Pravo na privatnost predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava pojedinca u demokratskom društvu. Na međunarodnom i regionalnom planu postoje brojni instrumenti koji garantuju pravo na privatnost. Države su dužne da obezbede nesmetano uživanje ovog prava svom stanovništvu. Danas, jedan od najvećih izazova po pravo na privatnost jesu posebne mere tajnog prikupljanja podataka koje stoje na raspolaganju određenim akterima bezbednosno-obaveštajnog sistema i drugim državnim akterima prilikom obavljanja poslova iz njihove nadležnosti. Treba imati u vidu da pravo na privatnost nije apsolutno, te da se zakonom propisuje na koji način ono može biti ograničeno. U Republici Srbiji, derogacija prava na privatnost jeste predmet pojedinih zakona, a posebno onih kojima se reguliše način funkcionisanja bezbednosno-obaveštajnog sistema. Stoga, u radu se analizira normativni okvir koji reguliše posebne mere tajnog prikupljanja podataka koje stoje na raspolaganju različitim akterima bezbednosno-obaveštajnog sistema. Ujedno, predmet analize predstavljaće i normativne odredbe kojima je regulisana kontrola posebnih mera tajnog prikupljanja podataka. Rad teži da ispita negativan uticaj primene posebnih mera na pravo na privatnost, kao i mogućnost unapređenja trenutnog normativnog okvira koji postoji u Republici Srbiji.

Uvod

Uživanje prava na privatnost neophodno je obezbediti pojedincima u demokratskom društvu. Država treba da ima adekvatan normativni okvir koji obezbeđuje uživanje prava na privatnost i koji je smislen i jasan svakom građaninu. Ujedno, država treba da obezbedi i adekvatne institucionalne mehanizme putem kojih pojedinci mogu da se obrate relevantnim institucijama ukoliko smatraju da je njihovo pravo na privatnost na bilo koji način ugroženo. Pravo na privatnost, iako je jedno od fundamentalnih ljudskih prava, nije apsolutno. Moguće je ograničiti uživanje ovog prava pojedincima u određenim situacijama koje bi trebalo biti jasno definisane zakonskim odredbama. Najveći izazov za uživanje prava na privatnost predstavljaju posebne mere tajnog prikupljanja podataka koje različiti državni akteri koriste prilikom vršenja svojih nadležnosti. Kako akteri mogu biti različiti, isto tako su drugačiji i nazivi ovih postupaka i mera u zakonskim rešenjima. Predmet analize jeste normativni okvir koji reguliše primenu posebnih mera tajnog prikupljanja podataka bezbednosno- obaveštajnog sistema Republike Srbije. Međutim, Zakonom o Bezbednosno- informativnoj agenciji i Zakonom o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji ne iscrpljuje se lista postupaka i mera koje pomenuti državni akteri imaju na raspolaganju, te je neophodno dotaći se i Zakonika o krivičnom postupku. Prošlih godina, određene odredbe i delovi trenutnog normativnog okvira Republike Srbije pretrpeli su pojedine modifikacije u cilju njihovog usaglašavanja sa Ustavom. Rad teži da ispita mogućnost unapređenja normativnog okvira kojim se reguliše režim posebnih mera tajnog prikupljanja podataka. Stoga, prvi deo rada posvećen je pravu na privatnost. Drugi deo rada bavi se konkretnim merama tajnog prikupljanja podataka koje akteri bezbednosno-obaveštajnog sistema imaju na raspolaganju. Treći deo rada posvećen je kontroli primene posebnih mera tajnog prikupljanja podataka, a posebno sudskoj kontroli. U četvrtom delu, izloženi su mogući problemi koji se javljaju na relaciji pravo na privatnost – posebne mere tajnog prikupljanja podataka pri čemu rad teži da identifikuje nedostatke koji postoje u trenutnim zakonskim odredbama. Na samom kraju, pored zaključka, biće ponuđen spisak literature i zakona koji su korišćeni za izradu rada.

Pravo na privatnost

Jedno od temeljnih ljudskih prava predstavlja pravo na privatnost. Pravo na privatnost ne odnosi se na jedno konkretno pravo, već obuhvata širok spektar prava i to „pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravo na poštovanje nepovredivosti doma, pravo na poštovanje nepovredivosti prepiske, kao i pravo na poštovanje nepovredivosti časti i ugleda“ (Dimitrijević i sar., 2007, str. 203). Na međunarodnom i regionalnom planu, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine, Pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, kao i Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine, garantuju pravo na privatnost. Na osnovu člana 8 stava 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima: „Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske“ (European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, 1950). Stavom 2 regulisano je da se: „javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih“ (European Convention on Human Rights, 1950). Iako se na osnovu sadržaja stava 2 čini da su situacije u kojima je moguće ograničiti pravo na privatnost brojne, ipak u praksi države ne mogu tako lako ograničiti pravo na privatnost svojim građanima.

Razmatrajući slučajeve koji se odnose na povredu člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima, Evropski sud za ljudska prava je u godinama koje usledile ustanovio određene standarde u vezi prava na privatnost. Oni se mogu sumirati na sledeći način: „1) slučajevi mešanja u pravo na privatnost moraju biti zakonom regulisani dovoljno jasno da bi bili predvidivi; 2) takvi slučajevi treba da se urede restriktivno i da budu prevashodno vezani za teška krivična dela i pretnje po bezbednost; 3) procedura za primenu mera propisuje se zakonom, a o primeni mera treba da odlučuje sud ili drugi organ na osnovu postojanja osnova sumnje; 4) početak i trajanje mere određuje se u odluci suda ili drugog organa, koji i nadziru primenu mere; 5) postupak za zaštitu građana treba da bude propisan zakonom i da obuhvati mogućnost sudske zaštite, a građanin obavešten o meri na svoj zahtev kada to bude moguće; i 6) zakon treba da predvidi sankcije za kršenje pravila o primeni takvih mera“ (Milosavljević, 2015, str. 25). Značaj Evropskog suda za ljudska prava ogleda se upravo u mogućnosti da pojedinac može da se obrati sudu i tuži sopstvenu državu ukoliko smatra da mu je neko od prava zagarantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima uskraćeno ili povređeno.

Pravo na privatnost ne reguliše se samo na međunarodnom i regionalnom planu, već je i predmet ustavnog i zakonskog okvira država. Upravo iz razloga što pravo na privatnost štiti sledeće interese: „a) čovekove interese autonomije odlučivanja u intimnim stvarima; b) interes pojedinca da se zaštiti od otkrivanja ličnih okolnosti; c) interes pojedinca da se obezbedi od neosnovane prismotre od strane vlasti“ (Dimitrijević, 2011, str. 203). Zaštita poslednjeg interesa predstavlja jedan od danas najčešćih problema na relaciji država – pojedinac. Stoga, može se zaključiti da „država ima dvostruku obavezu: negativnu – da se uzdrži od mešanja u privatnost i pozitivnu – da pruži zaštitu privatnosti pojedinca i obezbedi pravni okvir i zaštitu od napada drugih pojedinaca“ (Dimitrijević i sar., 2007, str. 203). Ustav Republike Srbije, iako ne sadrži konkretnu odredbu o pravu na privatnost, članom 40. garantuje nepovredivost stana, članom 41. tajnost pisama i drugih sredstava opštenja i članom 42. zaštitu podataka o ličnosti. Ujedno, treba imati u vidu da se Ustavni sud u svojoj odluci 3238/1 iz 2012. godine izjasnio da pravo na privatnost predstavlja sastavni deo ustavnog prava i potpada pod član 23. Ustava, odnosno pod pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (Beogradski centar za ljudska prava, 2023, str. 94).

Neizostavni deo prava na privatnost predstavlja i pravo na zaštitu podataka o ličnosti. U Republici Srbiji donet je zakon 2008. godine čime su Povereniku za informacije od javnog značaja pridodata zaduženja i u oblasti zaštite podataka o ličnosti. Međutim, zbog brojnih nedostataka starog zakonskog rešenja, nov zakon je donet tokom 2018. godine. Podatak o ličnosti predstavlja „svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice čiji je identitet određen ili odrediv, neposredno ili posredno, posebno na osnovu oznake identiteta, kao što je ime i identifikacioni broj, podataka o lokaciji, identifikatora u elektronskim komunikacionim mrežama ili jednog, odnosno više obeležja njegovog fizičkog, genetskog, metalnog, ekonomskog, kulturnog i društvenog identiteta“ (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, 2018). Pravo na zaštitu podataka o ličnosti i pravo na privatnost mogu biti ozbiljno ugroženi posebnim merama tajnog prikupljanja podataka koje bezbednosno-obaveštajni sistem ima na raspolaganju prilikom obavljanja svojih nadležnosti. Najčešći vidovi mešanja u privatnost građana jesu tajni nadzor i prikupljanje podataka o pojedincima, njihovo čuvanje i objavljivanje (Ignjatović, 2015, str. 10). Iz tog razloga, neophodan je adekvatan normativni okvir koji propisuje posebne mere, način njihovog vršenja, a posebno njihove kontrole. U narednom delu rada predstavljene su zakonske odredbe koje se odnose na posebne mere tajnog prikupljanja podataka Bezbednosno-informativne agencije, Vojnobezbednosne i Vojnoobaveštajne agencije.

Posebne mere tajnog prikupljanja podataka

Posebni postupci i mere predstavljaju „specijalna ovlašćenja bezbednosnih organa i organa krivičnog gonjenja za tajno prikupljanje podataka kojima se izuzetno, na određeno vreme i bez znanja građana, a na osnovu odluke suda i pod uslovima propisanim zakonom, odstupa od pojedinih ustavom zajemčenih individualnih prava“ (Milosavljević, 2015, str. 11). Postoje dve grupe posebnih mera za tajno prikupljanje podataka. Prva grupa obuhvata mere koje ne narušavaju znatno ljudska prava i slobode pojedinca, dok u drugu grupu spadaju mere kojima se privremeno i bez znanja pojedinca narušavaju njegova ljudska prava i slobode, a posebno njegovo pravo na privatnost (Milosavljević, 2008). Posebni postupci i mere ne stoje na raspolaganju samo akterima bezbednosno-obaveštajnog sistema, već i drugim državnim organima poput policije, te je neophodno napraviti distinkciju među njima. Na osnovu cilja prikupljanja podataka, svi posebni postupci i mere se dele u dve grupe: 1) posebni postupci i mere čiji je cilj vođenje krivičnog postupka koje bliže uređuje Zakonik o krivičnom postupku i Zakon o policiji; 2) posebni postupci i mere čiji je cilj preventivno delovanje radi zaštite nacionalne bezbednosti koje bliže uređuju zakoni o bezbednosno-obaveštajnom sistemu (Milosavljević, 2007, str. 59-60). Iako se za posebne postupke i mere koriste različiti termini u različitim zakonskim rešenjima, posebni postupci i mere koje stoje na raspolaganju organima bezbednosno-obaveštajnog sistema nisu predmet samo Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji, već i Zakonika o krivičnom postupku.

Na osnovu Zakonika o krivičnom postupku, Bezbednosno-informativna agencija i Vojnobezbednosna agencija mogu primenjivati posebne dokazne radnje. Posebne dokazne radnje se primenjuju prema licu za koje postoji osnov sumnje da je učinilo krivično delo ili se priprema za njegovo izvršenje, a to se ne može na drugačiji način otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnosti (Zakonik o krivičnom postupku, 2011, član 161). Zakonik propisuje krivična dela za koja se mogu primeniti posebne dokazne radnje, način postupanja sa prikupljenim materijalom, mogućnost slučajnog nalaza, kao i tajnost podataka. Kao posebne dokazne radnje, Zakonik navodi tajni nadzor komunikacije, tajno praćenje i snimanje, simultane poslove, računarsko pretraživanje podataka, kontrolisanu isporuku i prikrivenog islednika. Pored policije, Bezbednosna-informativna agencija i Vojnobezbednosna agencija mogu sprovoditi tajni nadzor komunikacije, tajno praćenje i snimanje, simultane poslove, kao i računarsko pretraživanje podataka. Na osnovu teksta Zakonika, kontrolisanu isporuku sprovodi policija, kao i drugi državni organi koje odredi javni tužilac čime ova odredba ostavlja prostor i za aktere bezbednosno- obaveštajnog sistema. Prikriveni islednik može biti ovlašćeno lice policije, Bezbednosno-informativne agencije, kao i Vojnobezbednosne agencije. Zakonik o krivičnom postupku bliže uređuje svaku od posebnih dokaznih radnji odnosno uslove za sprovođenje, instancu koja donosi naredbu, tok sprovođenja, mogućnost proširenja, kao i potrebu dostavljanja izveštaja i prikupljenih materijala.

Zakonom o Bezbednosno-informativnoj agenciji bliže se uređuje način rada, organizacija, kontrola i druga pitanja vezana za Bezbednosno-informativnu agenciju. Agencija može da primenjuje operativne metode, mere i radnje, kao i odgovarajuća operativno-tehnička sredstva prilikom obavljanja poslova iz svoje nadležnosti (Zakon o Bezbednosno-obaveštajnoj agenciji, 2002, član 9). Posebne mere koje Bezbednosno-informativna agencija ima na raspolaganju su: tajni nadzor i snimanje komunikacije bez obzira na oblik i tehnička sredstva preko kojih se obavlja ili nadzor elektronske ili druge adrese; tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama; statistički elektronski nadzor komunikacije i informacionih sistema u cilju pribavljanja podataka o komunikaciji ili lokaciji korišćene mobilne terminalne opreme; računarsko pretraživanje već obrađenih ličnih i drugih podataka i njihovo upoređivanje sa podacima koji su prikupljeni primenom drugih posebnih mera (Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, 2002, član 13). Posebne mere se primenjuju kada postoji osnov sumnje da određeno lice, grupa ili organizacija priprema ili preduzima radnje usmerene protiv bezbednosti države, a to se ne bi moglo na drugačiji način sprečiti ili dokazati ili bi izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost (Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, 2002, član 14). Kada se odlučuje o primeni posebnih mera posebno se razmatra da li bi isti rezultat mogao da se postigne na način kojim se manje ograničavaju ljudska prava, u obimu koji je neophodan da se svrha ograničavanja zadovolji u demokratskom društvu (Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, 2002, član 14). Direktor Bezbednosno-informativne agencije podnosi predlog o kome odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu, odnosno sudija kog on odredi među sudijama koji su raspoređeni u Posebno odeljenje koje postupa u predmetima teških krivičnih dela, pri čemu je odluku neophodno doneti u roku od 48 sati. Posebna mera može trajati tri meseca, a može se produžiti najviše tri puta po tri meseca. Na osnovu člana 15b, Bezbednosno-informativna agencija ima mogućnost proširenja primene posebnih mera.

Posebni postupci i mere za tajno prikupljanje podataka koje Vojnobezbednosna agencija ima na raspolaganju jesu: operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja zadržanih podataka o telekomunikacionom saobraćaju, bez uvida u njihov sadržaj; tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni elektronski nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta (Zakon o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji, 2009, član 12). O primeni prve četiri mere odlučuje direktor agencije ili lice koje on ovlasti i one se primenjuju dok postoje razlozi za njihovu primenu. O primeni pete mere odlučuje nadležni Viši sud u roku od 8 sati. O primeni šeste, sedme i osme mere odlučuje Vrhovni kasacioni sud u roku od 24 sata. Trajanje primene ostalih mera je šest meseci uz mogućnost produženja još šest. Posebni postupci i mere za tajno prikupljanje podataka koje Vojnoobaveštajna agencija ima na raspolaganju su: tajna saradnja radi prikupljanja podataka; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; operativni prodor u organizacije, institucije i grupe; preduzimanje mera na prikrivanju identiteta i svojine; osnivanje pravnih lica; prikriveno korišćenje imovine i usluga uz naknadu; korišćenje posebnih dokumenata i sredstava kojima se štiti agencija, njeni pripadnici, prostorije i sredstva. (Zakon o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaeštajnoj agenciji, 2009, član 27). Navedeni postupci i mere se preduzimaju na osnovu odluke direktora agencije ili lica koje on ovlasti.

Kontrola primene posebnih mera

Svrha kontrole bezbednosno-obaveštajnog sistema jeste u utvrđivanju da li bezbednosno-obaveštajni sistem postupa u skladu sa zakonom, poštujući zagarantovana ljudska prava uz obezbeđivanje najveće moguće efikasnosti sistema (Born, 2007, p. 163). Kontrolori bezbednosno-obaveštajnog sistema su brojni. Prevashodno, kontrolu vrše tri grane vlasti. Iako bezbednosno-obaveštajni sistem predstavlja deo izvršne vlasti, Vlada je jedna od instanci kontrole. Kontrola koju sprovodi Narodna skupština ispoljava se u više vidova pri čemu je rad Odbora za kontrolu službi bezbednosti najznačajniji. Sudska kontrola se ogleda u odobravanju primene posebnih mera za tajno prikupljanje podataka. Ujedno, kontrolu sprovode i nezavisne državne institucije od kojih su najznačajnije Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Državna revizorska institucija. Kontrolnu funkciju mogu vršiti i civilno društvo, javnost i mediji. Štaviše, u okviru samih bezbednosno-obaveštajnih službi postoje i tela koju su zadužena za unutrašnju kontrolu koja su zapravo

„prva brana od nezakonitog i nepravilnog postupanja službi bezbednosti“ (Petrović, 2020v, str. 63).

Postoje dva cilja zbog kojih akteri bezbednosno-obaveštajnog sistema mogu koristiti posebne mere za tajno prikupljanje podataka kojima se zadiru u ljudska prava i slobode. Prvi je otkrivanje, istraživanje i dokumentovanje teških krivičnih dela, a drugi je preventivno delovanje (Petrović, 2020b, str. 21). Na prve se primenjuje Zakonik o krivičnom postupku kojim sudovi imaju mnogo veću kontrolnu funkciju, a na druge Zakon o BIA i Zakon o VBA i VOA prilikom čega se uloga suda svodi samo na davanje saglasnosti (Petrović, 2020b, str. 68). Na osnovu Zakonika o krivičnom postupku, sud donosi odluku o tome da li su ispunjeni uslovi za primenu određene posebne dokazne radnje. Prilikom njenog sprovođenja, akter koji je sprovodi mora da dostavlja dnevne izveštaje zajedno sa materijalom koji je prikupljen. Ujedno, nakon okončanja primene posebne dokazne radnje, akter koji je sprovodio posebnu dokaznu radnju mora da dostavi i poseban izveštaj, kao i sav prikupljeni materijal. Sa druge strane, prema Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji i Zakonu o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji, prikupljeni podaci primenom neke od posebnih mera predstavljaju tajne podatke. Stoga, sudska kontrola prema Zakoniku o krivičnom postupku obuhvata sve tri faze kontrole odnosno pre, tokom i nakon okončanja mera i time je sveobuhvatnija u odnosu na sudsku kontrolu koju predviđaju zakoni o bezbednosno-obaveštajnim službama jer je svode samo na prvu fazu (Petrović, 2015, str. 39).

Trenutni normativni okvir koji reguliše primenu posebnih mera za tajno prikupljanje podataka u Republici Srbiji proteklih godina pretrpeo je određene modifikacije (Milošević i Putnik, 2017). Tokom 2013. godine, Ustavni sud se bavio odredbama Zakona o elektronskim komunikacijama na osnovu kojih su operateri bili u obavezi da dostavljaju podatke o elektronskim komunikacijama u skladu sa zakonima kojima se uređuje krivični postupak, rad bezbednosno-obaveštajnog sistema i policije (Odluka Ustavnog suda RS, br. predmeta IUz- 1245/2010). S obzirom da su Ustavom propisana određena ograničenja tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, ta ograničenja ne mogu biti predmet različitih zakonskih rešenja. Ustavni sud je zaključio da ovakve odredbe nisu u skladu sa Ustavom, čime su one kasnije izmenjene. Tokom kasnijih godina, određene odredbe Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji bile su predmet razmatranja Ustavnog suda. Pozivajući se na i u ovom slučaju na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja odnosno pravo koje je zagarantovano samim Ustavom, Ustavni sud je odlučio da nije moguće da direktor vojne agencije određuje primenu posebne mere tajnog elektronskog nadzora bez odobrenja sudske instance (Odluka Ustavnog suda RS, IUz -1218/2010). Rezultat ovakve odluke Ustavnog suda bila je kasnija modifikacija zakonske odredbe u pravcu da na predlog direktora Vojnobezbednosne agencije tajni elektronski nadzor odobrava viši sud. Kako bi se zaštitila ljudska i manjinska prava, modifikovani su i članovi 13., 14. i 15. Zakona o Bezbednosno informativnoj agenciji. Ranije odredbe ovog zakona nisu predviđale kriterijume na osnovu kojih bi se odredilo lice prema kome se primenjuju posebne mere, nije navedeno šta sve mogu podrazumevati posebne mere i na šta se one odnose, čime je zakon nejasan i nedovoljno precizan, te je podložan proizvoljnom tumačenju (Odluka Ustavnog suda PS, br. predmeta IUz- 252/2002). Iako je došlo do modifikacije ovih članova i njihovog preciziranja, određene odredbe Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji su i danas predmet kritika. Dosadašnje zakonske modifikacije izvršene su kako bi se zaštitilo pravo na privatnost građana prilikom primene posebnih mera tajnog prikupljanja podataka. Međutim, neophodno je analizirati da li je pravo na privatnost na adekvatni način zagarantovano postojećim normativnim okvirom. U narednom delu rada predstavljeni su mogući problemi u vezi sa primenom posebnih mera, kao i potreba izmene pojedinih zakonskih rešenja.

Mogući problemi u vezi primene posebnih mera

U Republici Srbiji, pravo na privatnost je zagarantovano Ustavom. I drugi pravni akti na posredan ili neposredan način teže da zaštite pravo na privatnost građana. Krivičnim zakonikom Republike Srbije predviđene su kazne za narušavanje nepovredivosti stana (član 139), protivzakonito pretresanje (član 140), povreda tajnosti pisma i drugih pošiljki (član 142), neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (član 143), neovlašćeno fotografisanje (član 144), neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka (član 146). Posebne mere tajnog prikupljanja podataka koje stoje na raspolaganju akterima bezbednosno-obaveštajnog sistema ozbiljno mogu da ugroze pravo na privatnost. Stoga, neophodno je razmisliti o načinu unapređenja trenutnog normativnog okvira kojima se reguliše način primene posebnih mera za tajno prikupljanje podataka. Problematične su odredbe zakona na osnovu kojih Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna agencija i policija mogu da prošire primenu mera i na druga lica i sredstva komunikacije, jer kako bi pravo na privatnost zaista bilo zagarantovano neophodno je da se mere primenjuju prema tačno određenom licu i prema tačno određenim sredstvima komunikacije (Bećirović, 2017, str. 168). Navedeno „negativno utiče na buduće slučajeve tajnog nadzora komunikacije, jer se ne razvijaju mehanizmi za kritičko i objektivno razlikovanje nepotrebnog primenjivanja posebnih dokaznih radnji, čemu bi i te kako doprinelo učešće lica o čijoj privatnosti je reč u celoj proceduri“ (Kovačević, 2014, str. 178).

Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji čini se da na nedovoljno jasan način definiše operativne metode, mere, radnje i operativno-tehnička sredstva koje Bezbednosno-informativna agencija može primeniti prilikom obavljanja poslova (Petrović, 2020v, str. 118). Ujedno, neophodno je detaljno definisati šta sve može podrazumevati „osnov sumnje“, prema kome, u kojim slučajevima i za koje pretnje se primenjuju posebne mere i uvesti obavezu da se obaveste lica koja su bila na merama, omogućiti im uvid u prikupljene podatke i regulisati način njihovog uništenja (Maričić i Živković, 2022, str. 6-7). U uporednoj perspektivi sa Zakonom koji reguliše rad vojnih agencija, Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji je dosta kraći te se stiče utisak da u njemu postoji dosta pravnih praznina. Primena posebnih mera za tajno prikupljanje podataka zaista ozbiljno može da ugrozi privatnost građana jer u ove mere spadaju svi „oni načini prikupljanja podataka koji omogućavaju da se bez znanja osoba, grupa i/ili organizacija koji su predmet istrage prikupljaju podaci o njima“ (Petrović, 2020b, str. 23). Na osnovu zakona kojima se reguliše rad bezbednosno-obaveštajnog sistema, svi prikupljeni podaci primenom posebnih mera predstavljaju tajne podatke čime se zapravo

„ograničava i pravo građanina na pravni lek“ (Bećirović, 2017, str. 170). Neophodno je zakonom urediti veću sudsku kontrolnu funkciju kako je to regulisano Zakonikom o krivičnom postupku. Posebne mere potrebno je dodatno regulisati na način da se u zakonodavstvu predvide kazne za njihovu nezakonitu i nepravilnu primenu i predvidi vremenski rok nakon čijeg isteka bi pojedinac bio obavešten da je bio predmet posebnih mera (Petrović, 2020v, str. 57-58). Ujedno, neophodno je definisati i šta se dešava sa prikupljenim materijalom.

Tajni nadzor predstavlja „nadgledanje i snimanje pojedinca, upotrebu skrivenih prislušnih uređaja i presretanje komunikacija“ (Ignjatović, 2015, str. 10). Kada je u pitanju nadzor i presretanje komunikacije u Republici Srbiji, čini se da Bezbednosno-informativna agencija ima primat u odnosu na vojne agencije i policiju. Stoga, neophodno je ustanoviti monitoring centar koji bi bio nezavistan od bezbednosno-obaveštajnih službi i to iz sledećih razloga: podaci o primeni mera službi bezbednosti bi se nalazili na jednom mestu; bezbednosno-obaveštajne službe bi imale ravnopravne mogućnosti čime bi se izbegla situacija u kojoj jedna služba ima primat i uvid u mere drugih bezbednosno-obaveštajnih službi i policije (Petrović, 2020v, str. 55). Primarna nadležnost nezavisnog monitoring centar bila bi tajni nadzor komunikacija i on bi delovao kao nezavisni posrednik između sudova i službi bezbednosti (Petrović, 2020a, str. 5). Trenutni problemi kada je u pitanju tajni nadzor jesu sledeći: „nadziranje bez odluke suda i drugih osoba sa kojima je osoba koja je predmet mera u kontaktu; za presretanje komunikacije moguće je izbeći telekomunikacione operatere ako se za to koriste mobilni uređaji; mogućnost angažovanja privatnih aktera u ove svrhe; postavljanje na ove pozicije ljudi odanih partiji kako bi se mogli nadzirati kritičari vlasti“ (Petrović, 2020b, str. 51-52). Buduće zakonske modifikacije bi trebalo da obuhvate uvođenje obaveze o neprestanom vođenju evidencije o tajnom nadzoru komunikacija od strane bezbednosno-obaveštajnih službi, policije, sudova i drugih državnih institucija (Petrović, 2020a, str. 8). Kao određeni nedostaci trenutnog normativnog okvira koji postoji u Republici Srbiji mogu se navesti i: postojanje drugih ovlašćenja koja nisu obuhvaćena popisima posebnih postupaka i mera, složenost pravnog okvira, nedoslednost u određivanju posebnih postupaka i mera, razlike u postupcima za sudsko odobravanje, nedovoljna uređenost mehanizama za nadzor (Milosavljević, 2015, str. 28-30). Može se zaključiti da u Republici Srbiji postoji još prostora za preciznije uređenje primene posebnih mera za tajno prikupljanje podataka. Rezultat takvih eventualnih budućih zakonskih modifikacija bio bi čvršća zaštita prava na privatnost građana.

Tajni nadzor komunikacija podrazumeva „kako mere kojima se ostvaruje uvid u sadržaj komunikacija, tako i mere kojima se prikupljaju podaci o komunikaciji bez uvida u sam sadržaj (tzv. zadržani podaci)“ (Petrović i Đokić, 2017, str. 12). Zadržani podaci, na osnovu Zakona o elektronskim komunikacijama, jesu informacije o izvoru i odredištu komunikacije, vreme početka, trajanja i završetka komunikacije, vrsti komunikacije, terminalnoj opremi korisnika i njegovoj lokaciji“ (Zakon o elektronskim komunikacijama, 2010, član 129). Bezbednosno- informativna agencija i Vojnobezbednosna agencija mogu se obratiti operatoru kako bi pristupile zadržanim podacima. Obe strane su u obavezi da vode evidenciju o zahtevima za pristup zadržanim podacima u toku jedne kalendarske godine i da dostavljaju Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti evidenciju koja mora da sadrži broj upućenih zahteva, broj ispunjenih zahteva i vreme koje je proteklo od dana kad su podaci zadržani do dana kad je pristup podacima zatražen (Zakon o elektronskim komunikacijama, 2010, član 130a). Međutim, kada su u pitanju zadržani podaci problem se ispoljava u činjenici da osoba neće biti obaveštena da li je neka od bezbednosno- obaveštajnih službi pristupila zadržanim podacima (Pejić, 2014, str. 13). Neophodno je obezbediti pravo na privatnost pojedincima, a posebne postupke i mere posmatrati kao „kompromis između potrebe da se u konkretnoj situaciji zaštiti javni interes i opšteg pravila da državni organi u svakoj situaciji imaju obavezu da poštuju ljudska prava i slobode“ (Mirković, 2017, str. 90). U tom pravcu, adekvatan normativni okvir je prvi korak na tom putu.

Zaključak

Primena posebnih mera tajnog prikupljanja podataka uređena je normativnim okvirom Republike Srbije. Usled brojnih pravnih praznina i mogućnosti zloupotrebe, evidentno je da postoji još prostora za uređenje njihove primene kako bi se adekvatno zaštitilo pravo na privatnost građana Republike Srbije. Posebne mere tajnog prikupljanja podataka koje stoje na raspolaganju Bezbednosno- informativnoj agenciji i Vojnobezbednosnoj agenciji uređene su zakonima kojima se reguliše rad bezbednosno-obaveštajnog sistema, kao i Zakonikom o krivičnom postupku. Ovim zakonima neophodne su određene buduće modifikacije pri čemu zakonodavac može da se ugleda na odredbe Zakonika o krivičnom postupku. Prema Zakonu o Bezbednosno informativnoj agenciji i Zakonu o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji, sudska instanca koja odobrava primenu posebnih mera razlikuje se od slučaja do slučaja. Nejasno je zašto u slučaju Bezbednosno-informativne agencije primenu posebnih mera odobrava Viši sud u Beogradu, a u slučaju primene posebnih mera Vojnobezbednosne agencije nadležni Viši sud ili Vrhovni kasacioni sud. Ujedno, funkcija suda je svedena na odobravanje primene posebnih mera tajnog prikupljanja podataka. Stoga, neophodno je proširiti kontrolnu funkciju sudstva na period trajanja primene posebnih mera, kao i period nakon okončanja njihove primene kao što je to regulisano Zakonikom o krivičnom postupku. Podaci koji su prikupljeni primenom posebnih mera ne treba da predstavljaju tajne podatke, već je neophodno uvesti odredbu po kojoj bi bezbednosno-obaveštajne službe u određenim situacijama i nakon adekvatnog protoka vremena obavestile pojedinca koji je bio predmet mera. Zakonik o krivičnom postupku reguliše način postupanja sa informacijama koje su prikupljene primenom posebnih dokaznih radnji i ostavlja mogućnost da sudija za prethodni postupak obavesti lice prema kome je posebna dokazna radnja sprovedena. Izostanak takvih odredaba u trenutnim zakonima kojima se reguliše rad bezbednosno-obaveštajnog sistema navode na zaključak da pravo na privatnost svakog pojedinca može biti ugroženo. I pored dosadašnjih modifikacija zakonskih odredaba, neophodna je njihova buduća izmena kako primena posebnih mera tajnog prikupljanja podataka ne bi mogla da povredi pravo na privatnost građana Republike Srbije. Dodatno uređenje primene posebnih mera tajnog prikupljanja podataka bi pozitivno uticalo i na poverenje građana prema bezbednosno-obaveštajnom sistemu.