Ako opis da demokratije ne ratuju između sebe uzmemo kao relevantan, onda možemo predvideti na primer, da će demokratska Amerika biti manje neprijateljski raspoložena prema Rusiji i drugim demokratijama nego što je to bio Sovjetski Savez u vreme komunističkog sistema, kao i što će demokratska Rusija pod istim uslovima isto biti neprijateljski raspoložena prema demokratskoj Americi.

Međunarodna politika nije kao laboratorijska nauka. Kontrolisani eksperimenti ne postoje zbog toga što je nemoguće držati druge stvari konstantnim gledajući na jednu stvar koja se menja. Aristotel je rekao da neko može biti precizan u nekoj nauci onoliko koliko mu to predmet (nauke) dopušta.

Savremeni svet se nalazi između paradigme globalne zajednice i paradigme globalnog meteža. Savremeni međunarodni odnosi se nalaze između državnocentrističke i transnacionalne vizije budućnosti. Savremeni svet je pak između sve veće međuzavisnosti i sve veće konfliktnosti.

Uvod

Teorija je organizovano i metodično nastojanje da se racionalno-iskustvenim putem dođe do objektivnog, pouzdanog i sistematskog saznanja o objektivnoj stvarnosti. Može se reći da je teorija sistem naučno potvrđenih saznanja o predmetu istraživanja. Teorija je neka vrsta sredstava za pojednostavljivanje koje vam dopušta da odlučite koje su činjenice bitne a koje ne. Teorija odslikava organizaciju područja i veze između njegovih delova. Stvarnost je kompleksna - teorija je jednostavna. Pojednostavljivanja - teorije uvode suštinske elemente u igru i pokazuju odnose uzroka i međuzavisnosti, ili sugerišu gde oni da se traže. Teorije obezbeđuju(Sundgren & Svanström, 2017):

− opis međunarodne stvarnosti,

− tumačenje međunarodnih dogaćaja,

− predviđanje događaja u toj stvarnosti,

− kreiranje praktičnih predloga za ponašanje u međunarodnim odnosima.

Teorije su generalizacije o politici. Stoga, ono što je za politikologe bitno jeste razumevanje obrazaca koji se pojavljuju kroz vreme, ili na više mesta u isto vreme. Teorije su su srcu političkih nauka. Teorija to je skup hipoteza koje postavljaju kao uslov odnose između varijabli ili uslova, razvijenih da opišu, objasne, ili predvide fenomene i daju recepte o tome kako pozitivne promene treba da budu isplanirane da se ostvare određeni etički principi. Najjednostavnije, teorije su refleksivno mišljenje...(Terzić, 2021) Mi se angažujemo u teoretisanju kada mislimo sa distance i apstraktno o nečemu.

Teorija je neka vrsta sredstva za pojednostavljivanje koje vam dopušta da odlučite koje su činjenice bitne a koje ne. Dobra analogija je sa naočarima za sunce sa sočivima različite boje: stavite par crvenih i svet izgleda crven, stavite par žutih i on izgleda žut(Majstorović, 2021).

Teorije su suštinski važna sredstva koja koristimo da bismo organizovali činjenice.

Ja definišem teoriju kao sliku, mentalno formiranu, o ograničenom području ili domenu aktivnosti. Teorija oslikava organizaciju područja i veze između njegovih delova. Neograničeni materijali bilo kog područja mogu biti organizovani na bezbroj načina. Stvarnost je kompleksna; teorija je jednostavna. Putem pojednostavljivanja, teorije uvode suštinske elemente u igru i pokazuju odnose uzroka i međuzavisnosti- ili sugerišu gde oni da se traže.

Najopštije rečeno, baveći se teorijom, stručnjaci za međunarodne odnose imaju tri pomoćna cilja u mislima: Opis (description) međunarodne stvarnosti, Predviđanje (prediction) događaja u toj stvarnosti i Prepis recepta (prescription) subjektima međunarodnih odnosa za ponašanje u međusobnim odnosima(Cain & McKeon, 2016).

Najstariji i najfundamentalniji od ova tri cilja. Složenost događaja i velika količina informacija primoravaju politikologe da se usredsrede na obrazce (kada politikolozi proučavaju pojedinačni događaj (studija slučaja) ili, još bolje, serije događaja kroz prostor i vreme, cilj nije samo da se opišu događaj (i), već umesto toga da se oni dovedu u vezu sa nekim obrascima drugih događaja). Varga & Ujvári, 2023)

Primer: Hipoteza “Demokratije ne ratuju između sebe”(Vukša et al., 2020)

Temeljna hipoteza teorije demokratskog mira. Ova hipoteza je nekakav opis obrazca koji postoji u odnosima između demokratskih država (isto).

Predviđanje je čak teže od opisivanja zbog složenosti ljudske prirode, ipak, neke prognoze se moraju dati, ako ne u obliku eksplicitnih prognoza, onda se bar pokušavaju dati određene tendencije koje događaji u međunarodnim odnosima mogu imati (isto). Recepti su treći cilj. Neki teoretičari međunarodnih odnosa idu iznad objektivnih studija i dolaze do normativnih (šta je pogrešno a šta ne) zaključaka i propisuju (prescribe) politiku(Ivanova & Ristić, 2020).

Primer: Ti koji veruju da demokratije nisu (opis) i neće biti (predviđanje) agresivne jedna prema drugoj, mogu da propišu politiku koja unapređuje prihvatanje ili očuvanje demokratije. Dakle, ako Rusija ostane demokratska država, ona će biti miroljubivija u odnosima sa drugim državama nego što bi to bila recimo u slučaju autoritarne vlasti.

Specifičnosti, dometi i ograničenja teorija međunarodnih odnosa

Nama su potrebne teorije da damo smisao kiši informacija koja nas svakodnevno bombarduje. U međunarodnim odnosima ne možemo računati na konsenzus i odsustvo suprotstavljenih viđenja sveta. Ideje i koncepti koji se pojavljuju u međunarodnim odnosima po svojoj prirodi su nešto oko čega se ljudi spore, jer imaju političke posledice. Da bismo bili uspešni teoretičari međunarodnih odnosa moramo se odupreti tendenciji da definišemo uspehe u terminima jednostavnih modela; umesto toga, moramo biti pripremljeni da živimo sa sasvim visokim nivoom dvosmislenosti.

Teorije nisu stvar izbora... Jedini način na koji možete odlučiti koje od miliona mogućih činjenica treba da tražite jeste da se priklonite nekom sredstvu za pojednostavljivanje koje vam govori šta je najbitnije. Mi mislimo o teoriji kao o takvom sredstvu za pojednostavljivanje Vi takođe ne morate biti svesni vaše teorije, to može jednostavno biti viđenje sveta koje ste vi nasledili od vaše porodice, vaših vršnjaka ili od medija.

Ne pokušavajte da budete suviše precizni, ako će preciznost biti lažna. U međunarodnoj politici, postoji tako mnogo varijabli, tako mnogo promena se pojavljuje u isto vreme da su događaji previše determinisani (overdetermined) - postoji previše uzroka.

Niko ne može da razume svet u kome živimo, ne možemo doneti inteligentne odluke bez teorija... Teorije ne objašnjavaju svako pitanje u svetskoj politici... Teorije nisu determinišuće... Ukratko, ofanzivni realizam je kao moćni snop svetlosti u mračnoj sobi: ali čak ni on ne može da osvetli svaki kutak... To je cena koja je plaćena za simplifikaciju stvarnosti.

Podele teorija međunarodnih odnosa

Međunarodni odnosi: jedan svet, mnogo teorija. Nijedan pojedinačni pristup ne može “uhvatiti” svu složenost svetske politike. Međunarodni odnosi najbolje se mogu razumeti kao dugotrajno nadmetanje između realista, liberala i konstruktivista gde(Ginzky et al., 2018.):

I. Realizam naglašava stalnu mogućnost konflikta između država;

II. Liberalizam određuje nekoliko načina da se ublaže tendencije koje vode ka sukobima;

III. Zagovornici konstruktivizma opisuju kako celokupni sistemi državnih odnosa mogu da se transformišu.

Postoje:

– Eksplanatorne teorije (one objašnjavaju zašto i pod kojim uslovima se recimo dešavaju ratovi),

– Normativne ili preskriptivne teorije (govore nam kakav naš stav recimo prema ratu treba da bude),

– Interpretativne (koje nam interpretiraju, recimo ratove).

“Studije Međunarodnih poslova se najbolje mogu razumeti kao jedno otegnuto takmičenje između realističke, liberalne i radikalne tradicije.

Realizam ističe trajnu sklonost ka sukobu u odnosima između država; liberalizam iznalazi nekoliko načina da se ublaže ove tendencije ka konfliktima; i radikalna tradicija opisuje kako čitav sistem odnosa između država može biti preoblikovan.”(Cepec & Grajzl, 2020)

Zbirna mapa teorije međunarodnih odnosa na kraju milenijuma sadrži tri grupe teorija:

– Racionalističke teorije (realizam, liberalizam, marksizam, neorelaizam, neoliberalizam),

– Socijalni konstruktivizam,

– Reflektivističke teorije (post- modernizam, feministička teorija, normativna teorija, kritička teorija, istorijska sociologija).

Za realizam se može reći da je baziran na pretpostavci da je svetska politika u suštini nepomirljiva borba među državama od kojih svaka gleda sopstveni interes za premoć i položaj u uslovima anarhije, pri čemu svaka od konkurentskih država teži za ostvarenjem sopstvenih nacionalnih interesa.

Moderni realizam je bila dominantna teorija tokom Hladnog rata. Najistaknutiji predstavnici su bili Edvard Kar, Džordž Kenan, Hans Morgentau, Rajnhold Nibur, Kenet Tompson, Rejmon Aron...

Karakteristični stavovi nekih od najistaknutijih modernih realista: Hans Morgentau u svom delu Politika između nacija definiše “objektivne zakone” u političkim naukama i kaže(Bertrand & Klein, 2021):

− Svi akteri teže da maksimiziraju svoju moć,

− Politika se ocenjuje prema svom uticaju na moć, a ne na moralne standarde,

− Međunarodna arena je anarhična,

− Države su primarni akteri čije ofanzivne vojne sposobnosti predstavljaju potencijalno opasnost za druge.

− Države nikada ne mogu da budu sigurne u namere druge države,

− Osnovni motiv koji vodi države jeste opstanak i očuvanje suvereniteta,

− Ideja interesa je stvarno bit politike i nije podložna uslovima vremena i mesta,

− Vestfalski sistem - suverenitet države najviše načelo u međunarodnim odnosima.

Drugi i veoma važan predstavnik je Džordž Kenan. On kaže:

...američka politika često nije vodila dovoljno računa o ulozi sile i nacionalnih interesa u međunarodnim odnosima, što je bila greška, jer se spoljna politka nikada ne sme zasnivati na legalističkom idealizmu koji poklanja suviše poverenja pravnim i moralnim principima...

Ovakav stav postavlja suštinsko pitanje - Da li ovome treba dodati nešto ili je to slika višedecenijske spoljne politike SAD?

Teoretičar Kenet Volc predstavlja defanzivni neorealizam i sa svojim delom Teorija međunarodne politike može se smatrati osnivačem neorealizma. On u delu definiše sledeće(Pinter et al., 2021):

− Anarhija podrazumeva da svaka država može da bude napadnuta u svakom trenutku;

− Bezbednost (opstanak države) je uvek izložena riziku;

− Zbog toga, države moraju da se staraju o svojoj bezbednosti;

− “Samopomoć” je najbolji način;

− Savezništvo manje povoljno rešenje.

Drugi istaknuti teoretičar je Džon Miršajmer predstavlja ofanzivni neorealizam i u svom delu Tragedija politika velikih sila definiše sledeće postulate(Jestrović & Jovanović, 2022):

− Utopizam liberalnih teorija;

− Ideja o kraju istorije je površna i nerealna;

− Ponašanje u međunarodnim odnosima je nepromenljivo tokom istorije

− Nužnost rivaliteta;

− Neotklonjivost konflikata i sukoba;

Ovde treba obratiti pažnju na teoretičara Roberta Džervisa koji se u svome teorijskom radu najviše bavio bezbednosnim režimima, upravo kao jednom od formi globalne strukture moći uvedeno od strane neorealista.

U odnosu na postojeće sadržaje modernog realizma, neorealizam je proširen globalnom strukturom moći.

Globalna struktura moći nastaje iz uzajamnog dejstava država, a zatim ih ograničava u preduzimanju određenih koraka, dok ih na druge podstiče.

Kod neorealista, moć kao sredstvo za preživljavanje, i dalje je aktuelna. U tom kontekstu postoje unutrašnji napori obezbeđenja moći (jačanje ekonomske sposobnosti, jačanje vojne sposobnosti, razvoj strategija) i spoljni napori (jačanje i proširivanje svog saveza ili slabljenja i sužavanja protivničkog).

Neorealizam donosi bezbednosnu dilemu, tako što kaže(Ghosh & Tang, 2015):

− Zbog toga što je napad uvek moguć, države moraju da izgrađuju odbrambene sposobnosti;

− Najveći broj odbrambenih sposobnosti ojačava i ofanzivne sposobnosti;

− Rivali mogu da pogrešno zaključe odbrambene mere kao ofanzivne namere;

− Rivali odgovaraju izgradnjom sopstvene odbrane;

− Države onda smatraju da ih rivali ugrožavaju pa to može da dovede do eskalacije (rata).

Osnovni stav liberalizma je: čovek - dominacija socijalnih aspekata - solidarnost i saradnja. Oni stalno ističu: SLOBODA, JEDNAKOST, LjUDSKA PRAVA!?!?!? – DA LI JE TO STVARNO?(Galjak, 2022)

Najistaknutiji predstavnici su: Džon Lok, Žan-Žak Ruso, Imanuel Kant i Adam Smit. U pogledu pojedinca, predstavnici liberalizma smatraju da im treba obezbediti jednakost, dostojanstvo, slobodu, kao i zaštitu od preterane državne regulative. Što se tiče kolektivne i multilateralne akcije – liberalizam politiku na međunarodnom nivou ne definiše kao borbu za moć i prestiž, već pre kao borbu za saglasnost.

Kolektivna bezbednost – Društvo naroda i Ujedinjene nacije. Zajednica bezbednosti – uloga KEBS u tom procesu. Žan Žak Ruso predstavlja jednog od osnivača liberalizma. On kaže(Ha & Riffe, 2015):

− Čovek je po prirodi dobar,

− Prirodno stanje ljudi je stanje saradnje i solidarnosti,

− Civilizacija narušava stanje prirodne dobrote,

− Idealne države i mir.

Imanuel Kant kao još jedan od istaknutih predstavnika ovog pravca u delima Kritika čistog uma i Kritika paraktičnog uma... Ka večnom miru precizira Etiku dužnosti kroz pravilo - Postupaj tako da čovečanstvo u tvojoj ličnosti, i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš kao cilj, a nikada kao sredstvo.

Ističe značaj moralnog upravljanja, javne obaveze i poštovanja zakona za društveni život. Posebno kaže da je Svetska federacija put ka trajnom svetskom miru.

Liberali kažu da primena razuma i univerzalnog morala na međunarodne odnose može dovesti do sređenijeg, pravednijeg i kooperativnijeg sveta. Međunarodna anarhija i rat mogu se držati pod kontrolom putem institucionalnih reformi koje daju ovlašćenja međunarodnim zakonima i organizacijama.

Liberalizam karakterišu(Kaup, 2018):

−  Optimistička percepcija međunarodne politike,

−  značaj unutrašnje politike i međunarodnog mira,

− stav da je liberalna demokratija ključ za prevladavanje međunarodne nebezbednosti,

− unutrašnja politika ključ za prevladavanje međunarodne anarhije,

− međunarodna anarhija je posledica unutrašnjeg ustrojstva država,

− država nije jedini akter međunarodnih odnosa, već i brojni unutrašnji akteri, organizacije.

Najistaknutiji predstavnici su: Robert Keohan, Džozef Naj, Emanuel Adler, Majkl Barnet, Frensis Fukujama. Neoliberalizam je nastao u poslednjoj deceniji HH veka usled činjenice da neorealizam i neoklasični realizam nisu bili u mogućnosti da:

I. Predvide miran kraj Hladnoga rata i opštu međunarodnu društvenu promenu i

II. Daju odgovarajući putokaz međunarodnoj politici u budućnosti.

Po zastupnicima i sledbenicima ove teorije to je: Teorija koja objašnjava način na koji međunarodne institucije unapređuju globalne promene, saradnju, mir i prosperitet kroz kolektivne programe za reforme. Po neliberalizmu, realističko promatranje međunarodnih odnosa nije bilo u mogućnosti da odgovori na nove izazove bezbednosti, poput problema globalnog zagrevanja, pogoršanja ekoloških uslova, međuzavisnosti i globalizacije.

Sadržaji neoliberalizma(Kallunki et al., 2018):

− Složenu međuzavisnost neoliberalisti posmatraju kao veliki broj složenih veza među različitim subjektima međunarodnih odnosa koji dovode do njihove ranjivosti na postupke drugih i osetljivosti na potrebe drugih;

− Međunarodni režim predstavljaju kao korist od podrške učesnika određenim pravilima koja regulišu određenu međunarodnu aktivnost (na primer globalna trgovinska i monetarna pravila).

Teorija institucionalizma kaže sledeće:

− Međuzavisnost i međunarodni režimi delotvorno prigušuju posledice anarhije međunarodnih odnosa - anarhija se ne otklanja ali se civilizuje;

− mir i saradnja su mogući i bez hegemonije;

− institucionalizam - međunarodni odnosi su sve više determinisani međuzavisnošću;

− države ne mogu da više u potpunosti da ispune svoje temeljne funkcije bez saradnje sa drugima;

− vera u međunarodne režime i njihovu sposobnost da jačaju međuzavisnost i time osnovu za mir i međunarodnu saradnju.

Transnacionalizam kaže:

− Nada u nevladine aktere, civilno društvo, privatni i civilni akteri,

− transnacionalizam čini radikalan otklon prema državnocentričnom pristupu međunarodnim odnosima;

Utemeljivači su Karel Dojč kroz delo „Political Community and the North Atlantic Area“, i Džems Rozenau kroz delo „Turbulence in World Politics“.(Klincov et al., 2022)

U svom delu K. Dojč – ističe značaj bezbednosne zajednice, razumevanje, poverenje, transparentnost, spremnost za saradnju...

Najnovija teorija međunarodnih odnosa fokusirana na moć zajedničkih ideja je Konstruktivizam - ideja zajednice. Najistaknutiji predstavnici su: Nikolas Onuf i Aleksandar Vend. Ova najnovija teorija ima sledeća obeležja:

− Značaj ideja i kulture;

− konceptualizacija međunarodnih odnosa;

− postojanje socijalne strukture, a ne globalne strukture moći.

Vend svojim delom Društvena teorija međunarodne politike iz 1999. godine daje značaj socijalnoj strukturi prilikom analiza međunarodnih odnosa, a ne globalnoj strukturi moći kao što to čini Volc u njegovom delu Teorija međunarodne politike. Međutim, Vend prihvata neke od ključnih pretpostavki realista, poput(Avakumović et al., 2021):

− Države su ključni akteri u pručavanju međunarodne bezbednosti;

− međunarodna politika je anarhična;

− države poseduju neke ofanzivne vojne kapacitete;

− države ne mogu nikada u potpunosti biti sigurne u namere druge strane;

− države žele pre svega opstanak;

− države teže da se ponašaju racionalno (kost-benefit analiza);

− veruju da su interesi država konstruisani strukturom međunarodnog sistema.

Veliku pažnju poklanjaju normama, pa kažu:

− Ponašanje aktera je vođeno normama;

norme su standardi ponašanja koje definišu identitet aktera;

− regulativne norme su primereni standardi ponašanja za aktera sa datim identitetom.

Oblici odnosa u međunarodnoj zajednici

Današnji međunarodni odnosi i neki od aktuelnih pojmova i podrazumevanja u pojmovnom zapadnih demo(no)kratskih krugova ističu kao najvažnije ostvarivanje (Mihajlović et al., 2022):

A. Ravnoteža snaga

– Verovanje da je to najbolji način očuvanja mira i stabilnosti,

– moć jedne države se može obuzdati samo uz pomoć moći druge države,

– moć mora da bude izjednačena ili ravnomerna distribucija moći.

B. Kolektivna bezbednost

– Sistem zaštite univerzalnih i zajedničkih vrednosti,

– zaštita suveriniteta i teritorijalnog integriteta država članica,

– eliminisanje rata kao sredstva u međunarodnim odnosima,

– Liga naroda, OUN.

V. Svetska vlada

– Jedinstvena svetska država,,

– Svetska federacija.

Odnos Međunarodne politike i bezbednosti se pojavljuje kao značajno pitanje za bezbednost. Nema večitih prijatelja niti večitih neprijatelja, Večiti su samo interesi.

Međunarodni odnosi u sebi obuhvataju sveukupnost ekonomskih, političkih ideoloških, pravnih, diplomatskih, vojnih veza i odnosa među narodima, državama i sistemima država i organizacijama koje deluju na međunarodnom planu. Postoji četiri nivoa međunarodnih odnosa, aktivnosti i subjekata u njima(Yang & Ho, 2019):

− Spoljno okruženje – domaće i međunarodne okolnosti i uslovi koji utiču na blagostanje države;

− nacionalni interesi su željeno krajnje stanje odnosno ishod zasnovan na vrednostima i strategijskoj analizi;

− nacionalna strategija bezbednosti predstavlja politički, ekonomski, vojni i informativni element moći;

− nacionalna vojna strategija to je vojni element moći.

Kod međunarodnih odnosa predmet aktivnosti mogu biti: Priroda i elementi moći država, priroda i elementi drugih aktera u međunarodnim odnosima, modeli međunarodnih odnosa, sistem odlučivanja u spoljnoj politici i činioci međunarodnim odnosima.

Struktura međunarodnih organizacija može biti regulisana na najrazličitije načine, ali najčešće se sastoje, odnosno osnovni elementi su: Plenarni organ koji usmerava delovanje organizacije, izvršni organ koji operativno vodi organizaciju i administrativni organ koji pruža tehničko - administrativnu podršku.

Najpoznatije Međunarodne organizacije stvorene na osnovu dogovora i saglasnosti međunarodnih faktora i nacionalnih subjekata su:

−  Organizacija ujedinjenih nacija

−  Evropska unija

− ŠOS

− ODKB

− NATO

−  Međunarodni monetarni fond

−  Svetska banka

− AIB

−  Svetska trgovinska organizacija

− Banka za obračun Bazel (uslovno jer se ne zna izvor finansiranja i osnivači)...

Zaključak

Osnovna karakteristika međunarodnih odnosa je da činioci međunarodnh odnosa žele da postignu određene ciljeve. Ti ciljevi kao ciljevi međunarodnih odnosa su: Moć, nacionalna bezbednost, autonomija u međunarodnim odnosima, zaštita nacionalnih interesa u najširem smislu. Dva osnovna postulata međunarodnih odnosa glase: moć to je konstanta međunarodnih odnosa kroz istoriju i jaki čine ono što mogu, a slabi prihvataju ono što moraju. Kao što je gore rečeno u ovim oblastima ne postoji jedno mišljenje, stav ili karakteristika. Svako ko se jednom bavio oblastima društvenih nauka, a koje se posebno bave problematikom odnosa između ljudi, naroda, društava zna u kakav „osinjak“ je ušao. Svako ima svoj pogled, nekome se ne sviđa ovo, drugima ne. Nažalost nije to euklidska matematika gde je 2 + 2 = 4, to su društvene nauke. Kada se tome dodaju želje, mišljenja i stavovi onih koji plove na talasima „talasokratije“ i onih koji lete na krilima „telurokratije“ tek tu šuma postaje prašuma.

Kako bi Žan pol Sartr u delu „Mučnina„ rekao kako jedan istoričar pokušava da napiše priču o nekom avanturisti iz 18. veka. Istoričar se godinama muči, sakuplja građu, ali mu je njegov junak svejedno sve dalji. Jednog trenutka mu sine šta je problem – fali mu tačka posmatranja! Fali mu određena moralna i politička perspektiva kojom će proceniti svog junaka. Ali, zaključuje, postoje samo perspektive ne i tačka posmatranja. Tako i u pogledima na isti događaj, pojavu ili stanje postoje samo perspektivni pogledi. Sve tačke posmatranja su prividne i zavise od perspektive koja se koristi ili uzima kao referentna u određenom vremenskom trenutku od određenih ličnosti.