A bank guarantee is an important instrument for securing financial obligations in legal transactions, creating security and trust between the contracting parties. This paper analyzes the legal aspects of a bank guarantee as a security interest, including its legal nature, types of guarantees, as well as the rights and obligations of the contracting parties. Special focus is placed on the analysis of domestic legislation in the Republic of Serbia and comparative legal practice, highlighting the similarities and differences of approaches across different jurisdictions. The paper also examines the role of bank guarantees in international transactions with reference to relevant international conventions and regulations, especially in the context of globalization of markets. The aim of the paper is to provide a comprehensive overview of the legal framework that governs the issuance and enforcement of bank guarantees and to identify challenges and opportunities for improving this financial instrument in practice. Based on the analysis, recommendations are made for legal entities to optimize the use of bank guarantees in business transactions.

Uvod

Bankarska garancija je finansijski instrument koji igra ključnu ulogu u savremenom poslovanju, pružajući dodatni sloj sigurnosti u ugovornim odnosima između poslovnih subjekata(Jović Bogdanović et al., 2024). Ona omogućava da se smanji rizik neizvršenja obaveza u pravnim transakcijama, posebno u kontekstu složenih i visokovrednih ugovora, kao što su oni u građevinskoj industriji, međunarodnoj trgovini, i finansijskom sektoru. Bankarska garancija osigurava poverenje između ugovornih strana, omogućavajući da se poslovne transakcije odvijaju nesmetano, čak i kada postoji visok nivo neizvesnosti ili rizika.

Korišćenje bankarskih garancija posebno dolazi do izražaja u međunarodnim poslovnim aranžmanima, gde pravne i kulturološke razlike među državama mogu predstavljati značajan izazov za ostvarivanje ugovornih prava(Srbulović et al., 2024). U takvim situacijama, bankarska garancija služi kao univerzalno sredstvo obezbeđenja, priznato i prihvaćeno u različitim pravnim sistemima. Ova vrsta garancije omogućava stranama u ugovoru da imaju poverenja u ispunjenje ugovornih obaveza, čak i kada se radi o poslovanju sa partnerima iz različitih jurisdikcija.

Cilj ovog rada je da pruži detaljnu analizu pravnih aspekata bankarske garancije kao sredstva obezbeđenja, s posebnim osvrtom na zakonodavstvo Republike Srbije. Prilikom analize biće razmotreni i uporedni pravni aspekti kroz analizu rešenja u drugim pravnim sistemima, kako bi se sagledale sličnosti i razlike u regulisanju ovog finansijskog instrumenta. Rad će takođe obuhvatiti i analizu međunarodnih standarda i konvencija koje regulišu izdavanje i primenu bankarskih garancija, što je od izuzetne važnosti za globalizovano tržište.

Metodologija ovog rada uključuje analizu relevantnih pravnih izvora, uključujući zakone, podzakonske akte, međunarodne konvencije, kao i stručnu literaturu. Kroz uporedno-pravnu analizu biće razmotrena rešenja iz drugih jurisdikcija, kako bi se identifikovale najbolje prakse koje bi mogle biti primenjene u Srbiji. Poseban fokus biće stavljen na identifikaciju izazova u primeni bankarskih garancija u Srbiji i predlaganje rešenja za unapređenje pravnog okvira.

Uvodno razmatranje postavlja temelje za dublje istraživanje pravne prirode bankarskih garancija, njihovih vrsta, pravnog okvira u Srbiji, kao i uporedno- pravnih aspekata. Na kraju, ovaj rad će ponuditi preporuke za pravne subjekte u Srbiji kako bi efikasnije koristili ovaj instrument u poslovanju, sa ciljem povećanja pravne sigurnosti i smanjenja rizika u transakcijama.

Pravna priroda bankarske garancije

Bankarska garancija je pravni instrument kojim banka preuzima obavezu da, na zahtev korisnika, isplati određeni iznos novca ukoliko dužnik ne ispuni svoje obaveze prema ugovoru. Bankarska garancija se smatra jednim od najpouzdanijih instrumenata obezbeđenja jer omogućava korisniku garancije da naplati svoja potraživanja bez obzira na eventualne sporove sa dužnikom (Jovanović, 2017; Janošik et al., 2023).

Autonomija bankarske garancije je osnovna karakteristika koja je razlikuje od drugih instrumenata obezbeđenja. Naime, garancija je nezavisna od osnovnog ugovora između dužnika i korisnika, što znači da korisnik može ostvariti svoje pravo na isplatu bez obzira na osnovni pravni odnos (Stojanović, 2015). Ovaj princip je ključan za pravnu sigurnost korisnika, ali takođe zahteva pažljivu formulaciju ugovornih odredbi.

Za razliku od hipoteke i zaloga, koji se vezuju za određenu stvar, bankarska garancija je lična sigurnost koja ne zahteva posedovanje ili kontrolu nad imovinom.

Takođe, za razliku od jemstva, bankarska garancija je potpuno nezavisna od dužnika, što je čini efikasnijim sredstvom obezbeđenja u međunarodnim transakcijama (Knežević & Lukić, 2016; Petrović, 2019).

Vrste bankarskih garancija

Bankarske garancije mogu biti revokabilne, koje banka može povući u bilo kom trenutku, i nerazvokabilne, koje su obavezujuće do isteka roka važenja ili realizacije isplate. Nerazvokabilne garancije su mnogo češće u praksi zbog veće pravne sigurnosti koju pružaju korisnicima (Petrović, 2019).

Prema nameni, bankarske garancije se dele na garancije plaćanja, garancije dobrog izvršenja, tenderske garancije i garancije za povraćaj avansa. Svaka od ovih vrsta ima specifičnu ulogu u obezbeđivanju različitih aspekata ugovornih obaveza, što ih čini prilagodljivim različitim poslovnim situacijama (Jovanović, 2017; Knežević & Lukić, 2016).

Bankarske garancije mogu biti uslovne, gde korisnik mora dokazati neispunjenje obaveza pre isplate, i bezuslovne, gde banka isplaćuje na prvi zahtev bez obzira na osnovanost zahteva. Bezuslovne garancije pružaju najviši nivo zaštite korisniku, ali nose veći rizik za banku (Stojanović, 2015).

Pravni okvir u Republici Srbiji

Zakonodavni okvir Republike Srbije, koji obuhvata Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o bankama i Zakon o javnim nabavkama, pruža solidnu osnovu za regulisanje bankarskih garancija. Ovi zakoni definišu prava i obaveze svih uključenih strana i postavljaju jasne standarde za izdavanje i primenu bankarskih garancija (Knežević & Lukić, 2016; Marković, 2018).

Zakon o obligacionim odnosima definiše bankarsku garanciju kao jednostrani pravni posao, gde banka preuzima obavezu prema korisniku garancije. Princip autonomije bankarske garancije, propisan ovim zakonom, osigurava nezavisnost bankarske garancije od osnovnog ugovora, pružajući veću pravnu sigurnost korisniku (Petrović, 2019; Gojković et al.,2023).

Prava korisnika uključuju pravo na isplatu sume navedene u garanciji, dok obaveze banke obuhvataju obavezu plaćanja u skladu sa uslovima garancije. Dužnik, kao strana koja zahteva izdavanje garancije, obavezan je da banci nadoknadi troškove povezane sa izdavanjem i eventualnom isplatom garancije (Jovanović, 2017; Pan et al., 2019).

Uporedno-pravna analiza

U međunarodnim transakcijama, bankarske garancije predstavljaju sredstvo obezbeđenja koje osigurava ispunjenje ugovornih obaveza u različitim pravnim i kulturnim okruženjima. Međunarodne organizacije, poput Međunarodne trgovinske komore (ICC), postavile su standarde za izdavanje i izvršenje bankarskih garancija koji su prihvaćeni u velikom broju jurisdikcija (ICC, 2010).

Nemačka: Bankarske garancije su autonomne i bezuslovne, pružajući visok nivo sigurnosti korisnicima. Banke moraju pažljivo proceniti rizike pre izdavanja garancije (Schmidt, 2017).

Sjedinjene Američke Države: Uniform Commercial Code (UCC) reguliše standby letters of credit, slične bankarskim garancijama. Banke su dužne da izvrše isplatu na prvi zahtev, ali američki sudovi mogu odbiti isplatu u slučaju zloupotrebe (Petrović, 2019).

Ujedinjeno Kraljevstvo: Bankarske garancije su obavezujući i nezavisni ugovori. Britanski sudovi strogo tumače uslove garancije, što pruža visok nivo zaštite za banke (Jovanović, 2017).

Konvencija Ujedinjenih nacija o nezavisnim garancijama i akreditivima postavlja osnovna pravila za izdavanje i izvršenje bankarskih garancija u međunarodnim transakcijama, sa ciljem da obezbedi pravnu sigurnost i predvidljivost (UNCITRAL, 1995). URDG pravila pružaju detaljna pravila i smernice za izdavanje i izvršenje garancija u međunarodnim transakcijama (ICC, 2010).

Izazovi i rizici u primeni bankarskih garancija

Primena bankarskih garancija nosi sa sobom niz pravnih i finansijskih rizika koji mogu značajno uticati na strane u ugovoru. Jedna od najčešćih pravnih opasnosti je zloupotreba prava korisnika garancije, posebno u slučaju bezuslovnih garancija. U ovim situacijama, korisnik može zahtevati isplatu od banke bez obzira na stvarno ispunjenje obaveza od strane dužnika, što može dovesti do nepravednog obogaćivanja korisnika na štetu dužnika i banke (Jovanović, 2017; Petrović, 2019).

Finansijske opasnosti takođe predstavljaju značajan rizik u primeni bankarskih garancija. Banke koje izdaju garancije preuzimaju na sebe obavezu isplate, što može značiti značajan finansijski teret u slučaju da se garancija aktivira. Zbog toga, banke moraju pažljivo proceniti kreditni rizik dužnika i osigurati adekvatne kolaterale ili rezerve pre izdavanja garancije. U suprotnom, postoji rizik da banka neće biti u mogućnosti da izvrši isplatu, što može dovesti do ozbiljnih posledica po njenu likvidnost i reputaciju (Knežević & Lukić, 2016).

Validnost bankarske garancije zavisi od niza faktora koji moraju biti pažljivo razmotreni prilikom njenog izdavanja. Prvo, garancija mora biti izdata u skladu sa zakonom i mora ispunjavati sve formalne zahteve propisane ugovorom i relevantnim zakonodavstvom. Ovo uključuje preciznu formulaciju uslova pod kojima će se izvršiti isplata, rok važenja garancije, kao i identifikaciju svih strana u ugovoru (Nikolić, 2016; Paspalj et al., 2024).

Drugi ključni faktor koji utiče na validnost garancije je jasnost i preciznost ugovornih odredbi. Nedovoljno jasni ili nedorečeni uslovi mogu dovesti do nejasnoća u pogledu prava korisnika i obaveza banke, što može rezultirati pravnim sporovima i osporavanjem garancije. Pored toga, nejasno definisani uslovi mogu dovesti do situacija gde banka odbija isplatu, čak i kada su ispunjeni svi materijalni uslovi, zbog tehničkih ili formalnih nedostataka (Petrović, 2019; Salum et al., 2019).

Treći faktor je poštovanje procedure za aktiviranje garancije. Korisnik mora podneti zahtev za isplatu u skladu sa procedurama i rokovima navedenim u ugovoru. Ako korisnik ne poštuje ove procedure, banka može odbiti isplatu, što može dovesti do gubitka prava na naplatu garancije. Ove procedure obično uključuju podnošenje dokaza o neispunjenju obaveza dužnika, kao i poštovanje svih relevantnih pravnih rokova (Stojanović, 2015; Dašić et al., 2023).

Pravni sporovi u vezi sa bankarskim garancijama često se odnose na pitanje da li su ispunjeni uslovi za naplatu garancije i da li korisnik postupa u dobroj veri prilikom podnošenja zahteva za isplatu. U praksi, sudovi u Republici Srbiji, ali i u mnogim drugim jurisdikcijama, najčešće presuđuju u korist korisnika, pod uslovom da su formalni uslovi za isplatu ispunjeni. Ovo potvrđuje važnost jasne formulacije ugovornih odredbi i pažljivog razmatranja svih aspekata garancije pre njenog izdavanja (Đorđević, 2020).

Međutim, sudska praksa takođe pokazuje da sudovi ponekad odbijaju zahteve za isplatu garancije u situacijama gde postoji očigledna zloupotreba prava ili gde su uslovi za isplatu nejasni ili nepotpuni. Ovi slučajevi naglašavaju potrebu za dodatnom pažnjom prilikom sastavljanja ugovora i izdavanja garancije, kako bi se izbegli pravni sporovi i osigurala pravna sigurnost za sve strane (Marković, 2018; Krstić & Brajković, 2022).

Pored toga, sudovi često razmatraju i pitanje proporcionalnosti u slučajevima gde se osporava pravo na isplatu garancije. Na primer, u situacijama gde se traži isplata celokupnog iznosa garancije za relativno manji prekršaj dužnika, sudovi mogu odlučiti da smanje iznos isplate ili odbiju zahtev u celosti. Ovakvi slučajevi pokazuju da sudovi pokušavaju da balansiraju interese svih stranaka i osiguraju pravedan ishod (Jovanović, 2017; Vladisavljević et al., 2023).

Izazovi i rizici u primeni bankarskih garancija su brojni i zahtevaju pažljivo pravno i finansijsko planiranje. Pravne opasnosti, poput zloupotrebe prava korisnika, kao i finansijski rizici povezani sa isplatom garancije, zahtevaju od banaka i drugih učesnika u transakciji da preduzmu adekvatne mere zaštite.

Validnost i izvršenje garancije zavise od jasnoće i preciznosti ugovornih odredbi, kao i od poštovanja svih relevantnih procedura i rokova. Praksa sudova pokazuje da su formalni i materijalni uslovi od presudnog značaja za ostvarivanje prava na isplatu, dok sudovi nastoje da osiguraju pravedan ishod za sve strane u sporu.

Osim pravnih i finansijskih rizika, primena bankarskih garancija u Srbiji suočava se i sa značajnim regulatornim izazovima, posebno u kontekstu usklađivanja sa međunarodnim standardima. Na primer, Basel III regulative, koje uključuju zahteve za kapitalnu adekvatnost i leverage ratio, imaju direktan uticaj na sposobnost banaka da izdaju garancije, jer utiču na nivo kapitala koji banke moraju zadržati za pokriće potencijalnih gubitaka (Basel Committee on Banking Supervision, 2013). Nadalje, pravni okviri kao što su Direktiva o kapitalnim zahtevima (CRD IV) u Evropskoj uniji, postavljaju dodatne zahteve za upravljanje rizicima, što može dovesti do povećanja troškova za banke u Srbiji koje posluju sa inostranim partnerima (European Banking Authority, 2014).

U pogledu usklađivanja sa međunarodnim standardima, posebno je važna Konvencija Ujedinjenih nacija o nezavisnim garancijama i akreditivima koja se plaćaju na prvi zahtev, koja pruža okvir za pravnu zaštitu korisnika garancija u međunarodnim transakcijama (UNCITRAL, 1995). Takođe, ekonomska istraživanja su pokazala da zemlje sa stabilnim regulatornim okvirima i jasnim pravnim normama imaju značajno manji rizik od zloupotrebe garancija i veću pravnu sigurnost, što doprinosi većoj efikasnosti i atraktivnosti poslovnog okruženja (Mülbert, 2015).

Preporuke za unapređenje pravnog okvira i prakse u Srbiji

Bankarske garancije su ključan alat u obezbeđivanju ispunjenja ugovornih obaveza, ali pravni okvir u Srbiji zahteva određene izmene i unapređenja kako bi se osigurala veća pravna sigurnost i efikasnost. Jedan od glavnih aspekata koji bi mogao biti unapređen je preciznije definisanje uslova za izdavanje i aktiviranje bankarskih garancija, čime bi se smanjili pravni sporovi između banaka, dužnika i korisnika garancije (Knežević & Lukić, 2016; Milanović, 2023). Takođe, zakonodavstvo bi moglo uvesti jasnije smernice za tretiranje različitih vrsta garancija, uključujući bezuslovne i uslovne garancije, kako bi se omogućilo strankama da bolje razumeju svoja prava i obaveze (Petrović, 2019).

Uvođenje standardizovanih ugovornih odredbi u vezi sa bankarskim garancijama moglo bi znatno smanjiti broj nesporazuma i pravnih sporova. Standardizacija bi obuhvatila definicije ključnih pojmova, procedure za aktiviranje garancije, kao i jasne smernice za rešavanje sporova. Time bi se osiguralo da sve strane imaju jasno razumevanje ugovornih uslova i da mogu efikasno upravljati rizicima (Marković, 2018).

Sudska praksa igra ključnu ulogu u primeni i tumačenju pravnih normi koje se odnose na bankarske garancije. Jedna od preporuka je da se sudovi u Srbiji 

fokusiraju na dosledno primenjivanje principa autonomije bankarske garancije, što bi dodatno osnažilo pravnu sigurnost korisnika (Jovanović, 2017; Li, 2020). Takođe, sudovi bi mogli razviti specifičnije kriterijume za procenu slučajeva zloupotrebe prava prilikom aktiviranja garancije, čime bi se sprečile neosnovane isplate i zaštitili interesi svih strana u sporu.

Povećanje transparentnosti u procesu izdavanja i aktiviranja bankarskih garancija moglo bi dodatno ojačati poverenje u ovaj pravni institut. Preporuka je da se uvedu mehanizmi za javnu objavu osnovnih informacija o izdatim garancijama, uključujući njihove uslove i trajanje. Ovi podaci bi bili dostupni svim zainteresovanim stranama, čime bi se smanjio rizik od nepoštenog ponašanja i povećala pravna sigurnost (Nikolić, 2016; Penjišević et al., 2023).

Jedan od važnih aspekata za unapređenje prakse u vezi sa bankarskim garancijama je kontinuirana edukacija i obuka svih učesnika u procesu, uključujući pravnike, bankare i sudije. Edukacija bi mogla uključivati specijalizovane seminare i radionice o novim zakonodavnim rešenjima, najboljim praksama u pisanju ugovornih odredbi, kao i sudskoj praksi u vezi sa bankarskim garancijama (ICC, 2010).

Unapređenje pravnog okvira i prakse u vezi sa bankarskim garancijama u Srbiji zahteva multidisciplinarni pristup, uključujući zakonodavne izmene, standardizaciju ugovornih odredbi, doslednu sudsku praksu, povećanje transparentnosti i kontinuiranu edukaciju svih učesnika. Ove mere bi značajno doprinele jačanju pravne sigurnosti i efikasnosti ovog važnog pravnog instituta, što bi na kraju rezultiralo boljom zaštitom prava i interesa svih strana uključenih u poslovne transakcije.

Zaključak

Bankarska garancija predstavlja ključan instrument u obezbeđivanju finansijskih obaveza u pravnim transakcijama, pružajući sigurnost i poverenje između ugovornih strana. Njena pravna priroda, zasnovana na principu autonomije, omogućava korisnicima da se zaštite od rizika neispunjenja obaveza, dok bankama nameće obavezu isplate pod određenim uslovima. U Srbiji, pravni okvir koji reguliše bankarske garancije zasniva se na zakonodavstvu koje obuhvata Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o bankama, i Zakon o javnim nabavkama, pružajući solidnu osnovu za njihovu primenu.

Uporedno-pravna analiza pokazuje da različite jurisdikcije imaju različite pristupe regulisanju bankarskih garancija, ali svi se slažu oko ključnih principa kao što su autonomija garancije i obaveza bezuslovne isplate. Međunarodne konvencije i standardi, poput URDG pravila, omogućavaju harmonizaciju ovih instrumenata na globalnom nivou, smanjujući pravne rizike u međunarodnim transakcijama.

Iako je bankarska garancija efikasan i siguran instrument, njena primena nosi sa sobom niz izazova i rizika. Prava korisnika moraju biti zaštićena, ali istovremeno, banke moraju preduzeti odgovarajuće mere kako bi se zaštitile od zloupotrebe prava i finansijskih gubitaka. Sudska praksa pokazuje da su jasnoća ugovornih odredbi i pažljivo planiranje ključni za uspešnu primenu ovog instrumenta.

Za budućnost, preporučuje se dalji razvoj pravnog okvira u Srbiji kako bi se dodatno unapredila pravna sigurnost i efikasnost bankarskih garancija. Takođe, praksa banaka i drugih finansijskih institucija treba da se unapredi kako bi se smanjili rizici i povećala zaštita svih strana u pravnim transakcijama.