Uvod

Korupcija postoji u različitim oblicima, ali svim oblicima je zajedničko da ne poznaju državne granice i to da je šteta po društvo nemerljiva. Činjenica je da korupcija postoji u svim društvima, odnosno teško je govoriti o vremenskoj dimenziji ove pojave. Kao što su posledice korupcije široko rasprostranjene, tako i proučavanje korupcije treba da bude multidisciplinarno, odnosno ona se može proučavati sa aspekta: sociologije, kriminologije, prava, ekonomije, etike i sl.

Korupcija je nezakonita, jer podrazumeva postupke koje nisu u skladu sa normalnim pravilima i procedurama, uzajamna i dobrovoljna pojava. Uzajamnost korupcije čini činjenica da jedna strana dobija mito, a druga traženu uslugu. Konačno, korupcija je dobrovoljna pošto su obe strane saglasne o sadržini transakcije. Najobuhvatniju definiciju korupcije dao je Vito Tanzi, a prihvatila je Svetska banka. Prema toj definiciji korupcija je zloupotreba javnih ovlašćenja za privatnu korist (Tanzi, 1998). Iz ove definicije ne treba zaključiti da korupcija ne postoji u okviru privatnog sektora. Naprotiv, velika privatna preduzeća mogu učestvovati u korupciji pri kupovini ili pri zapošljavanju. „Ponekad, zloupotreba javnih ovlašćenja“, ističe Tanzi, „nije obavezna za nečiju privatnu korist, već u korist stranke, klase, prijatelja, porodice i tako dalje. U stvari, u mnogim zemljama prihod od korupcije ide za finansiranje aktivnosti političkih partija. On naglašava da korupcija postoji svuda gde postoji namerno narušavanje principa nepristrasnog odlučivanja, pa poistovećivanje korupcije sa primanjem i davanjem mita nije precizno niti obuhvata sve pojave koje treba inkriminisati, ako se želi obezbediti da službena lica zakonito vrše svoju dužnost“ (str: 564).

Prema Vejnoviću „korupcija je društveno negativna pojava u sklopu savremenog kriminaliteta koja pogađa sve zemlje, bogate i siromašne – s izvesnim odstupanjem u zastupljenosti i negativnosti uticaja na tokove društvenog života“ (Vejnović, 2010).

Vuković (2007) ističe da postoje tri tipa korupcije u zemljama u tranziciji. Prema prvom tipu korupcije, iako postoje zakonska i podzakonska akta građanin je „primoran“ na korupciju kako bi ostvario svoja prava. Drugi tip korupcije vezuje se za prava koja po zakonu ne pripadaju građaninu, ali ih on koristi zahvaljujući ugovoru – dogovoru sa korumpiranim javnim službenikom. Treći tip korupcije jeste „potkupljivanje radi menjanja prava ili prilagođavanja zakona ili podzakonskih akata u interesu koruptora, s ciljem sticanja novog prava i produženja starog“ (str.43). Autor u narednoj studiji navodi da obim, oblik i intenzitet korupcije zavisi od karakteristika državne regulative, „mešanja države u ekonomiju, obima transakcija pod direktnom i indirektnom kontrolom države, efikasnosti kaznenog aparata, društveno istorijskih okolnosti, materijalne razvijenosti društva i stanja društvenih vrednosti“ (Vuković, 2007). Prema Esadzezu (2013) „korupcija je mnogo više od zbira takozvanih korupcijskih prekršaja navedenih u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu; postoje neki oblici ovog fenomena koji se ne mogu lako inkriminisati (npr. favorizovanje, nepotizam…); korupcija je vid društvene bolesti koja se ne može suzbiti jednostavnim zabranama i potrebni su različiti mehanizmi da bi se protiv nje borilo“ (str.3).

Građani su često akteri korupcije – svesno ili nesvesno, žrtve ili vršioci. Tako korupcija postaje svakodnevica jednog društva, sa njom se živi i na nju su građani navikli, a novina su pojavni oblici. Upravo prilagođavanje „novonastalim društvenim, ekonomskim i političkim uslovima“, ističe Vejnović, čini korupciju „dinamičkom pojavom“ (str. 47). Vejnović ukazuje da mentalitet ljudi igra značajnu ulogu u razvoju korumpiranog društva (str. 44). Upravo zato se u svesti ljudi korupcija poistovećuje sa davanjem mita, iako ta dva termina nisu sinonimi i podmićivanje je samo jedan od pojavnih oblika korupcije. U korumpiranom društvu građani teško ostvaruju svoja prava, a društvo u celini postaje netransparentno i neatraktivno za strana ulaganja. Korupcija se dešava unutar jedne države, ali nije bez uticaja na međunarodnu poziciju zemlje, te nivo korupcije pokazuje i ukazuje na nivo konkurentnosti jedne zemlje.

Prema Đukiću (2016) podmićivanje predstavlja zloupotrebu etičkih principa, odnosno formu nepoštenog ponašanja pojedinca. Po njemu, korupcija je zloupotreba javnog položaja u cilju sticanja privatne koristi. Đukić pod korupcijom podrazumeva pored zloupotrebe javnih i ekonomskih funkcija i ovlašćenja zaposlenih u javnom sektoru, te time proširuje pojam korupcije na koruptivno ponašanje i u privatnom sektoru. Upravo tim zloupotrebama se u narodu budi osećaj nesigurnosti i nepoverenja u društvo i u državu, što naravno može imati ogromne posledice po stabilnost države.

Korupcija je neprihvatljiva moralna kategorija koja označava kvarenje i truljenje. Kako objašnjava Prokopijević (2011) postoji mnogo poteškoća u definisanju pojma korupcije. Najčešće autori ističu da je korupcija zloupotreba javnog položaja. Takvo tumačenje je tačno, mada nije celovito. On ističe da u literaturi korupcija nije definisana na adekvatan način. Tačno definisanje, odnosno pojmovno određenje korupcije je veoma značajno, jer se time definiše okvir za borbu protiv korupcije.

Korupcija ne predstavlja samo nezakonito ponašanje, nego i nepoštenje osobe koja je izvodi, njenu sklonost nepotizmu, proneverama, ucenjivanju i moralnoj pokvarenosti u međusobnim razmenama. Ona obuhvata skup svih kažnjivih radnji kojima nosilac određene državne i druge javne funkcije, zloupotrebljavajući svoj položaj, škodi javnom interesu u tolikoj meri, da na taj način potkopava poverenje građana i javnosti u društvo i državu.

Prema Đukiću, korupcija uglavnom prevazilazi granice jedne države i ugrožava interese više država. U cilju usvajanja univerzalne definicije pojma korupcije, Nacrt Konvencije organizacije Ujedinjenih nacija polazi od odredbe da svaka država članica preuzima obavezu sankcioniše dela: nuđenja, obećanja ili davanja bilo kakvog novčanog iznosa, poklona itd, bilo od strane privatnog lica, u njegovo ime, ili u ime bilo kog preduzeća, ili od strane pravnog, ili privatnog lica nekom službeniku ili njemu u korist; direktnog ili indirektnog iznuđivanja, zahtevanja, primanja bilo kakvog novčanog iznosa, poklona ili neke druge vrednosti od strane javnog službenika.

Savet Evrope nudi sledeću definiciju korupcije: “Korupcija podrazumeva podmićivanje i svaki drugi oblik ponašanja u vezi sa licima kojima su poverena ovlašćenja u javnom ili privatnom sektoru, a koja krše obaveze koje proističu iz njihovoh statusa javnih službenika, privatno zaposlenih, nezavisnih agenata ili nekih drugih te vrste, usmerene ka sticanju neprikladne koristi bilo koje vrste za njih same ili druga lica.” Pri tom Savetu osnovana je Multidisciplinarna grupa za korupciju, koja definiše korupciju na sledeći način: “Korupcija je podmićivanje ili neki drugi oblik ponašanja lica kojima je poverena odgovornost u javnom ili privatnom sektoru, kojima se krše obaveze koje proizilaze iz njegovog položaja javnog službenika, lica zaposlena u privatnom sektoru ili lica na položaju sličnom tome, sa ciljem odnosno namerom da se dobije nezakonita korist bilo koje vrste za sebe ili druge”.

Svetska banka je dala sledeću definiciju korupcije: „Korupcija je nuđenje, davanje, prihvatanje ili traženje bilo kakve koristi koja utiče na odluke javnog službenika prilikom sklapanja ugovora u postupku javnih nabavki”.

Većina zakonodavstava teško može sa sigurnošću da iznese tačan broj krivičnih dela korupcije. Problem je metodološke prirode, „mada u većini zakonodavstava postoje slične ili iste formulacije krivičnog (ili krivičnih) dela korupcije, koje se mogu svesti na sledeće zajedničke karakteristike:

-       službenik s javnim ovlašćenjima pojavljuje se kao jedna strana u odnosu, jer se obično želi postići neka pogodnost ili korist;

-       mora postojati namera podmićivanja (reč je o jednom od krivičnih dela koja se ne mogu učiniti iz nehata);

-       potrebno je da se dâ ili kao izgledno pojavi nagrađivanje zbog službenog akta, pa je neophodno utvrditi vezu između tih elemenata“ (Ninčić, str:391).

Klasifikacija korupcije

Ulazeću dublje u izučavanje problematike korupcije potrebno je objasniti pojam aktivne i pasivne korupcije. Smatra se da „aktivna” korupcija postoji kada neko, nudeći, obećavajući ili dajući kakav poklon, korist ili privilegovano ostvarenje nekog prava, podstiče izvršenje krivičnog dela (na primer, davanja mita); dok „pasivna” korupcija, postoji kada neko na službenom ili privatnom položaju primi ponudu, poklon, korist ili obećanje poklona, odnosno koristi, i time počini krivično delo koje je u vezi sa vršenjem njihove dužnosti. Ninčić dalje klasifikuje korupciju na individualnu i institucionalnu. Individualna korupcija se vezuje za podmićivanje od strane pojedinca, diskretna je i krivica je obostrana. Smatra se da je društveno štetnija institucionalna korupcija „zbog njenog uticaja na raspad osnovnih vrednosti u društvu. Institucionalnu korupciju prate slični procesi u politici i na području vođenja države. Ovde postoji veliki uticaj na javno mnjenje i javnu svest, zbog toga što prouzrokuje strah, neizvesnost i pad morala kod većine građana. S druge strane, to znači da su u celom društvu stvoreni takvi (koruptivni) sistemi odnosa koji se predstavljaju kao normalni i poželjni, a ne kao nešto što je neprihvatljivo i opasno za demokratski, ekonomski, pravni, moralni i svaki drugi razvoj jednog društva“ (str. 391).

Ninčić (2009) korupciju klasifikuje na korupciju u užem-opštem i širem smislu. U užem ili „opštem smislu, korupcija je zanemarivanje i zloupotreba službenih dužnosti zarad lične koristi, potkupljivanje, podmićivanje službenih osoba. U širem, pravnom značenju, to su svi oblici zloupotrebe službenih ovlašćenja i položaja iz koristoljublja (podmićivanje, zloupotreba položaja i ovlašćenja, davanje i korišćenje privilegija, protiv usluge, primanje provizija i poklona)“.

Prema nosiocima korupcije moguće je izvršiti sledeću klasifikaciju (Ninčić, str: 392)

-       ulična korupcija, koja obuhvata sve oblike spontanog podmićivanja javnih službenika ili odgovornih osoba, bez prethodnog plana ili posebne najave primaocu mita, čija je svrha izbegavanje redovnih obaveza ili postupanja u skladu sa zakonom, ili izvršenje zakonskih obaveza, ostvarivanjem nepripadajućih koristi ili ostvarenjem nekih pogodnosti na koje inače ne polaže pravo i slično; ovi slučajevi korupcije prepoznatljivi su prilikom podmićivanja carinikâ, policajaca, finansijskih, tržišnih i drugih inspekcija, referenata i drugih službenika u javnim ustanovama, opštinama i sličnim institucijama;

-       ugovaračka korupcija, ili korupcija u javnoj upravi, a nastupa kao posledica sklapanja štetnih ugovora, izvođenja građevinskih radova ili pružanja usluga uz „ugovaranje” provizije, nepoštovanja redovne procedure kod dodele određenih poslova, izbegavanja javnih nabavki u civilnom ili drugom sektoru i sličnih aranžmana;

-       politička korupcija, koju predstavljaju svesno pripremanje i donošenje manjkavih zakona ili zakona koji obiluju „pravnim prazninama”, „kupovina” glasova na izborima, dobijanje novčanih sredstava iz tzv. crnih fondova sponzora političkih partija nastalih izbegavanjem poreskih obaveza, različitim načinima udovoljenja određenim političkim grupama i slični postupci;

-       nepotistička korupcija, koja se sastoji u popunjavanju mesta, odnosno funkcija u vlasti rodbinom, prijateljima i poznanicima, čime se narušava načelo jednakosti građana pred zakonom;

-       transakcijska korupcija, koja predstavlja realizaciju uzajamnog sporazuma između onoga ko daje mito i onoga ko prima mito, radi obostrane koristi;

-       iznuđivačka korupcija, što je protivvoljni pristanak onoga ko daje mito, radi izbegavanja štete koju najavljuje potencijalni primalac mita u nedopuštenoj razmeni;

-       investicijska korupcija, koja se sastoji u ponudi stvari ili usluga bez traženja ikakve stvarne trenutne koristi;

-       sudska (tužilačka) korupcija, koja obuhvata protivpravna ponašanja zloupotrebom položaja nosilaca pravosudnih funkcija;

-       opšta korupcija, što obuhvata sve preostale oblike koruptivnog ponašanja u građevinarstvu, zdravstvu, prosveti, socijalnim programima, sportu i sličnim domenima.

Amidžić i Mitrović (2010) su u svojoj studiji obradili Van Duyne-ovu (2001) klasifikaciju korupcije, na internu i eksternu, individualnu-institucionalnu i na materijalnu, političku i psihičku.

Prema pomenutoj klasifikaciji najčešća „kurupcija je eksterna, koju karakteriše plaćanje usluga za izvođenje ili neizvođenje specifičnih činovničkih postupaka. Pored toga je oblik eksterne korupcije i davanje darova osobama na uticajnim pozicijama društva. Internu korupciju karakterišu aktivnosti podređenih činovnika/službenika (mito, davanje darova) da bi kod nadređenog činovnika/službenika postigli neku korist. Individualna korupcija znači delatnost pojedinca u koruptivnoj praksi. Ta delatnost je diskretna zbog učešća isključivo dve osobe. Takve činove karakteriše krivnja oba učesnika u davanju i primanju mita/darova. Ova vrsta korupcije je najraširenija. Iz perspektive društvene štete najopasnija je institucionalna korupcija zbog uticaja na raspadanje vrednosti u društvu. Institucionalnu korupciju prate slični procesi u politici i na području vođenja države.

Pored predstavljene podele korupcije, možemo korupciju podeliti na aktivnu i pasivnu. Aktivna korupcija uključuje osobe koje daju neko dobro i na taj način podstiču izvršenje krivičnog dela. Pasivna korupcija je karakteristična za osobe koje primaju «neko dobro» i u zamenu izvrše krivično delo koje je u vezi s vršenjem njihove dužnosti.

Najtipičniji oblik korupcije je materijalna korupcija – davanje mita, koje odmah donosi korist na jednoj i na drugoj strani. Psihička korupcija se odnosi na psihičku moć onog koji prima i onog koji daje mito. Na tom mestu treba konstatovati značenje psihičkih karakteristika osoba koje primaju mito i sarađuju u koruptivnim delatnostima. Posebno mesto zauzima politička korupcija. U vezi s političkom korupcijom treba napomenuti i mesto lobiranja koje u velikoj meri podseća na koruptivnu praksu, ali je u demokratskim državama regulisano zakonom. Granice između lobiranja i političke korupcije mogu biti nejasne“ (str: 239).

Elementi, osobine i karakteristike korupcije

Na osnovu ranije iznetih definicija korupcije moguće je definisati činioce, odnosno elemente korupcije. Prema Đukiću, njeni osnovni elementi su sledeći:

-       nezakonito ponašanje,

-       sklonost nepotizmu,

-       ucenjivanje i pronevera,

-       zloupotreba javnog položaja za lične ciljeve,

-       delatnost suprotna moralnim normama,

-       bogaćenje bez pravnog osnova,

-       gubljenje poverenja u državu i društvo.

Društvene ustanove pokreću analize o obimu štetnih posledica, nastalih delovanjem korupcije, pozivajući sve građane da preduzmu mere za suzbijanje korupcije. Eliminisanje korupcije predstvlja važan uslov kvalitetnog života u društvu sada i u budućnosti.

Na osnovu mnogih definicija, moguće je izdvojiti sledeće zajedničke osobine korupcije:

-       korupcija predstavlja krivično delo,

-       korupcija je višeslojna pojava,

-       korupcija je prisutna u svim državama,

-       korupcija nije proizvod skorašnjeg vremena,

-       korupciju za sada nije moguće u potpunosti iskoreniti,

-       korupcija je prilagodljiva različitim sistemima državnog uređenja,

-       korupcija je najčešće zavisna od državnog sistema i stanja morala nacije,

-       kao radnja izvršenja ovog krivičnog dela javlja se, gotovo po pravilu, zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja od strane nosilaca tih ovlašćenja,

-       kao izvršilac ovog krivičnog dela javlja se službenoodgovorno lice,

-       za postojanje krivične odgovornosti traži se umišljaj,

-       neophodno je postojanje dve strane, jednu čini ona kojoj je potrebna određena usluga, a drugu čini ona koja može i hoće da pruži tu uslugu (Đukić, str: 55).

Uzroci korupcije

Analiza faktora koji utiču na pojavu korupcije u društvu ukazuje na zemlje u kojima postoje problemi vezani za ekonomski i humani razvoj. U prvom redu potrebno je ukazati da zemlje u kojima postoji problem ograničenosti resursa (hrana, energenti, devize, izvozno.uvozna ograničenja itd.) imaju mnogo višu stopu korupcije. Kao drugi faktor ističe se loše stanje u javnim službama. Niske plate ili neprofesionalizam javnih službenika, takođe može biti razlog za intenziviranje korupcije. Prisustvo evazije (izbegavanje plaćanja poreza), kao svi drugi oblici izbegavanja obaveza prema državi, predstavljaju treći uzrok pojave korupcije. Organizovani kriminal je najgori izvor korupcije i najveće zlo.

Kako Milošević i saradnici (2010) ističu uzroci korupcije (Vuković, 2007)u društvu, posebno Srbiji su sankcije i proces tranzicije. Usled navedenih procesa velik broj ljudi je ostao bez posla, a sa druge strane značajan kapital se našao u posedu malog broja pojedinaca. Intenziviranju korupcije doprinosi:

Odsustvo vladavine prava, koje duže vreme opstaje zbog odsustva političke volje, odsustva široke društvene saglasnosti, turbulentnih društveno-političkih prilika, velikog raskoraka između objavljenog prava i njegove empirijske primene koji ima dugu tradiciju na ovim prostorima, dugogodišnje vladavine samoupravnog socijalizma, koji je kod ljudi stvorio određene navike ponašanja i delanja i slično.

Kriza morala i sveukupna moralna konfuzija, zatim poremećeni vrednosni sistem, koji su u ovom tranzicionom vremenu zahvatili srpsko društvo.

Neodgovorna politička elita društva, odnosno politička klasa koja nije svesna svoje društvene i istorijske uloge (suprotno primerima iz nacionalne istorije), jer je zaokupljena svojim ličnim interesima.

Analiza indeksa percepcije korupcije

Transparensi Internešnal (eng. Transparency International, dalje u tekstu TI) je međunarodna nevladina organizacija osnovana u Berlinu, Nemačka 1993. godine.

TI je 1995. godine, zajedno sa dr. Johanom Graf Lambsdorfom, ekonomistom sa Univerziteta u Getingenu, pokrenuo inicijativu, kao čiji rezultat je nastao Indeks percepcije korupcije (eng. Corruption Perception Index, dalje u tekstu CPI). Indeksi će dalje u tekstu biti predstavljeni na godišnjem nivou.

Šta je indeks? Indeks je „anketa anketa“. Izračunat je kao srednja vrednost ocena, kojima su privrednici i ekonomski analitičari ocenili svoju zemlju u različitim sferama poslovanja.

To nije procena nivoa korupcije u bilo kojoj državi, koju su napravili TI ili dr Johan Graf Lambsdorf, nego pokušaj da se proceni nivo na kom biznismeni smatraju da korupcija utiče na komercijalni život. NJihove percepcije ne moraju biti odraz stanja stvari, ali su realnost. To je ta realnost koju indeks nastoji da proceni.

U izveštaju (CPI report, 1995) detaljno je objašnjena metodologija CPI.

Indeks je pripremljen primenom sedam anketa, uključujući tri ankete iz Svetskog izveštaja konkurentnosti (eng. World Competitive Report) sa Instituta za razvoj menadžmenta u Lozani (1992-1994.), tri iz kompanije Political & Economic Risk Consultancy (PERC) iz Hong Konga (1992-1994.) i jedna anketa koju je sproveo Biznis Internešnal (eng. Business International) 1980. godine. CPI sadrži samo one države za koje postoje rezultati minimum dve od ovih anketa (u nekim slučajevima i 7). Prvi izveštaj činila je lista od 41 zemlje, zbog toga što prvobitne ankete nisu uključivale te države.

CPI sadrži tri ocene date za svaku državu:

Prva je njeno rangiranje uopštenog integriteta. Najniža ocena koju jedna zemlja može da dobije je nula i predstavlja državu u kojoj u potpunosti u poslovnim transakcijama dominiraju mito i iznude, a zaključno sa desetkom kao najvećom ocenom, koja se dodeljuje potpuno „čistoj“ državi.

Druga kolona pokazuje broj anketa u kojima je data država učestvovala (između 2 i 7). Što je veći broj anketa, procena će biti pouzdanija.

Treća kolona predstavlja varijacije u rangiranju. Veliki broj ukazuje na visok stepen odstupanja mišljenja. S jedne strane, na primer, Danska ima ocenu 0.01 i ona predstavlja skoro savršenu usklađenost. Sa druge strane, 5.86 za Argentinu ukazuje na visok stepen neslaganja među anketama, gde neke pozicioniraju Argentinu mnogo više, a druge mnogo niže na ukupnoj skali.

Tabela 1. TI indeks korupcije 1995. godina

Izvor: Transparency international (1995)

TI je globalni pokret sa jednom vizijom: svet u kojem su vlada, privreda, stanovništvo i svakodnevni životi građana slobodni od korupcije. Sa više od 100 ogranaka širom sveta i međunarodnim sekretarijatom u Berlinu, vodi borbu protiv korupcije, kako bi ovu viziju pretvorio u stvarnost. 3

Korupcija javnog sektora nije samo u nestanku novca poreskih obveznika. Bazirano na mišljenju eksperata širom sveta, indeks percepcije korupcije meri korupciju javnog sektora širom sveta. Više od šest milijardi ljudi živi u svetu sa ozbiljnim problemom korupcije. Kako navodi Đukić (2016), indeks percepcije korupcije meri stepen u kojem se opaža korumpiranost u javnom sektoru, odnosno, korupmiranost između državnih funkcionera i javnih službenika. On ima za cilj:

-       da izmeri koliko prisustvo korupcije u javnom sektoru opažaju stručnjaci, poslovni ljudi;

-       da unapredi komparativno razumevanje nivoa korupcije;

-       da ponudi presek viđenja donosilaca odluka koje utiču na trgovinu i investicije;

-       da stimuliše naučna istraživanja, analize uzroka i posledica korupcije na međunarodnom i domaćem planu;

-       da doprinese podizanju svesti o korupciji u javnosti i stvori klimu za promene.

Metodologija indeksa percepcije korupcije

Iz godine u godinu se odvijaju istraživanja potrebna za formiranje indeks percepcije korupcije koji pruža podatke koji se mogu kontinuirano pratiti. Tokom godina metodologija indeksa percepcije korupcije se nije mnogo menjala. Danas se zemlje boduju na skali od 100 (veoma “čiste”) do 0 (veoma korumpirane) što omogućava detaljnije razvrstavanje (manji broj zemalja koje dele isti skor), nego po ranijoj metodologijji (skorovi od 10 do 0).

Istražuje se percepcija, tj. opažanje, a ne događaji.

U istraživanjima učestuju sledeći biznismeni tj. kompanije:

-       World Bank CPA

-       World Economic Forum EOS

-       BerteIsmann Foundation

-       African Dev Bank

-       IMD World Competitiveness yearbook

-       BerteIsmann Foundation SGI

-       World Justice Project ROL

-       PRS International Country Risk Guide

-       Economist Intelligence Unitt

-       IHS Global Insight

-       PERC Asia Risk Guide

-       Freedom House NIT

Nedostaci i prednosti CPI-a

Nedostaci:

-       Indeks ne odražava stepen napora uloženih u borbi protiv korupcije;

-       Indeks ne odražava uvek postignute rezultate u borbi protiv korupcije, sve dok oni ne dovedu do uočljivih promena u praksi koje se odražavaju na utisak ispitanika;

-       Indeks se menja relativno sporo, jer obuhvata podatke iz poslednje dve godine;

-       Zemlje u razvoju mogu da budu prikazane u lošijem svetlu zbog pristrasnosti stranih posmatrača.

Prednosti:

-       Dobar je podsticaj za sprovođenje daljih analiza;

-       Dobra je šansa za unapređenje javne rasprave o korupciji;

-       CPI obuhvata 176 država sveta;

Indeks percepcije korupcije u svetu i Evropi u 2016. godini

Na sledećim tabelama, na osnovu rezultata TI-a za 2016. godinu, predstavljene su zemlje sa najmanjom i zemlje sa najvećom uočenom korupcijom u javnom sektoru.

Tabela 2. Najmanje korumpirane zemlje na svetu 2016.godine

Izvor: Transparency International (2016)

Tabela 3. Najkorumpiranije (najlošije) zemlje na svetu 2016.godine

Izvor: Transparency International (2016)

Manji broj zemalja napravio napredak, te je generalna slika širom regiona da indeks percepcije korupcije i dalje, manje više, stagnira. Vlade žele da uvedu promene, ali njihova realizacija, zapravo, predstavlja problem. Zabrinjavajuće je pogoršanje u zemljama kao što su Mađarska, Makedonija i Turska. Ovo su mesta gde je nekada postojala nada za pozitivnu promenu. Trenutno vidimo rast korupcije, dok se demokratija sužava. Nordijske zemlje su opet u vrhu – Danska, Finska, Švedska, nalaze se u prvih tri, ali ni Norveška nije daleko. Korupcija ostaje veliki izazov za čitav region, često ide ruku pod ruku sa represijom. U Mađarskoj i Turskoj, političari i njihove kolege sve više se bore da ojačaju svoju moć, a ista situacija pogađa i Balkan. Još gora situacija je u Azerbejdžanu, Kazahstanu, Rusiji, Uzbekistanu i drugim državama, vlade ograničavaju, ako ne i ukidaju, medijske slobode, a upravo ta sloboda medija i govora pozitivno utiče na prevenciju korupcije. Ni situacija u Ukrajini nije ništa bolja, pored niza sukoba na istoku zemlje, vlada je još i umešala prste u reforme. Zapadna Evropa – nemilosrdan tok bankarskih afera potresao je 2015. godinu, nemačka banka je platila najveću libor kaznu u istoriji. Još jednom finansijskom sektoru su potrebne reforme, a to je bankarstvo.

Indeks percepcije korupcije u bivšim evropskim socijalističkim zemljama u 2016. godini

Tabela 4. Indeks CPI u bivšim socijalističkim zemljama Evrope

Izvor: Transparency International (2016)

Posmatrajući bivše socijalističke republike, primetićemo da se Srbija nalazi na lošijoj poziciji od nekih zemalja koje su u vreme socijalizma bile ekonomski zaostalije od Srbije. Estonija i Poljska su ocenjene veoma dobro, te se, kao i prošle godine, nalaze se na samom vrhu. Primetno je da je Rusija veoma korumpirana zemlja iako su u njoj uvedene reforme i iako raste bruto nacionalan dohodak. Srbija ima goru ocenu od Crne Gore, razlog je verovatno, jer je u Crnoj Gori politička moć koncentrisana u malom krugu.

Bivše republike SFRJ po rangiranju CPI-a za 2016. godinu

Tabela 5. CPI bivših Republika SFRJ i Srbije

Izvor: Transparency International (2016)

Posmatrajući rezultate CPI u 2016. godini prikazanih država, vidimo da je CPI dobar pokazatelj onoga šta drugi misle o nama. Iz navedene tabele se vidi da samo BiH i Makedonija imaju lošije rezultate od Srbije.

Tabela 6. CPI u periodu od 2003. do 2016. godine

Izvor: Transparency International (2016)

Reakcije na na dosadašnja rangiranja:

2003-očekivan veći pomak na listi, ali se sporo menja percepcija; 2004-pomak, približavanje realnom stanju stvari;

2005, 2006, 2007-zadržan minimalan trend rasta, nema radikalnih promena; 2008-stagnacija, nema ni napretka, druge zemlje nas pristižu;

2009-simboličan napredak;

2010- stagnacija, očekivanja da će doći do napretka u budućnosti; 2011-pad skora i nazadovanje na33listi;

2013-blagi napredak i očekuje se da će se trend nastaviti; 2014-blago nazadovanje, nema dovoljnih promena; 2015-blago nazadovanje, nema dovoljnih promena; 2016-blag napredak sa tendencijom da se rast nastavi.

Indeks percepcije korupcije Srbije za 2016. godinu

Analizirajući indeks percepcije za 2016. godunu, dolazimo do zaključka da postoji mali napredak u borbi protiv korupcije, u odnosu na prethodnu godinu, ali samo je vraćen na nivo iz 2013. godine. Zabeležen je blagi porast pomenutog indeksa, i sa skorom 42, Srbija zauzima 72. mesto među 176 zemalja i teritorija.

Srbija se i dalje svrstava u zemlje sa veoma rasprostranjenom korupcijom. Mnogobrojni problemi na koje je Transparentnost Srbija ukazivala u toku i posle kampanja 2012. i 2014. godine nisu rešeni, tako da je Srbija ušla u nove izborne procese (Parlamentarni izbori 2016. godine i Predsednički izbori 2017. godine) bez razrešenih optužbi za kupovinu glasova, organizovanja mitinga i nizom spornih pitanja u vezi sa finansiranjem kampanja i kontrolom izbornog procesa.

Reforme u pravcu racionalizacije javne uprave, rada inspekcija, kao i sistema za izdavanje dozvola mogu dugoročno da se odraze na poslovanje i smanjenje percepcije korupcije. Konkretno govoreći o izdavanju dozvola, vreme čekanja za njihovo izdavanje mora biti enormno smanjen, radi privlačenja stranih investitora, ali i radi podsticanja domaćih preduzetnika. Upravo na primeru dozvola, možemo uočiti da odugovlačenje čitavog tog procesa izaziva traženje “veza i vezica” da bi se proces ubrzao, a šta je upotreba “veza i vezica”, nego jednostavno jednom rečju - korupcija. Poštovanje zakona i njihovo sprovođenje predstavlja jedini način za razvoj države i njeno jačanje.

Đukić (2016) konstatuje da su glavni problemi Srbije sledeći:

-       kršenje usvojenih antikorupcijskih zakona i narušavanje pravne sigurnosti usvajanjem kontradiktornih ili nejasnih odredaba;

-       nedovoljni kapaciteti organa koji vrše nadzor i kontrolu nad primenom zakona; diskreciona ovlašćenja u određivanju predmeta provere;

-       nema napretka na osnovu otkrivenih slučajeva korupcije i otkrivenih obrazaca koruptivnog ponašanja;

-       vaninstitucionalna moć političkih stranaka koja se odražava na rad čitavog javnog sektora;

-       nedovoljno transparentan proces donošenja odluka, nemogućnost građana da utiču na njihov sadržaj i neuređeno lobiranje;