TV formati predstavljaju popularan medijski sadržaj, koji privlači veliki broj gledalaca širom sveta. Međutim, njihova pravna nije dovoljno uređena. Osnovnu dilemu u pravnoj teoriji i sudskoj praksi predstavlja mogućnost autorskopravne zaštite TV formata. Cilj ovog rada je da se analizom domaće i inostrane sudske prakse, kao i postojeće literature pokuša utvrditi mogućnost pravne zaštite TV formata kao autorskog dela. Iako su neki sudovi smatrali da se TV format može štititi u celini, uključujući i njegove tehničke elemente, ovo je više izuzetak nego pravilo. Uglavnom se sporno pitanje svodi na elemente koji su kopirani, a tiču se osnovne ideje ili koncepcije TV formata. Ipak, uočava se tendencija na međunarodnom planu ka sve češćem priznavanju autorskopravne zaštite TV formata, ali pod određenim uslovima. Tako, razređenost, originalnost i tipizirana struktura formata koja može biti ponovljena, te način definisanja autorskog dela u zakonodavstvima neki su od elemenata koji utiču na to da li će TV format biti prepoznat i zaštićen kao autorsko delo.

Uvod

Poslednjih decenija su televizijski formati postali najgledaniji medijski sadržaji, koji privlače veliki auditorijum, kao i oglašivače. Podsećamo na neke od najpoznatijih televizijskih formata (u daljem tekstu: TV formati), koji su emitovani na brojnim TV kanalima širom sveta, kao što su „Veliki brat“,

„Survivor“, „X faktor“, „Želite li da postanete milioner“, „The Office“ i drugi.

Prva varijanta „krađe“ TV formata javlja se u slučaju da stvaralac jednog formata predstavi ideju određenoj medijskoj kompaniji radi saradnje, te ona, nedugo nakon toga, napravi identičan ili veoma sličan program, bez priznavanja autorstva ili plaćanja bilo kakve naknade. U drugom slučaju je moguće da već emitovan TV format „inspiriše“ drugo medijsko preduzeće da plasira isti ili sličan sadržaj pod svojim zaštitnim znakom. Takvih primera je bilo u praksi, o čemu će biti reči u nastavku rada. To su neki od najočiglednijih razloga potrebe pravne zaštite TV formata, kako bi on što duže donosio materijalne koristi emiterima i autorima formata i obezbeđivao visoke rejtinge (Moran, 2004). Međutim, pravna zaštita bilo kog medijskog sadržaja, a posebno TV formata je vrlo složeno pitanje.

Problem sa zaštitom TV formata leži, pre svega, u njegovoj mešovitoj prirodi. Klasičan TV format se sastoji se iz različitih elemenata: osnovnog koncepta, specifične muzike, scenografije, loga, načina prezentacije određenih segmenata programa i slično. Osim toga, sama suština TV formata, kao manje ili više razrađene ideje, odnosno koncepta, dovodila je, a i dalje dovodi do oprečnih presuda sudova.

Kako je TV format sastavljen iz više raznorodnih elemenata (kako u kreativnom tako i u pravnom smislu), mogućnosti njegove pravne zaštite su različite, ali često nedovoljno pouzdane. Osnovni način zaštite za koji se zalažu kreatori TV formata jeste putem prava intelektualne svojine, konkretno autorskog prava. Osim autorskopravne zaštite, druge mogućnosti uključuju pravila o zaštiti konkurencije (kada se suprotno dobrim poslovnim običajima imitacijom stvara zabuna ili opasnost od zabune u privrednom prometu o nekom svojstvu proizvoda ili ako se parazitski iskorišćava tuđi rad ili ugled) (Popović, 2014), zaštite putem pravila o poslovnoj tajni (čime se sprečava zloupotreba know-how informacija), putem žiga (čime se štiti naziv ili logo programa) ili zaštite dizajna (za scenografske i dizajnerske elemente). Osim toga, industrija TV formata oslanja se i na vanpravne načine zaštite svog proizvoda.³⁹

Poznato je da mnogi TV formati imaju svoju „produkcijsku Bibliju“, koja sadrži pravila formata i druge ključne informacije o načinu adaptacije TV formata na lokalnim tržištima (Green, 2010). Ona predstavlja određeni „štit“ od plagiranja tuđeg rada, s obzirom na to da je za mnoge kupce sigurnije da kupe TV format sa svim neophodnim podacima kako bi osigurali uspeh i profitabilnost emisije, nego da ga kopiraju. Ipak, krađe i imitacije se i dalje dešavaju, te se stvaraoci TV formata zalažu za njihovu čvršću pravnu zaštitu.

U ovom radu fokus je se na autorskopravnoj zaštiti TV formata, odnosno na osnovnoj dilemi koja postoji u pravnoj teoriji i sudskoj praksi: da li se i pod kojim uslovima TV format može štititi kao autorsko delo. Kako je ovo višeslojni problem, izlaganje ćemo započeti analizom pojma intelektualnog dobra i intelektualne svojine, njenog pravno-političkog opravdanja, a zatim ćemo preći na analizu autorskog prava i sudske prakse, a sve u kontekstu TV formata.

Teorijska razmatranja o TV formatu kao intelektualnom dobru

Stvaranje TV formata predstavlja određeni kreativni proces pojedinca ili grupe ljudi. Utrošak vremena i materijalnih sredstava neophodnih da bi se osmislio TV format, a zatim i proizveo kvalitetan televizijski sadržaj naizgled opravdava posmatranje formata kao duhovne tvorevine vredne pravne zaštite. Zato se kreatori TV formata i televizijska industrija duži niz godina zalažu za njihovu sveobuhvatnu zaštitu, prevashodno putem prava intelektualne svojine.

Pravo intelektualne svojine nastaje kao rezultat potrebe da se kreativne duhovne tvorevine ljudskog uma, intelekta i duha zaštite pravom. Štaviše, intelektualna svojina poseduje značajnu ekonomsku vrednost, što potvrđuju i podaci da je ona danas jedna od najskupljih roba na svetskom tržištu (Marković, Miladinović, 2014). Drugim rečima, socijalne funkcije prava intelektualne svojine su dvojake. S jedne strane, cilj je ekonomsko stimulisanje subjekata da stvaraju nematerijalna dobra, što zahteva investiranje ličnih resursa. Sa druge strane, i kao posledica prve funkcije, jeste podsticanje ekonomskog, kulturnog i tehnološkog razvoja društva.

Prema Strategiji razvoja intelektualne svojine Republike Srbije, doslednom zaštitom intelektualne svojine stvaraju se uslovi za ekonomski razvoj države. To se može ilustrovati podatkom da ukupno učešće kreativnih industrija, koje počivaju na iskorišćavaju autorskih dela i srodnih prava, u stvaranju bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije iznosi čak 4.61%.⁴⁰

Pravo intelektualne svojine možemo podeliti na pravo industrijske svojine i autorska i srodna prava. Autorsko delo štiti se autorskim pravom. Međutim, autorsko pravo nije samo pitanje zakonodavstva, već i ekonomsko i političko pitanje, s obzirom na to da ono služi kao instrument koji se može koristiti u ciklusu akumulacije kapitala za stvaranje novog bogatstva (Joonseok, 2019). Osim ekonomskog opravdanja intelektualne svojine, i pravda nalaže da se onemogući „besplatna vožnja“, tj. da se profitira na tuđem trudu. Nekažnjenim korišćenjem tuđeg izvornog autorskog dela narušava se „pravedna nagrada“, koja bi inače usledila autoru (Marković, 2018). Dakle, jasno je da je određena zaštita ljudskog kreativnog dela od višestrukog značaja za društvo.

Činjenica je da se većina formata sastoji od jedinstvene kombinacije različitih elemenata, koji se tradicionalno štite različitim propisima (zakonom o autorskim i srodnim pravima, zakonom o žigu, zakonom o sprečavanju nelojalne konkurencije, zakonom o zaštiti poslovne tajne itd.). Zbog toga, u literaturi se vode polemike o pravnoj prirodi TV formata i mogućnostima njegove zaštite. Tako, neki autori se zalažu za priznavanje TV formata kao mogućeg objekta intelektualne svojine i to kroz više mogućnosti: kao dramsko delo, hibridni objekat, sintetički objekat, kompilacija ili složeni objekat. Sylkina (2020), na primer, predlaže priznavanje TV formata kao jedinstvenog, sui generis složenog objekta intelektualne svojine na koji bi trebalo primeniti jedinstven sistem zaštite. To bi uključivalo mogućnost njegove eksploatacije bez potrebe za koordinacijom svih lica koja su učestvovala u stvaranju objekta i njegovu lakšu pravnu zaštitu. I drugi pravni teoretičari, ali i eksperti TV industrije se zalažu za snažniju i konkretniju zaštitu stvaralaca TV formata od imitiranjа, kao legitimnih originalnih duhovnih tvorevina, koje zaslužuju da se njihovim autorima priznaju materijalna i imovinska prava (Koros, 2019).

S druge strane, Gotlib (Gottlieb, 2010) je naveo četiri glavna argumenta protiv zaštite TV formata putem prava intelektualne svojine koja se sreću u literaturi: (1) prekomerno širenje tradicionalnih granica intelektualne svojine, (2) postojanje druge vrste podsticaja za stvaranje formata, čime se umanjuje značaj pravne zaštite, (3) tvrdnja da takva zaštita dovodi do ekonomske neefikasnosti, i (4) intelektualna svojina stvara neprihvatljiv tržišni monopol. U tom smislu Marković (2018: 323) navodi da bi trebalo zaustaviti dalje jačanje prava intelektualne svojine, s obzirom na “nedostatak naučne verifikacije neto društvene koristi od prava intelektualne svojine”.

Naveli smo da je osnovna ekonomska uloga prava intelektualne svojine u omogućavanju subjektu zaštite da ostvari materijalnu korist od privredne eksploatacije predmeta zaštite, što podrazumeva isključenje konkurencije. Međutim, pravo intelektualne svojine mora da omogući kompromis između zaštite tvorca intelektualnog dobra i njegove investicije, s jedne strane, i potrebe da se ne ugrozi opšti interes zajednice za razvojem i širenjem kulturne baštine, s druge strane (Marković, Popović, 2021). Kako se TV format nalazi u „sivoj zoni prava“ (Malbon, 2006: 128), upravo je pitanje kompromisa između ova dva zaštitna objekta ključno u kontekstu razmatranja pravne prirode i mogućnosti zaštite formata putem prava intelektualne svojine, a naročito putem autorskopravne zaštite.

„zamisli, želje i planovi” da se neko pitanje reši, da se nešto uradi itd. Drugim rečima, ne bi bile isključene iz zaštite sve ideje (pod uslovom da su materijalizovane), već one koje predstavljaju javno dobre, koje su rudimentarne, opšte poznate i slično (Marić, 2021). Odnosno, ukoliko je ideja konkretizovana, to jest dovoljno detaljno razrađena, može da bude autorsko delo: „ideja kao koncept ili koncepcija autorskog dela sadrži već i predlog kako će određeno pitanje da bude rešeno, osnovnu struktura onoga što će izrasti u autorsko delo, a ne samo nameru autora da ga reši“ (Marić, 2021:60).

Iz zaštite su isključeni i postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu. Ovo nam je posebno značajno za dalju analizu, jer je suština dileme u tome da li konstitutivni elementi TV formata, njegovo idejno jezgro, predstavljaju samo puki koncept, odnosno opštu ideju ili tehnička uputstva, koja nisu zaštićena autorskim pravom, ili predstavljaju originalni izraz te ideje, koji se kao takav može pravno štititi (Boppert, 2018).

Za autorsko delo se zahteva i postojanje originalnosti. Pojam originalnosti ne znači da delo mora da bude u potpunosti novo, jer svako delo proizilazi iz društvene i kulturne tradicije, ali mora da ima određene elemente koji su originalni, kao i da bude odraz ličnosti autora (Popović, 2014). To znači da delo ne sme biti rezultat namernog ili nesvesnog podražavanja postojeće kulturne baštine, ili intelektualnog rada determinisanog pravilima koja ne ostavljaju prostora za izražavanje lične duhovne originalnosti.⁴¹

TV format nije izričito predviđen kao posebno autorsko delo. To znači da mogućnost njegove zaštite moramo tražiti u opštem pojmu autorskog dela. Osim toga, po ugledu na film, TV format bi mogao biti neka vrsta koaturskog dela, ukoliko su delovi neodvojivi ili su koautori imali cilj da stvore jedno zajedničko delo. S druge strane, domaće zakonodavstvo predviđa i postojanje spojenog dela, u smislu da je svaki deo celine moguće zasebno koristiti, što bi možda i najviše odgovaralo prirodi ovog intelektualnog dobra. Ipak, brojni i različiti elementi TV formata komplikuju ovu diskusiju, s obzirom na to da se neki od njih mogu posmatrati kao tehnička uputstva, ili da pripadaju nekom drugom pravu intelektualne svojine, a ne autorskom pravu.

Kako je plagiranje, odnosno kopiranje TV formata predmet brojnih sporova, potrebno je analizirati i pojam plagijata. Sudska praksa poznaje dve vrste plagijata: konceptualni i doslovni plagijat. Plagiranje ne podrazumeva samo doslovno preuzimanje reči, ili nota iz nečijeg autorskog dela, već i preuzimanje koncepta. Konceptualni plagijat bi predstavljao preuzimanje osnovne suštine ili strukture određenog dela, uz određenje varijacije na osnovu čega nastaje „novo“ autorsko delo (Marić, 2021 89).

Kako nam postojeći propisi i literatura ne pružaju definitivne odgovore, nužno je analizirati primere iz srpske i inostrane sudske prakse. Sudska praksa u pogledu TV formata nije ujednačena.

Primeri iz sudske prakse u Republici Srbiji

Iako u ovoj oblasti ne postoji veliki broj sporova u Republici Srbiji, niti je sudska praksa formalni izvor prava, izložićemo, kao ilustraciju problema, nekoliko presuda domaćih sudova.

U prvom predmetu koji se analizira, tužilac je osmislio TV igru koja se može komercijalizovati, a koja se sastojala u prodaji stvari javni nadmetanjem sa najnižom jedinstvenom ponudom. Tu ideju je detaljno izrazio u brošuri, koju je zatim i deponovao u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije.⁴² Nakon toga, tužilac je sa jednom televizijskom kompanijom zaključio ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, na osnovu čega je trebalo da se emituje emisija zasnovana na brošuri tužioca, a u kojoj bi građani slali SMS poruke i licitirali najnižu cenu za određeni proizvod. Međutim, emisija je ubrzo skinuta sa programa. Nekoliko godina nakon toga, tužena strana „Državna lutrija Srbije“ je priredila igru na sreću „RTS licitacija“ koja se zasnivala na simulaciji inverzne aukcije (inverzne licitacije) u kojoj učesnici slanjem ponuda putem SMS poruka dostavljaju najniže fiktivne ponude za predmet licitacije. Tužilac je tvrdio da je tužena strana narušila njegovo autorsko pravo i „ukrala“ njegovu ideju za emisiju.

Sud je analizirao činjenično stanje i zaključio da su inverzne aukcije zasnovane na već poznatom, standardnom principu koji je sličan tradicionalnoj aukciji sa jedinstvenom ponudom, kao i da je ovaj način prodaje postao popularan od 2002. godine, te da tužiočeva ideja da se roba prodaje javnim nadmetanjem po pravilu najniže jedinstvene ponude cene, „koja jeste stekla materijalizaciju kroz TV format emitovanjem na televiziji, ne predstavlja autorsko delo”, odnosno da je opšte dobro i ne podleže autorskoj zaštiti. Sud se osvrnuo i na tvrdnju tužioca da je on svoje autorsko delo zaštitio prijavom kod Zavoda za intelektualnu svojinu. Sud je naveo da unošenje u evidenciju i deponovanje autorskih dela ne utiče na nastanak autorskog prava, već služi samo kao podatak da je određeno delo evidentirano.

Prvostepeni sud je procenio da se radi o opštoj ideji a ne autorskom delu, a tuženi su  osporili  da  je  brošura  tužioca  autorsko  delo.  Po  pravilima  o  teretu dokazivanja⁴³, tužilac je bio u obavezi da predloži veštačenje „na okolnost da li se radi o originalnoj duhovnoj tvorevini, odnosno da se njegova ideja aukcije po najnižoj jedinstvenoj ceni po svojim karakteristikama razlikuje od svih aukcija sličnog žanra“, što on nije učinio. Dakle, zaključak prvostepenog suda, što je potvrdio i apelacioni sud je bilo da prima faciae takve aukcije postoje od ranije, a i da predstavljaju opštu ideju, te ne mogu da uživaju autorsku zaštitu.⁴⁴

U drugom predmetu radilo se o sinopsisu⁴⁵ za potencijalni mega šou program, koji je upisan u evidenciju dela domaćih autora 2008. godine. Sinopsis je predviđao da će u šou biti birani top model, naj manekenka i fotomodel, od strane profesionalnog žirija, jedne popularne estradne ličnosti i glasanjem gledaoca putem SMS poruka. Prema sinopsisu su precizirani još neki detalji, kao što je cilj emisije, način snimanja i mogući kandidati. Tužena strana je 2011. emitovala serijal sa sličnom radnjom, uz saglasnost američke kompanije, koja je registrovala autorska prava na serijalu „ANTM“ kod Zavoda za zaštitu autorskih prava SAD. Tužbom se tvrdilo da je emitovanjem sporne emisije 2011. godine, tužena strana povredila autorsko pravo tužioca, jer je emitovana serija identična sa idejom i konceptom tužiočevog autorskog dela. Sud je zaključio da je autorstvo tužioca zavedeno značajno kasnije nego što je originalni američki serijal, na osnovu koga je proizvedena emisija tuženog, registrovan kao autorsko delo kod američkog zavoda, što se desilo već 2003. godine. Osim toga, takav serijal je emitovan i u drugim evropskim zemljama.

Veštak je dao svoj nalaz i mišljenje da autorizovani sinopsis tužioca poseduje elemente nacrta, skice, pregled siže, ali ne i sadržaj, formu i funkciju scenarija, odnosno da sinopsis nije scenario, a da su slične emisije postojale i ranije. Kako je tužilac registrovao sinopsis koji ima veliku sličnost sa formatom koji je već ranije registrovan i emitovan u drugim državama, ne može se smatrati da je tuženi povredio autorsko pravo tužioca. Tuženi je svoje pravo na emitovanje izvodio iz dozvole nosioca autorskog dela američke kompanije, čije je autorstvo priznato ranije. Sud se, međutim, nije bavio pitanjem prirode sinopsisa kao autorskog dela, s obzirom da je autorstvo u konkretnom slučaju sporno jer je emisija tužene strane zasnovana na formatu koji je registrovan ranije nego što je tu učinio tužilac.⁴⁶

U vreme pisanja ovog rada aktuelan je i slučaj koji je privukao veliku medijsku pažnju u Srbiji. Radi se o sporu između kreatorke TV emisije „Utisak nedelje“, popularne političke  talk show emisije, u  kojoj se omogućava kontakt sa gledaocima, i u kojoj gostuju poznate ličnosti koji iznose svoje utiske o najaktuelnijim društvenim događajima, s jedne strane, i koautora navodnog plagijata, emisije „Hit-tvit“ koja se emituje ne jednoj drugoj televiziji, s druge strane. Prvostepeni sud je zaključio da format „Hit-tvit“ predstavlja plagijat autorskog dela tužilje, deponovanog kod autorske agencije za Srbiju još 1995. godine, odnosno da je povređeno njeno autorsko pravo. Međutim, drugostepeni sud je ukinuo presudu i vratio na odlučivanje prvostepenom sudu.

Naime, drugostepeni sud je naveo da je prvostepeni pogrešio što nije angažovao trećeg veštaka, jer su veštaci obe strane dali različite nalaze veštačenja. Iako su se veštaci složili da se u oba slučaja radi o „audiovizuelnim delima po modelu kontakt programa sa voditeljom i gostima u studiju i glasanjem gledao za predloge“, veštaci se nisu složili da emisija „Hit-tvit“ predstavlja plagijat. Sud se osvrnuo na to da ovakva forma programa nije originalna tvorevina, jer je takvih emisija bilo i ranije, što je poznata činjenica, te da između emisija moraju postojati neke druge sličnosti. Kako spor još nije okončan, ne možemo da damo zaključnu ocenu, međutim zanimljiv je stav drugostepenog suda da je potrebno utvrditi da li su imitirani originalni segmenti emisije, te da li postoji i nešto što je originalno u emisiji tuženih.⁴⁷

Iz ovih predmeta može se izvesti nekoliko zaključaka. Prvo, deponovanje autorskog dela u Zavodu za intelektualnu svojinu ne čini to delo zaštićenim autorskim pravom, ali predstavlja značajno olakšanje prilikom dokazivanja autorstva. Da li se u datom slučaju radi o autorskom delu ili ne, prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, zavisi od njegove originalnosti, što je faktičko pitanje, o čemu se uglavnom izvodi veštačenje stručnjaka iz ove oblasti. Drugo, na tužiocu je da dokazuje da njegovo delo jeste autorsko delo, odnosno da je delo tuženog plagijat. Sud se, u prvom primeru, i sam osvrnuo na to da su određeni elementi TV formata, koji je bio predmet spora, opšte dobro, odnosno da nemaju dovoljnu originalnost da uživaju autorskopravnu zaštitu.

Zbog okolnosti ovih slučajeva, nažalost, ostali smo uskraćeni za podrobnije razmatranje sudova o elementima originalnosti TV formata i u čemu se sastoji plagijat.

Primeri iz inostrane sudske prakse

Inostrana sudska praksa je daleko bogatijа u pogledu TV formata, ali su sudovi dolazili do različitih zaključaka. Predmet Green vs. Broadcasting Corporation of New Zealand iz 1989. godine predstavlja značajan momenat u razvoju pravne zaštite TV formata, koji je postavio negativan precedent za kreatore formata u common law pravnim sistemima. Naime, voditelj Hjui Grin je tužio New Zealand Broadcasting Corporation da je plagirala njegov talent šou “Opportunity Knocks”.

Sud je odlučio da je njegova tužba bespredmetna jer se ideja ne može štititi autorskim pravom. Takođe je zaključio da format nije dramsko delo s obzirom na to da ne postoji dovoljno jedinstvo ili koherentnost.⁴⁸

Sličnu argumentaciju imao je i Savezni sud Nemačke u predmetu TV-Design v. SWR, koji se ticao navodnog imitiranja TV formata „L’école des fans“. Sud je naveo da je TV format pre skup uputstava za pretvaranje određenog TV programa u formu, nego što je forma sam po sebi. Postupanje po uputstvima ili receptu za televizijski program ne može predstavljati povredu autorskog prava. Ono što može da uživa zaštitu jeste scenario, koji zaista i predstavlja autorsko delo (FRAPA, 2011).

Međutim, postoje određeni primeri koji pokazuju da sudovi ipak priznaju autorskopravnu zaštitu TV formatima, pod određenim uslovima. U predmetu TV Globo & Endemol v. TV SBT, brazilski sud je stao na stanovište da je produkcijska Biblija izraz ideje, koja se može koristiti kao dokaz originalnosti TV formata. Sud je zaključio da je format Big Brother zaštićen autorskim pravom i da je emisija “Casa dos Artistas” predstavljala kopiju. Sudija je naveo, na osnovu veštačenja, sledeće:

„ogromna sličnost između oba programa ne proizilazi iz slučajnosti, već iz loše prikrivene i grube kopije formata programa Veliki brat... (koji) promišlja program sa početkom, sredinom i krajem, sa detljanim opisom, ne samo atmosfere u kojoj će ljudi živeti određeno vreme, već i mesta gde su kamere postavljene. Format se sastoji od detalja kao što je upotreba mikrofona vezanih za tela učesnika, povezana 24 sata dnevno, muzički stilovi, aktivnosti itd.“.

Zanimljivo je da je sud u ovom slučaju priznao zaštitu kako umetničkim tako i tehničkim elementima formata, kao što su pozicije kamera, vizuelni i audio elemente, čiji je cilj predstavljanje određene dramske situacije, te je zaključio da je emisija „Casa dos Artistas“ predstavljala povredu autorskog prava autora formata „Big Brother“.

Format „Big Brother“ je bio predmet još jednog spora, ali kao tužena strana. Tužilac je tvrdio da format „Survivor“ predstavlja autorsko delo, a da je „Big Brother“ njegov plagijat. Holandski vrhovni sud je stao na stanovište da kombinacija dvanaest elemenata “Survive” formata uzetih zajedno jeste dovoljno jedinstvena i specifična da bi bila original i zato predstavlja zaštićeno delo “u celini”. Ipak, sud je presudio da Big brother nije kopija ove emisije (FRAPA, 2011).⁴⁹ Zanimljiv je i predmet Twentieth Century Fox Film Corporation v Zee Telefilms Ltd & Ors, u kome je tužilac tvrdio da emisija predstavlja nedozvoljenu upotrebu njegovog serijala 24. Sud je odbio navode tužioca i zaključio da su teme serijala opšte, ali da se narativi dovoljno razlikuju. Sud je naveo da puka sličnost u prezentaciji serijala nije dovoljan osnov za autorskopravnu zaštitu. Sud je izložio i nekoliko važnih vodećih principa koji se tiču zaštite formata. Naime, da bi se pokazalo da je delo plagijat potrebno je da je prekopiran značajan deo, i to onaj koji se tiče kvaliteta, a ne kvantiteta; nema zaštite za ideju, koncept, princip ili otkriće, potrebna je originalnost; puka tema ili okvir ne može biti zaštićen pravom intelektualne svojine. Ipak, jedinstvena i prepoznatljiva tema ili radnja jeste zaštićena kao književno ili dramsko delo.⁵⁰

U predmetu Maradentro Producciones S.L. v Sogecable, S.A. španski sud je naveo da se formati načelno mogu štiti autorskim pravo zato što autorsko pravo štiti scenario i priču, crteže, planove, modele, skice. Ukoliko se format može uporediti sa pričom ili scenariom onda se takođe mora štititi, ali mora da postoji

„kvalitativni skok od pukog opšteg koncepta“ koji rezultira u stvaranju kompleksne kreacije, koja je detaljna i formalno strukturisana (FRAPA, 2011). U duhu prethodne odluke, u predmetu Atomis Media, S.A & Outright Distribción Ltd v Televisión De Galicia, S.A. & CTV, S.A.,⁵¹ iz 2010. godine, španski sud je zaključio da formati mogu biti zaštićenim autorskim pravom ukoliko ih je stvorio čovek, ukoliko su izraženi putem nekog medija i ukoliko su originalni. Sud je naveo da format mora biti sličan scenariju ili priču. Ukoliko se format sastoji od niza elemenata, koji su strukturisani i kombinovani na određeni način, nije neophodno da svaki individualni element bude originalan, ali njihova jedinstvena kombinacija omogućava autorskopravnu zaštitu. U konkretnom slučaju, format nije bio zaštićen s obzirom na to da je sud zaključio da nije bio dovoljno originalan, i da nije uključivao „kompleksan proces“ (FRAPA, 2011).

Neke od novijih odluka takođe priznaju formatima pravo na zaštitu. Tako, italijanski Vrhovni kasacioni sud je u presudi iz 2017. godine⁵² zaključio da TV formati mogu biti zaštićeni u skladu sa italijanskim Zakonom o autorskim pravima, te pojasnio koji su uslovi da bi takva zaštita bila moguća. Naime, delo se može kvalifikovati kao format, ukoliko ima logičku i tematsku vezu koja se sastoji od naslova, osnovne narativne strukture, scenografije i fiksnih likova, što rezultuje strukturom koja se može ponavljati. Navedeno je i da ukoliko se TV program sastoji pretežno od improvizovanih elemenata, ne može se smatrati formatom (Rosati, 2017).

Zanimljivo je da je turski Vrhovni apelacioni sud 2008. godine utvrdio da TV format koji je razrađen na osnovu teksta i sadrži gotovo sve detalje, kao što su specifične formulacije koje će se koristiti prilikom najave reklama, svetla kamere i tehnike snimanje biće zaštićeno kao naučno i književno delo.⁵³ U jednom drugom sporu iz 2016. godine turski sud je ustanovio да „format koji ne sadrži detaljan opis neće uživati zaštitu autorskih prava, jer ne odražava osobine njegovog autora“, što podrazumeva da formati koji imaju karakteristike i nadilaze apstraktna objašnjenja ideje su zaštićene autorskim pravima.⁵⁴ Dakle, u Turskoj TV formati mogu da uživaju zaštitu prema Zakonu o autorskim pravima pod uslovom da izražavaju osobine svojih autora i da su posebno detaljni (Basaran, 2019).

Diskusija i zaključak

Televizijska industrija se duži niz godina oslanja na TV formate kao proverene

„mamce“ za gledaoce. Putem prodaje i licenciranja na međunarodnom tržištu TV formati čine vrlo unosan biznis. Iz ovih razloga kreatori TV formata, njihova udruženja i televizijska industrija se zalažu za konkretniju i sigurniju pravnu zaštitu od plagijata, pre svega putem autorskog prava.

Na osnovu analiziranih predmeta iz strane sudske prakse, uočava se širok spektar odluka, koje se kreću od potpunog odbacivanja mogućnosti autorskopravne zaštite za TV formate, zato što su oni samo ideja ili puki skup uputstava, do stavova da mogu da se štite kao dramsko delo, pod uslovom da su dovoljno koherentni, ili kao scenario, ukoliko su dovoljno detaljni, pa do priznavanja svih elemenata TV formata, uključujući i tehničke elemente, kao jedinstvenu celinu koja je zaštićena autorskim pravom.

Takođe, s izvesnom rezervom, može se uočiti i sve češća sklonost sudova različitih država da priznaju načelnu mogućnost zaštite TV formata kao autorskih dela i sankcionisanja onih koji su povredili imovinska i moralna prava njihovih autora. Međutim, kako će sud koji odlučiti, zavisi od više faktora i okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ukratko, najviše izgleda za zaštitu poseduje materijalizacija ideje formata kroz pisani tekst, brošuru ili scenario, koji je dovoljno detaljan, koji sadrži kako originalne, tako i neoriginalne elemente, povezane na taj način da je nesumnjivo da predstavljaju izraz ličnosti kreatora, dovoljno razrađeni da nisu puka opšta ideja, već da imaju originalnu, specifičnu i prepoznatljivu strukturu. Krajnje rudimentarne ideje, žanrovske karakteristike, i neoriginalni elementi formata ne bi mogli da budu zaštićeni autorskim pravom. Takođe, način na koji je definisan pojam autorskog dela u zakonodavstvima može da igra ulogu. Šire, otvorene definicije zaštićenih autorskih dela, ili onoga šta predstavlja kršenje prava, ostavljaju veći prostor sudovima da se prilagode socio-kulturnim i tehničko-tehnološkim inovacijama (Ohly, 2009).

Nakon što je utvrđeno da je TV format autorsko delo, prelazi se na analizu da li je program tužene strane njegova kopija ili ne, odnosno da li je došlo do kršenja moralnih i imovinskih prava autora. To je uglavnom faktičko pitanje, koje zavisi od analize suda i veštačenja stručnjaka. Ono što je jasno jeste da obimom autorskopravne zaštite nisu obuhvaćeni neoriginalni elementi autorskog dela. Odnosno, ukoliko se „kopiranje“ sastoji samo u adaptaciji opštih mesta, ideja koje nisu originalne, već poznate od ranije i predstavljaju opšte dobro, niti dovoljno razrađene načelno neće doći do povrede prava. Međutim, kopiranje određenog broja originalnih elemenata TV formata (aspekt kvantiteta) i to takvih da čine suštinu onoga što predstavlja njegovu originalnost (aspekt kvaliteta), svakako da ispunjava uslove da bude protivpravno.

Sumarno, da bi određeno lice uspelo u svom zahtevu, mora prvo da dokaže postojanje autorskog dela i da je on autor tog dela. Zatim je potrebno dokazati da se plagijatorsko delo potpuno ili u bitnoj meri podudara sa izvornim delom, kao i da je to drugo delo nastalo kasnije. Neophodan element je i da je plagijatorsko delo nastalo namernim ili nemarnim preuzimanjem izvornog dela, da je objavljeno bez navođenja originalnog dela, da je objavljeno kao sopstveno te da protivpravnost objavljivanja nije izuzetno isključena.⁵⁵

Polazeći od toga da u osmišljavanje mnogih TV formata ulazi značajna kreativnost, znanje, veština i trud, može se zaključiti da postoje argumenti u prilog njegove autorskopravne zaštitu. Kreativnost stvaralaca TV formata se ogleda u spajanju različitih elemenata u originalnu strukturu, na osnovu sopstvenog promišljanja, veštine i kreativnosti. S obzirom na to da medijske kompanije iskazuju potrebu za novim televizijskim formatima, pitanje njihove zaštite biće aktuelno i u budućnosti. Štaviše, novi vidovi ljudske kreativnosti otelotvoreni u složenim medijskih formama će zahtevati i novo promišljanje pravne zaštite i prilagođavanje propisa i njihovog tumačenja savremenim prilikama.