Uvod

Pojava Interneta transformisala je poslovanje i ubrzala razmenu informacija i komunikaciju kompanija sa potrošačima, ali i dobavljačima i drugim poslovnim partnerima. Mnogi poslovni procesi su postali efikasniji, zahvaljujući tehnološkim inovacijama i digitalnim veštinama. U industrijskom dobu glavni resursi su bili sredstva za rad, dok se u informatičkom dobu znanje smatra najvrednijim resursom poslovanja (Dašić, 2023, Vuković, et al., 2023). Prema Vidas-Bubanja i Bubanja (2016) „informaciono-komunikacione tehnologije su osnovna infrastruktura za inovacije u svim oblastima i ključna determinanta konkurentnosti država i kompanija u budućnosti“(Ala-Mutka, 2011).

Tehnološke mogućnosti u vidu digitalnog povezivanja sveta menjaju način poslovanja kompanija(Perović & Đukić, 2023) i kreira se novi idnustrijski ekosistem koji menja poslovno okruženje kako bi se ono adaptiralo potrebama informacione ere (Vidas-Bubanja, Bubanja, 2016).

U korak sa tehnološkim napretkom i inovacijama, kompanije su shvatile značaj posedovanja digitalnih veština, a zatim ih okarakteriale kao jedan od prioriteta za sopstveni razvoj i prosperitet(Zupur & Janjetović, 2023; Vukosavljević et al., 2023). Ovaj trend prvo su usvojile i primenile velike korporacije, da bi se vremenom i mala i srednja preduzeća prilagodile novonastalim uslovima poslovanja. Kako su velike korporacije važan makroekonomski pokazatelj razvoja nacionalne ekonomije, tako su i mala i srednja preduzeća značajna karika u analizi kretalja GDP-a.

Digitalne veštine, digitalna pismenost i kompetencije se veoma često posmatraju kao sinonimi, stoga je važno obrazložiti razlike između ova tri pojma. Digitalnu kompetenciju Ala-Mutka (2011) definiše kao „sposobnost primene znanja i veština u različitim kontekstima, kao što su posao, slobodno vreme ili učenje“ (Vidas-Bubanja, Popovčić-Avrić, 2017). Prema van Deursenu and van Dajku (2011) „digitalna pismenost se odnosi na određene kompetencije i znanja, dok se digitalne veštine odnose na više tehničkih aspekata ovih kompetencija i znanja“ (Van Deursen & Van Dijk, 2011). Oni su prvobitno izdvojili četiri vrste veština koje su usmerene na praksu (Van Deursen & Van Dijk, 2011):

1. operativne veštine koje se odnose na operativnu manipulaciju softvera i hardvera,

2. formalne veštine koje podrazumevaju sposobnost razumevanja i upotrebe formalne karakteristike računara i Interneta,

3. informacione veštine odnosno veštine neophodne za pretraživanje, rukovanje dogitalnim medijskim sadržajima, njihov izbor i kritičku procenu,

4. strateške veštine – kapacitet za korišćenje Interneta u svoju ličnu korist; da bi kasnije uvrstali i dodatne dve veštine, a to su:

5. veštine komunikacije

6. veštine kreiranja sadržaja (Van Deursen et al.,2014; Van Deursen & Van Dijk, 2014)

UNESCO (2018) defininiše digitalnu pismenost kao „sposobnost pristupa, upravljanja, razumevanja, integracije, komunikacije, procene i kreiranja informacija bezbedno i na odgovarajući način putem digitalnih tehnologija za zapošljavanje, pristojne poslove, i preduzetništvo. Uključuje kompetencije koje se odnose na kompjutersku pismenost, informaciono-komunikacionu tehnološku pismenost, informatičku pismenost i medijsku pismenost“ (UNESCO, 2018). Autori Tinmaz, Yoo-Taek, Fanea-Ivanovici i Baber (2022) ukazuju na uticaj digitalne pismenosti na različite aspekte ljudskih života, kao što su obrazovanje, poslovanje, zdravlje, upravljanje itd., te da bi za svaku od ovih dimenzija mogle sprovesti pojedinačne studije slučaja. Oni smatraju da je važno istražiti ulogu digitalne pismenosti posebno na doživotno učenje, obrazovanje uopšte, kao i efekte digitalnog usavršavanja na fleksibilnost tržišta rada (Tinmaz, et al., 2022).

Lopez (2013) smatra da je korišćenje društvenih mreža jedna od podvarijabli digitalne pismenosti(Lopez, 2013).

Struktura ovog rada usmeriće se na DSI indeks i DQL indeks, kao i na društvene mreže, kao značajan faktor digitalnih veština i njihov uticaj na rast i razvoj ekonomije. Metodologija rada obuhvatiće komparativnu analizu indeksa digitalnog kvaliteta života u nekoliko zemalja, uključujući i Srbiju, u vremenskom periodu od pet godina, kao i komparativnu analizu indeksa digitalnih veština za 36 zemalja Evrope za 2021.i 2023.godinu. Cilj rada je da se ukaže na realno stanje i pravce kretanja ka poboljšanju ovih vrednosti.

Digitalne veštine kao neizostavan faktor održivog poslovanja i razvoja

U uvodu ovog rada, dat je kratak pregled pojmova digitalna pismenost, digitalne veštine i digitalne kompetencije. U ovom poglavlju, biće detaljnije analizirane sličnosti i razlike ovih pojmova, a akcenat će svakako biti na digitalnim veštinama.

Pored van Deursenove (2011) već spomenute obuhvatnosti digitalnih veština, mnogi autori su nadograđivali ovu podelu, i istakli svoja poimanja digitalnih veština. Međutim, klasifikacija Dženkinsa (2006) se izdavaja jer polazi od zajednice i samih učesnika. Umesto da isključivo ističe pojedinačne atribute, Dženkins uokviruje ono što naziva nova medijska pismenost kao kulturne kompetencije i društvene veštine koje su razvijene kroz saradnju i umrežavanje, a definiše jedanaest različitih novih veština:

1. Igra –sposobnost da se eksperimentiše sa okolinom kao oblik rešavanja problema,

2. Učinak – sposobnost usvajanja alternativnih identiteta u svrhu improvozacija i otkrivanja,

3. Simulacija – sposobnost tumačenja i konstruisanja dinamičkih modela realnih svetskih procesa,

4. Prisvajanje – sposobnost smislenog uzorkovanja i izmene medijskih sadržaja,

5. Multitasking – mogućnost skeniranja okoline i pomeranja fokusa kao potrebe za istaknutost detalja,

6. Distribuirana kognicija – sposobnost smislene interakcije sa alatima kako bi se proširili mentalni kapaciteti,

7. Kolektivna inteligencija – sposobnost udruživanja znanja i upoređivanje beleški sa drugima u kretanju ka istom cilju,

8. Procena – sposobnost procene kredibiliteta i pouzdanosti različitih izvora informacija,

9. Transmedijska navigacija – sposobnost praćenja tokova priča i informacija uz pomoć različitih modaliteta,

10. Umrežavanje – sposobnost traženja, sinteze i širenja informacija,

11. Pregovaranje – sposobnost putovanja kroz različite zajednice, pronicljivost i poštovanje različitih perspektiva, i shvatanje i praćenje alternativne norme (Jenkins, 2006).

Značaj digitalne pismenosti i digitalnih veština, kao i kompetencija u savremenom poslovanju, ključni su faktori za održivost konkurentnosi i razvoja ekonomije. Zbog toga se od pojave Interneta pažljivo izučavaju efekti koje digitalna era ima na mirkoekonomiju, a onda i na makroekonomiju. Digitalne veštine su jedan od osnovnog pokazatelja praćenja razvoja digitalne ekonomije, stoga se prati kretanje ovog pokazatelja u dužem vremenskom periodu i analiziraju razlozi takvog kretanja.

Digitalna pismenost i digitalne veštine su neizostavan element privatnog i poslovnog života danas, i veoma je malo industrija u kojima se ne traže ove veštine i znanja. Osim toga, znanja u digitalnoj sferi se konstantno unapređuju i inoviraju, te su posebne digitalne veštine često tražene od strane poslodavaca.

Đorđević i saradnici (2022) smatraju da su veštine neophodne u kontekstu globalizacije poslovanja: saradnja i timski rad, planiranje i organizovanje, osnovne digitalne veštine, prilagodljivost, upravljanje vremenom, pregovaranje, rešavanje konflikata, kreativno, inovativno i kritičko mišljenje, komunikacija, rešavanje problema itd. (Đorđević et al., 2022).

GSM Association (Global System for Mobile Communications) definiše mobilne digitalne veštine kao znanje i veštine neophodne za efektivnu i sigurnu upotrebu mobilnog telefona, mobilne usluge i mobilnog Interneta (2021). Pri tom, digitalne veštine nisu samo tehničke veštine koje su ljudima neophodne da koriste Internet, već obuhvataju niz kognitivnih i nekognitivnih veština kao one povezane sa komunikacijom i medijskom pismenošću, bezbednošću i privatnošću (Jacobs, 2021).

Tabela 2. analizira nivo dohotka zemalja po regionima i okvire digitalne pismenosti u tim zemljama. Rezultati istraživanja koje je sproveo UNESCO su pokazala da multinacionalne kompanije imaju glavnu ulogu u uticaju na digitalne kompetencije i digitalnu pismenost, koje se podučavaju i procenjuju, naročito u zemljama u razvoju. Međunarodne kompanije ponekad održavaju kurseve i ispite, a ponekad u saradnji sa nacionalnim provajderima.

pozicija, a interesantno je da su 2023. godine prvih devet pozicija na listi zauzele evropske zemlje.

Što se Srbije tiče, analiza DQL Indexa u Srbiji počela je od 2020.godine i vrednosti za period od 2020-2023 godine pokazuju da se Srbija nalazi među prvih 50 rangiranih zemalja, i to 2020.godine je zauzela 49.poziciju sa indeksom 0.52, zatim 2021.godine Srbija je napredovala na 46.poziciju sa indeksom 0.5654, da bi 2022.godine nazadovala do 48.pozicije sa indeksom 0.4976, i na kraju 2023.godine Srbija je zauzela 50.poziciju sa indeksom 0.5236.

Komparacija rezultata DSI indeksa i DQL indeksa pokazuje odnosno potvrđuje da se u vrhu rangiranih zemalja nalaze zemlje Severne i Zapadne Evrope, a za Srbiju je važno da iako je u rangiranju DSI indeksa (36 zemalja Evrope), u rangiranju DQL indeksa na globalnom nivou zauzela pozicije među prvih 50 zemalja, u odnosu na rangiranih 85,110,117 i 123 zemalja respektivno. To znači da je Srbija poslednjih nekoliko godina ostala konstantna kada je u pitanju ulaganje u digitalnu transformaciju i sticanje digitalnih veština.

Odnos DQL indeksa, DSI indeksa i razvoja ekonomije

Surfshark pruža i kratku analizu DQL indeksa i GDP-a po glavi stanovnika, pri čemu daje jasan zaključak da su države sa manjim DQL indeksom upravo i države sa manjom vrednošću GDP-a po glavi stanovnika. Rast vrednosti DQL indeksa od 0.0300 bi moglo potencijalno uticati na rast od 10.000,00 dolara GDP-a po glavi stanovnika zemlje. Ipak, 2019.godine, nekoliko zemalja je pokazalo iznenađujuće dobre performanse u određenim digitalnim oblastima, uprkos malim vrednostima GDP-a po glavi stanovnika. To su: Rusija, Mađarska, Portugal, Poljska, Estonija, Slovenija, Litvanija, Indija, Rumunija i Turska. Srednja vrednost DQL indeksa iznosi 0.6110/1.000, što ukazuje da je digitalni kvalitet života na osnovu ovog faktora prosečan. Ni jedna zemlja nije ostvarila vrednost preko 0.800 ukazujući da je bilo prisutno mnogo nedostataka u različitim oblastima. Od suštinskog značaja je i dobro razvijena Internet infrastruktura, a ključ je u investicijama u mobilni Internet. Kada su u pitanju zakoni o zaštiti ličnih podataka, 62 od 65 analiziranih zemalja ima zakone o zaštiti ličnih podataka, međutim u mnogim slučajevima je posvećenost zaštiti ličnih podataka nerealna.

Prema izveštaju za 2020.godinu ističe se da napredak u e-infrastrukturi korespondira sa ekonomskim bogatstvom samo do određene tačke. Države sa vrednostima GDP-a po glavi stanovnika iznad proseka ne garantuju bolje internet tehnologije ili veće upotrebe interneta(Milenković et al., 2023). Tri zemlje sa relativno visokim vrednostima GDP-a po glavi stanovnika, Kuvajt, Bahrain i Saudijska Arabija, su podbacile kada su u pitanju nivo kvaliteta Interneta i elektronske bezbednosti.

Vrednosti DQL indeksa i njihova analiza pokazuje da ulaganja u elektronsku

infrastrukturu  i  digitalizaciju  državnih  ustanova  imaju  najveći  doprinos

poboljšanju digitalnog kvaliteta života ljudi, dok se pristupačnost Interneta pokazala kao najmanje važan faktor za DQL indeks. Kada je u pitanju GDP po glavi stanovnika, izveštaj pokazuje da njegova vrednost nužno ne određuje kvalitet elktronske infrastrukture države. U odnosu na 2020.godinu, uticaj GDP-a po glavi stanovnika na elektronsku bezbednost je 2021.godine opao. Srbija je, uz još 20 zemalja, među kojima su i zemlje regiona: Hrvatska, Bugarska, Rumunija i Mađarska, su nadmašile ostale zemlje u obezbeđivanju viših nivoa elektronske bezbednosti i elektronske infrastrukture. Iako GDP po glavi stanovnika u velikoj meri korespodira sa DQL indeksom, postoje zemlje koje imaju bolji digitalni kvalitet života sa nižim GDP-om po glavi stanovnika od očekivanog, što ukazuje da postoji potencijal za podizanje nivoa kvaliteta digitalnog života i uz manje resurse i fokusiranije strateško planiranje.

Za 2022.godinu, rezultati su praktično isti kada je u pitanju korelacija GDP-a po glavi stanovnika i DQL indeksa, s tim da se te godine izdvojilo 17 zemalja koje su nadmašile očekivanja po pitanju DQL indeksa, a kada su u pitanju elekronska bezbednost, digitalizacija državnih ustanova (e-uprava) i elektronska infrastruktura. Među ovim zemljama se ponovo našla i Srbija, kao i Mađarska, Hrvatska, Bugarska i Rumunija.

I kada je u pitanju izveštaj za 2023.godinu, evropske zemlje nastavljaju da zauzimaju najviše rangirane pozicije po pitanju DQL indeksa. Zapadna Evropa je lider po pitanju DQL indeksa, ali i po pitanju ekonomskog bogatstva. Zanimljiv podatak za 2023.godinu je da iako region Severne Evrope beleži 15% manju vrednost GDP-a po glavi stanovnika u odnosu na Severnu Ameriku, vrednosti DQL indeksa u Severnoj Evropi su više u odnosu na Severnu Ameriku. Takođe, interesantan podatak je da, iako je GDP po glavi stanovnika Zapadne Azije veći u odnosu na globalni prosek za 38%, vrednost DQL indeksa Zapadne Azije pada ispod globalnog proseka. Ovi podaci ponovo potvrđuju da je korelacija između DQL indeksa i GDP-a po glavi stanovnika važna, ali GDP ne predstavlja najvažniji pokazatelj kvalieta digitalnog života građana određene zemlje. Ponovo su se Srbija, Rumunija, Hrvatska, Bugarska i Mađarska, uz još 17 zemalja od ukupno 121 rangirane zemlje, pokazale kao zemlje koje su sa nižim vrednostima GDP-a, uspele da postignu više od očekivanih vrednosti elektronske bezbednosti, elektronske infrastrukture i e-uprave (digitalizacije državnih ustanova). Pokazalo se da zemlje koje investiraju u e-upravu, imaju veće šanse da poboljšaju vrednost DQL indeksa, s obrirom da je vrednost e-uprave faktor čija vrednost ima najveći uticaj u odnosu na ukupan DQL indeks.

Analizom rezultata DSI indeksa i DQL indeksa, a uzimajući u obzir i ostale faktore koji određuju rast i razvoj ekonomije, evidentno je da su bolje pozicije zauzele zemlje sa razvijenom ekonomijom, poput Švajcarske, Norveške, Austrije, Japana, Belgije, SAD, Australije, Singapura, Južne Koreje i mnogih drugih.

Tomše i Snoj (2016) su utvrdili da razvoj ICT sektora ima pozitivne efekte na ekonomiju, konkretno kada je u pitanju GDP po glavi stanovnika, ali negativan uticaj kada je u pitanju stopa nezaposlenosti. Autori ističu da je index razvoja ICT sektora u pozitivnoj korelaciji sa indeksom inovativnosti, te stoga preporučuju ulaganja u ICT sektor, kako bi se održala globalna konkurentska prednost (Tomše, Snoj, 2016; Tomše, Snoj, 2016; Tomše, Snoj, 2016).

Milojević i saradnici su još 2012.godine prepoznali potencijal ICT sektora u Republici Srbiji i ističu da je i pored malog tržišta, ovaj sektor učestvovao u GDP-u sa 5%, ali da su neophodna značajna ulaganja kako bi ICT tržište imalo pozitivan efekat na nivo preduzeća i nivo nacionalne privrede(Milojević, Cvijanović, Ignjatijević, 2012)

Atkinson i Stjuart (2013) su naglasili pozitivne efekte ICT sektora na ekonomiju(Atkinson, Stewart, 2013):

a. Stvaranje visoko plaćenih poslova,

b. 2011.godine IT industrija je doprinela 4,3% GDP-a Sjedinjenih Američkih Država,

c. 2010.godine globalni output IT sektora je više nego dupliran na

$2.8 triliona u odnosu na $1.2 triliona 1995.godine,

d. IT sektor je zaslužan za 75% rasta produktivnosti u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu od 1995-2002.godine i 44% u periodu od 2000-2006.godine,

e. zbog uticaja dot.com Intrenet domena, godišnji globalni GDP Sjedinjenih Američkh Država je $1.5 triliona veći,

f. od 2006.godine do 2010.godine, korporacije koje su investirale više u IT sektor su postigle rast produktivnosti tri puta brže u odnosu na korporacije koje su investirale manje,

g. stvaranje visokorastućih kompanija,

h. building high-growth companies,

i. stvaranje novih sektora i strategija poslovanja,

j. pokreće inovacije,

k. ključni je izvor konkurentne prednosti.

GDP po glavi stanovnika je jedan od glavnih pokazatelja razvoja ekonomije, ali tu su i stopa nezaposlenosti, spoljnotrgovinska razmena, nacionalni dohodak i drugi. Mnogi autori ističu da je digitalizacija ili „digitalna ekonomija“ strategija bez koje zemlje ne bi uspele da beleže rast i razvoj ekonomije. Digitalna transformacija podrazumeva ne samo uvođenje novih tehnologija u proces proizvodnje i poslovanja, već i u kompletnu organizacionu strukturu. Daub i Wiesinger (2015) smatraju da su ključni faktori zaposleni i znanje, odnosno u ovom slučaju digitalne veštine (Daub, Wiesinger, 2015).

Đorđević i saradnici (2022) smatraju da u vremenu koje dolazi, digitalne veštine moraju biti dostupne. Kako bi se održao korak sa tehnološkim promenama i razvojem na globalnom tržištu, neophodno je kontinuirano ulaganje u usavršavanje zaposlenih i sticanje novih veština, jer je znanje postalo izvor strateške prednosti, ekonomske moći i bogatstva(Đorđević et al., 2022).

Digitalna transformacija je obeležila 21. vek, ali ne samo u vidu razvoja i implementacije novih tehnologija, već se sve više pažnje usmerava na humani kapital i znanje, odnosno veštine koje poseduje ljudski kapital, te tako i na razvoj i usavršavanje istih. Pored toga, mnoge zemlje koje napreduju u digitalnoj transformaciji, susreću se sa manjkom stručne radne snage, odnosno ljudskog kapitala sa odgovarajućim znanjem i digitalnim veštinama.

Olszewska (2017) je analizirala digitalne performanse zemalja Centralne i Istočne Evrope u periodu od 2010-2015.godine, gde su, između ostalih faktora, analizirani: nivo digitalnih veština, obuka za ICT i dostupnost savremenih tehnologija koje zaposlenima pružaju kompanije, i nivo performansi u oblasti ponude i potražnje digitalnih veština. Analizirane zemlje su Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Poljska, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Rezultati pokazuju da je u skoro svim zemljama pozitivan ishod preduzetničke kulture, ali niske performanse u oblasti digitalne infrastrukture i integracije digitalnih tehnologija, kao i niske nivoe digitalnih veština zaposlenih. Autorka zaključuje da postoji potencijal za digitalni rast, ali su neophodna velika ulaganja u ICT sektor i poboljšanje performansi kompanija u sektoru integrisanja digitalnih tehnologija u poslovanje. Isto tako, naglašava da je jedan od najvećih barijera za digitalni rast upravo nedostatak digitalnih veština (Olszewska, 2017).

Prema istraživanju AWS (Amazon Web Service) i Gallup – Work Place Consulting & Global Research, svet u kojem živimo i radimo postaje sve više digitalan, a informaciona tehnologija pokreće značajnu transformaciju širom sveta, na individualnom, organizacionom i makroekonomskom nivou. AWS i Gallup su sproveli jedno od najvećih međunarodnih istraživanja o digitalnim veštinama. U istraživanju je učestvovalo više od 30.000 radnika i 9.000 poslodavaca u 19 zemalja, koje čine 67% globalnog GDP-a. Metodologija ovog istraživanja je obuhvatila klasifikaciju prihoda po zemljama od strane Svetstke banke, pri čemu od ukupno analiziranih 19 zemalja, 13 zemalja imaju visoke prihode i to su: Australija, Kanada, Francuska, Nemačka, Hong Kong, Italija, Japan, Novi Zeland, Singapur, Južna Koreja, Tajvan, SAD, UK, i 6 zemalja sa srednjim nivoom prihoda: Brazil, Kina, Indija, Indonezija, Malezija i Tajland. Istraživanje je obuhvatilo period od 2020-2022.godine. Rezultati istraživanja su pokazala ekonomsku vrednost i značaj digitalnih veština za preduzeća, uticaj na rast GDP-a, na rast prihoda, inovacija, sigurnog posla i boljih plata.

Kada su u pitanju napredne digitalne veštine, one generišu procenjenih 4.2 triliona dolara godišnjeg GDP-a u analiziranih 19 zemalja i 6.3 biliona dolara globalnom nivou zvog prihoda i produktivnosti radnika sa naprednim digitalnim veštinama. Kada se naprednim digitalnim veštinama dodaju nivo osnovnih digitalnih veština i srednji nivo digitalnih veština, ukupna godišnja globalna vrednost digitalnih veština iznosi 18.5 biliona dolara, što je otprilike 12% globalnog GDP-a. U periodu od 2000-2021.godine, u SAD-u, obrada podataka, Internet izdavaštvo, i industrija informacionih usluga porasla je pet puta, a četiri sektora informacionih tehnologija doprinele su rastu GDP-a sa 2% na 8%. Takođe, Informaciono-tehnološke kompanije u Aziji i Evropi su najbržerastuće kompanije.

Lightcast je za 2021.godinu sumirao 4 velika trenda promena u veštinama na osnovu sprovedenog istraživanja u 2022.godini koje se odnosi na promene radnih veština u odnosu na 2016.godinu(Ercegovac, 2022):

1. Rast nivoa digitalnih veština nije ograničen samo u IT sektoru, već one igraju sve veću ulogu u drugim industrijama. Ove veštine uključuju digitalni marketing, digitalne veštine u proizvodnji, analizu podataka i umrežavanje.

2. Digitalni poslovi ne zahtevaju samo veštine programiranja, već i balans veština poput upravljanja vremenom, organizacije, liderstva, verbalne komunikacije, pozitivnog razmišljanja, slušanja, kritičnog razmišljanja i izgradnje efikasnih odnosa, jer su timovi zaposlenih u kompanijama sve više interaktivniji i kooperativniji.

3. Upotreba vizualizacije podataka je postala mnogo važnija kada su u pitanju sva zanimanja. Tražene veštine su: D3.js, Canva, Adobe Analytics, MS Visio, Alteryx...

4. Karijere se razvijaju prema trenutnoj aktuelnosti medija, gde je tehnologija široko dostupna, pristupačnija i fleksibilna sve vreme. Mnogi poslovi sada zahtevaju znanje i veštine upravljanja društvenim mrežama. Primeri traženih veština su Adobe InDesign, YouTube....

Evropska Unija je usvojila strategiju za digitalnu transformaciju pod nazivom

„Evropa prilagođena digitalnom dobu 2020.godine. Ova stretagija nudi osnovu za jačanje konkurentske prednosti Evropske Unije u tzv.“četvrtoj industrijskoj revoluciji“, a od 2022.godine usvojena je najnovija regulativa obuhvaćena

„Programom digitalne decenije do 2030.godine“.Ovaj program usmerava digitalnu transformaciju Evrope sa konkretnim ciljevima za 2030.godinu:

1. Rast digitalno kvalifikovane populacije I visokokvalifikovanih profesionalaca sa ciljem postizanja rodne ravnoteže, gde najmanje 80% populacije uzrasta od 16-74 poseduje najmanje osnovne dgitalne veštine I zaposlenost najmanje 20 miliona specijalista ICT sektora ,

2. Bezbedna, efikasna I odživa digitalna infrastruktura, gde će svi krajnji korisnici biti pokriveni gigabitnom mrežom do krajnje tačke mreže, a sva naseljena područja pokrivena bežičnim mrežama velike brzine sledeće generacije sa performansama koje su najmanje ekvivalentne 5G. Proizvodnja najsavremenijih poluprovodnika u EU, u skladu sa pravom EU o održivosti životne sredine iznosi najmanje 20% vrednosti svetske proizvodnje. Najmanje 10.000 klimatski neutralnih visoko bezbednih rubnih čvorova je raspoređeno u EU, tako da garantuje pristup uslugama podataka sa kašnjenjem od svega nekoliko milisekundi gde god da se preduzeća nalaze I da do 2025.godine Evropska Unija dođe do prvog računara sa kvantnim ubrzanjem, čime bi njen digitalni potencijal mogao biti na vrhuncu kvantnih mogućnosti do 2030.godine.

3. Digitalna transformacija preduzeća, gde je najmanje 75% preduzeća EU prezelo usluge računarstva u cloud-u, u skladu sa svojim poslovanjem, velike podatke ili veštačku inteligenciju. Više od 90% malih I srednjih preduzeća EU dostiže barem osnovni nivo digitalnog intenziteta. EU olakšava rast svojih inovativnih proširenja I poboljšava njihov pristup finansijama, što dovodi barem do udvostručenja broja tzv.jednoroga (unicorns).

4. Digitalizacija javnih usluga, gde su ključne javne usluge 100% onlajn dostupne I gde je moguće da građani I preduzeća uspostave onlajn interakciju sa javnom administracijom, 100% građana EU ima pristup svojim elektronskim zvdravstvenim kartonima, 100% građana EU ima pristup sredstvima bezbedne elektronske identifikacije koja su priznata širom EU, što im omogućava potpunu kontrolu nad transakcijama koje uključuju njihov identitet I nad ličnim podacima koje dele(Decision (EU) 2022/2481).

Vlada Republike Srbije prati Strategiju EU, te je 2021.godine usvojila “Strategiju razvoja informacionog društva I informacione bezbednosti za period od 2021-2026.godine”, sa ciljem da se nastavi sa daljim unapređenjem digitalnih znanja I digitalnih veština svih građana, zatim da se podigne kapacitet zaposlenih i u javnom i u privatnom sektoru za korišćenje novih tehnologija, kao i da se unapredi digitalna infrastruktura u obrazovnim ustanovama (“Službeni glasnik RS”, broj 86. od 3.septembra 2021.godine).

Društvene mreže kao važan deo digitalnih veština i digitalne pismenosti

Društvene mreže nastale su krajem 20. veka u svrhu uspostavljanja komunikacije ljudi iz različitih delova sveta. Iako je prvobitna uloga društvenih mreža bila socijalna, zbog eksplozivnog skoka popularnosti među korisnicima širom sveta, i industrija je prepoznala potencijalne koristi uvrštavanja društvenih mreža u portfolio svog poslovanja, te su se efekti ove strategije veoma brzo pokazale i te kako profitabilnim. Ipak, za razliku od korisnika društvenih mreža, industrija je nešto kasnije prepoznala potencijalne benefite ovog fenomena, što se naročito razlikovalo u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju.

Prema Global Web Index-u, društvene mreže su u potpunosti promenile koncept marketinga, a njihova popularnost i dalje raste pokazuju statistički podaci za 2023. godinu. U prilog tome govore podaci da društvene mreže koristi 60% populacije širom sveta, dok je prosečno vreme upotrebe društvenih mreža dnevno 2 sata i 24 minuta. Koje društvene mreže su najzastupljenije među korisnicima zavisi od njihovog životnog doba, kao i od zemlje u kojoj žive. Zbog životnih navika ljudi i činjenice da su društvene mreže postale sastavni deo života više od 60 % populacije, neminovno je bilo da industrija prepozna fenomen društvenih mreža kao izvor prihoda, posredno ili neposredno. Bilo da se društvene mreže koriste kao jedini instrument marketinga ili u kombinaciji sa drugim instrumentima, prisustvo na društvenim mrežama u 21. veku je neizostavan faktor. Sama svrha prisutnosti na društvenim mrežama može biti oglašavanje, informisanje potrošača, izgradnja i održavanje brenda i mnogi drugi, ali je komunikacija sa potrošačima putem društvenih mreža je najvredniji marketinški alat svake kompanije.

Značaj upotrebe društvenih mreža u komercijalne svrhe je višestruk. Pored ostvarivanja brze i dvosmerne komunikacije sa potrošačima, promovisanja proizvoda i/ili usluga, prevođenja potrošača iz stanja kupca i konzumenta u stanje „promotera“, kada potrošači preporučuju proizvod i/ili uslugu referentnim grupama (Rakić, Rakić, 2008). Zbog toga što se socijalne mreže smatraju prenosnicima informacija koje kupci ocenjuju kao kredibilne, Levy (2010) ističe da organizacije teže stvaranju pozitivnog imidža na toj osnovi(Levy, 2010). Banković i Gijić (2010) ukazuju da je još jedan razlog sve veće komercijalne upotrebe Internet društvenih mreža, konstantan eksponencijalni rast broja korisnika društvenih mreža, ali i njihove aktivnosti na mreži (Banković, D., Gijić. N. (2010).

Sa ovim viđenjem slažu se i Kotler i saradnici (2017) i kažu da tržište postaje inkluzivno, a društvene mreže smanjuju barijere u kominkaciji između preduzeća i potrošača, pri čemu potrošači prenose savete i preporuke od preduzeća i od potrošača i prelaze iz stanja svesnosti (ja znam o proizvodu), ka delovanju (ja kupujem proizvod) do zastupanja (ja preporučujem proizvod) (Kotler, et al., 2017).

Među pravcima unapređenja poslovanja u domaćim preduzećima, a u cilju održavanja konkurentstke prednosti, Bešić i saradnici (2022), između ostalog navode i primenu savremenih dostignuća u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija (Bešić et al., 2022).