Uvodna razmatranja

Reinterpetacije na temu važnosti novca i njegove funkcionalne komponnte, a na posletku i u kojoj meri је novac važan, nalazimo u obimnoj literaturi poslednjih 50 godina. Ono na što ranija istraživanja ukazuju su svakako sve ono što kvantitativno predstavlja domete različitih makroekonomskih modela. Medjutim, obzirom da oni respektuju i finansijski element u svojim strukturama neumitno se diferencirala i čitava struja finansijskih teoretičara koj su sistematičnije analizirali finansijske elemente u navedenim modelima. Tako se svojevremeno etablirao i konceptualizirao monetarizam koji je obeležio čitavih nekoliko dekada u finansijskoj teoriji i dao praktični tonalitet čak i današnjoj ekonomskoj praksi.

Vrednost takvih istraživanja i njima inherentnih stavova izazivala je širu naučnu polemiku i komparativne analize sa prethodno identifikovanim tendecijama u vodjenju ekonomske politike, prvenstveno sa kejnzijanizmom. Značajne razlike su svakako postojale i danas vrlo prisutne sa suptimnim ukrštanjima do mere da je „srž“ pojedinačnih teoretskih elaboracija jako teško utvrdiva sa aspekta izvornosti. No i pored toga, ta preplitanja i svojevrsna naučna pomodnost u odredjenim periodima davale su, a i danas daju, vrlo inspirativno polje za dalju aktuelizaciju ovakvih polemika do današnjih dana kada je potrebno konkretnije dati odgovor na globalna dešavanja.

Dakle ako podjemo od ideje da razvrstamo i fregmentišemo etablirane doktorine sa ciljem da istražimo „apsolitnu istinu“ dolazimo do gepa u kome prema Ristić i Živković (1998) nijedna doktrina nije u potpunosti monolitna već da sva, kroz vreme evidentirana i objavljena, istraživanja, zapravo reprezentuju „skup multipliciranih analiza monetarističkih modela, koji impliciraju različite posledice u procesu vođenja ekonomske politike u skladu sa evolucijom monetarističkih ideja u skoro svim makroekonomskim modelima.“ (Ristić, Živković, 1998, str.134.)

U konkretnom slučaju monetarizma navedeni autori ukazuju da monetauzma nije i u svom izvornom obliku homogen blok sa inherentnim čvrstim stavovima pojedinih teoretičara već škola sa konvergirajućim i divergirajućim stavovima, u principu istih teoretičara koji imaju zajednički fundament. Zajednički fundament svih monetarističkih teoretskih struja ogleda se u tome da monetarni faktor ima opredeljujuči i determinantan uticaj na razvoj, da nacionalni dohodak isključivo zavisi od varijacija monetarne mase i da je privatni sektor u suštini stabilan. Što se tiče ciklusa na nivou privrednih kretanja ona rezultiraju isključivo pod dejstvom rasta monetarne mase i da se u dugom roku gubi relevantna veza izmedju inflacije i nezaposlenosti.(Bilghi,2001)

Pod zajedničkim okriljem proističe i teza da inflacija ima težnju da bude anticipirana i da ne utiče na nivo nezaposlenosti pod pretpostavkom prirodne nazaposlenosti. Može se zaključiti da apostrofiranje prirodne nazaposlenosti korelira unapred problematizovanim stavom monetarista generalno. (Ghatak, 1995; Ristić, 2020)

Sve ukazano portretira ključnu filozofiju monetarizma u svim njegovim varijetetima koji direktno korespondiraju sa različitim implikacijama na ekonomsku politiku. Različite implikacije tiču se i ekonomskog ambijenta u kome su teoretski pristupi i nastajali kao i na politike zemalja koje su bile konzumenti ovakvih pristupa, globalno, i kroz vreme.

Ako bismo hteli da konkretizujemo ključne premise monetarizma onda bi to bilo da inflacija isključivo rezultira iz nekontrolisane ekspanzije novčane mase a i da se jedino može kontrolisati podizanjem kamatnih stopa, otećanim pozajmlivanjem novca kao i upravljanje rezevama. Otuda je danas aktuelna polemika oko podizanja referentne kamatne stope koje je i ključno sidro monetarističkog pristupa na kojima centralno bankarstvo sveta i „leži“

S druge strane ako bismo se osvrnuli na oponentnu doktrinu, ključno opšte mesto fiskalizma je zapravo određivanje vrednosti novca sa koga su se oni kroz vreme preko teorijskih rasprava oštro suprostavljali monetarističkim pogledima time problematizirajući značaj novlane mase i njenog kretanja.

U različitim epohama u literaturi dolazi do svojevrsnog mirenja polarizirajućih stavova u stav „novac jeste važan“ ili čuvena Fridmanova opaska „sad smo svi kejnzijanci“. (Živković, Ristić, 2020)

Različita shvatanja o determinantama vrednosti novca vodila su monetariste i fiskaliste u pravcu davanja različitog značaja novčanoj masi prvenstveno u razlici između nominalne i realne novčane mase a zatim i oko problema determinisanja kamate.

Teoretičari dohotka ili fiskalisti u različitim analizama ne prave razliku između nominalnih i realnih kamata, jer kamatu smatraju monetarnim fenomenom dok s druge strane teoretičari oanetarističkog gledišta prave razliku između nominalne i realne kamate obtirom da tržišnu kamatu dovode u vezu sa promenama nivoa cena i da s tim u vezi realnu kamatu objašnjavaju svim aktuelnim nemonetarnim faktorima. (Ristić, Živković, 1998)

Činjenica je dalje da je efekat realnog novca empirijski slab saglasno kejnzijan- cima, što identifikujemo pregledom literature, i da je ideja da je monetarna politika imala slab uticaj na nacionalni dohodak, obzirom da njeni efekti proizilaze uglavnom preko varijacija kamatne stope i nivoa zaposlenosti, ukazuje da je na ovom mestu potrebno reinterpretirati oprečna stanovišta i uporišta u komparativnoj analizi fiskalista i monetarista kako kako bi se praktično približili cilju ovog rada a to je odgonetnemo moguće ishode današnje globalne monetarne i fiskalne politike u uslovima aktuelnih tendencija uslovljenih postkovidom i geopolitičke ranjivosti nametnunte rarom u Ukrajini i s tim u vezi suštinskim „politekonomskim“ tretmanom novca.

Monetarističko-kejnzijanski konflikt i pokušaj etabliranja diverzifikacije finansijske teorije

Analizom dostupne literature koja se bavi ekonometrijskim merenjima efekata novca na realni sektor, u periodu od 1960 pa na ovamo pronalazimo da teoretičari uglavnom apostrofiraju da postoji uska veza između rezervi i monetarnog stoka, i da pravilo konstantnog rasta novčane mase reprezentuje esencijalni instrument monetarne politike (Ilić et al., 2022), s druge strane obzirom da izvršeni uticaj novca na nominalni dohodak odnosi se na realni dohodak, a ne na komponentu cena, teoretski se konstituiše kejnizjanska alternativa u poziciji monetarizma (Savić & Bonić, 2022). Analiza ranijih istraživanja nameće potrebu da je takodje važno istaći da suprotno od toga, efekti fiskalnog impulsa na realnu proizovodnju jesu jedva značajniji nego na nivo cena i da dejstva promene novčane mase pre pogađaju realnu proizvodnju nego nivo cena.(Hetyel, 2017)

Ovo je momennat diverzifikacije finansijske teorije koja onda „putuje“ kroz vreme i u različitim interpretacijama i uporištima konvergira ili divergira jednoj ili drugoj doktorini. Zanimljivo je ukazati da je potencijalna sinteza monetarizma i fiskalizma u potpunosti izostala iako se u nekom momentu tako činilo (Klincov et al., 2022).

Svi varijeteti doktirna koje literatura prepoznaje, pokazuju i tendenciju pojedinih teoretičara da „osmisle“ novu teoriju što takodje nije rezultiralo istom jer se sve baziraju na istim indikatorima u različtim kombinacijama.

Tako je recimo u navedenom konfliktu monetarista i fiskalista inherentna toerija ekonomike ponude, koja se bazira na sniženju poreza ili programu poreske redukcije, limitiranju budžetskog deficita i redukciji kamatne stope a sve u funkciji eliminisanja trendova recesije i akceleracije privrednog rasta (Mihajlović et al., 2022).

Medjutim analize koje su negirale relaciju redukcije poreza, ekonomski rast, porast fiskalnih prihoda i smanjenje budžetskog deficita se preokrenula u relaciju redukcija poreza, rast budžetskog deficita, rast kamatne stope, ekonomska kriza i recesija, i ukazale na postojanje stukturne kontradiktorsnoti monetarističkog pristupa u finansijskoj teoriji (Ilić & Tasić, 2021).

U cilju sistematizacije kontradikotrnsoti osvrnućemo se na sledeći popis i to: (Groenwegen, 2003; Ristić, 2020)

1.     monetaristička politika pogađa prvenstveno zaposlene pre nego što ima uticaja na porast opšteg nivoa cena i nadnica.

2.     kombinacija restriktivne monetarne politike i ekspanzivnog budžetskog deficitarnog finansiranja utiče na porast kamatne stope čime umanjuje investicione aktivnosti sa jasnim pretendovanjem ka recesiji.

3.     čvrsta kontrola monetarnog rasta posredstvom politike upravljanja bankarskim rezervama skicira polje liberalnom ponašanju kamate i posledično tome indiferentnosti koje taj manevar ima u medjunarodnim ekonomskim i finansijskim odnosima.

4.     politika novca koja ima za cilj da umanji ili u odredjenoj meri neutrališe inflatorne tendencije uslovljava rigidniju klimu zapošljavanja koja sledstveno tome generiše recesivne ekonomske tendencije i povećava budžetski deficit.

5.     monetaristi su stava da svako redukovanje stope poreza u kontekstu recesije ne dovodi nužno do budžetskog deficita, kao generatora inflacije kao i dodatni rast kamatne stope i istiskivvanju investicija u korist potrošnje, ali iskazuju sumnju sve analize i optimističke predikacije onih teoretičara koji govore o koegzistiranju inflacije i ekonomskog rasta.

6.     monetaristi tvrde da potrebe trezora u vidu zajmova signifikantno ukazuju na senzibilitet finansijskog sektora.

7.     monetaristička postavka je i da su promene novčane mase dominirajuća determinanta promene novčanog dohotka.

Sve navedeno u odredjenoj meri ukazuje na prisustvo „slabih tačaka“ monetarističke doktorine koje je i otovrilo polje daljih polemika i teoretskih rasprava.

Tako je recimo po fiskalistima nasuprot stavovima monetarista, prema istraživanjima Ristić, Živković (1998) i Ristić (2020) uprono renebregavana činjenica da dominirajuće dejstvo novca zavisi od procena alternativa između inflacije i nezaposlenosti. Prema Groenwegeni (2003) uočava se da se odredjene statističke pravilnosti koje su identifikovane u relaciji između nezaposlenosti i stope inflacije nisu održale čak i u slučajevima kada je ekonomska politika pokušala da obezbedi i osigura nižu nezaposlenost sa predviđenim porastom inflacije. (Groenwegeni, 2003).

Ako se osvrnemo na ključne kontorverze izmedju monetarista i fiskalista, kažemo da je Keynes pridavao značaj “slepoj ulici” zamke likvidnosti kao i mnogi njegovi sledbenici, teoretičari, da je i ukazivao da najveći deo privatnih potraživanja i novčane imovine ima protivtežu u dugovanjima. Opet s druge strane, u našim razmatranjima dostupne literature nameće nam se pitanje da li poreski obveznici, koji predviđaju i projekturju da treba da plate poreze za otplatu većeg realnog javnog duga, smatraju sebe siromašnijim i/ili osiromašenim u istoj srazmeri u odnosu na vlasnike obveznica pod pretpostavkom da sebe smatraju bogatijim. (Ristić, Živković, 1998; Živković et al, 2019)

Kontroverzno je, što se zaključuje iz analize radova različitih teretičara koji pripadaju dvema navedenim doktorimnama da i kada se državni dug umanji i/ili u odredjenoj meri neutrališe „ostaje novčana osnova i one državne obveznice koje u zamci likvidnosti postaju ekvivalent za novac i ne nose kamatu“.(Živković, Lakić, Ristić, 2019, str. 219)

S tim u vezi, sa aspekta naše analize, konstatujemo da je pogrešno oslanjati se na reakciju potrošnje i štednje na evidentirao bogatstvo, ali je vrlo neoprezna tendencija prenebregavanja činjenice da je porast realne vrednosti novčanog bogatstva povoljan, možda i dovoljan za razvoj investicionih aktivnosti i akceleracije rasta.

U cilju sagledavanja teoretskog otpora monetarista fiskalizmu osvnućemo se na praktične verzije monetaruzma u Velikj Britaniji i SAD u poglavlju koje sledi.

Politička ekonomija „Reganomije i Tačerizma“ kao oblik konfrontacije fiskalizmu

Konfrotnacija fiskalističkom pogledu na ekonomsku stvarnost i načine regulisanja i akceleracije ekonomskog rasta i razvoja, prvi konkretan politički i funkcionalni oblik dobila je za vreme vlade Tačer/Regan u Velikoj Britaniji i SAD.

Dakle, etabliranje praktičnog monetarizma javlja se kao reakcija na tradicionalnu postavljenu kejnzijansku politiku regulisanja tražnje fiskalnom politikom (Pantić et al., 2021). Epohalni naziv ovog oblika finansijske vladavine naziva se Tačerizam ili Reganomija što ćemo kao oficijalne termine koristiti u daljem tekstu.

Naime, obzirom da se fiskalna politika krajem sedamdesetih godina prošlog vek pokazala nesposobnom da izvuče privredu iz recesije i stagnantnih okvira a samim tim i da suzbije inflaciju i nezaposlenost usledila je brza penetracija radikalnih fundamenata monetarizma.

Taj monetarizam nazivao se i intervenističkim na svom početku obzirom na ciljeve koje je imao a ubrzo potom dobio je i formu i naziv kao restriktivni usled redizajniranja ciljeva i željenih ekonomskih ishoda (Jovanović, 2021). Praktični dometi konvergirali su i teoretskim analizama tog doba. (Ristić, Živković, 1998; Liondis, 2019)

Zapravo ovaj pobratimljen britanskoamerički praktični monetarizam koji reprezentuje tip restriktivne monetarne politike, u svojoj osnovi takodje reprezentuje različite monetarištičke tendencije otelovljene u različitim nazivima i to fridmanovski monetarizam, anticipativni monetarizam, itd. Sve su to varijeteti koji su zapravo oličenje i političkig konteksta ekonomije zamalja u kojima je nastajao.

U navedenoj verziji ovaj monetarizam u tačerovsko reganomijskom obliku inkorporiše politiku progresivne deceleracije stope rasta novčane mase, zatim slobodno flotirajuće stope razmene i kamatne stope, poresku redukciju i kresanje socijalnih rashoda. U kasnijim izvedenim oblicima limitirao je budžetskih deficit, ukinuo masivne subvencije javnim preduzećima a sve u cilju da se obori inflacija. (Vukša i dr., 2013; Ristić, Živković, 1998)

Kad je u pitanju nezaposlenost oslanjali su se na ključnu monetarističku premisu da će se ona neminovno redukovati u svislu smanjenja po uravnoteženju privrednog ambijenta. (Hetzel, 2017)

Ovakva shvatanja i delovanja uzimala su u obtir neminovnu medjunarodnu razmenu i medjunarodne ekonomske odnose tako da bi prebacivanje tereta stabilizacije na ostale zemlje postiao efekat „lokomotive“ i pokrenuo rast, u rekompenzovanom obliku, u tim zemljama i generalno dovesti do ravnoteže i permanentnog rasta globalno.

Glavno uporište tačerizma je bilo i urušavanja države blagostanja, i s tim u vezi tezu o punoj zaposlenosti čime je praktično izvojevano volšebno smanjenje državnog učešća u privredi i vraćanje na laissezfaire ekonomsko ponašanje na tržištu (Đorđević & Krstić, 2020). Cilj je dafakto bio prekinuti lanac preraspodele nacionalnog dohotka u korist nadnica pa i po cenu povećanja stope nezaposlenosti i produbljenja recesije.

Ovo je prvenstveno važno da se na ovom mestu poentira i danas aktuelna kontroverza koja globalno nije razrešena u kreiranju ekonomskih politika.

Dakle prema Živković, Ristić (2020, str. 87) „monetarizam tačerizma i reganomije utisnut u različite ekonomske tokove upotrebom monetarističke doktrine reprezentuje svojevrsnu mešavinu manjeviše svih njegovih varijanata sa opredeljujućim kredom fiksirati normu kvantitativnog rasta monetarnih agregata nezavisno od mogućih fluktuacija kamatne stope, zatim osigurati budžetsku ravnotežu i ne koristiti budžetski arsenal za amortizovanje fluktuacija ekonomske aktivnosti“.

Epohalna procena ekonomske vrednosti ovog doktrinalnog pristupa ogleda se od prečnih stavova oko progresivnog rasta novčane mase, smanjenja budžetskog deficita i smanjenja prestacija na rast nadnica a zapravo sve u cilju denacionalizacije i stvaranja ekonomskog liberalizma.

Politička ekonomija novca nalaže danas ponovno preispitivanje krutih stavova o ne mesanju države u privredni ambijent, promoviše ideju nove preduzetne države, gde se u novim okvirima socijalne strukture traže nove inkluzivne strategije rasta koje respektuju manju nejednakost, veću koheziju, sigurniji i stabilniji finansijski sektor.

Doktrinske kontroverze o inflaciji: politekonomska reinterpretacija

Vrednost novca i kretanje cena kao ekonomski fenomeni bili su predmet opservacija i mnogo pre Kejnza. U vreme pre fatalne velike recesije, monetarna politika je bila procenjivana kao jedina moguća opcija za ekonomsko usmerevanje i optomizaciju rasta cena.

U vreme pomenute Velike krize, obzrrom na konstituisano podozrenje prema monetarnoj politici, konstituisala se potraba da se pored stabilnosti cena jedanko valorizuje i važnost zaposlenosti (Krstić & Brajković, 2022). Tako je Kejnz pored monetarne politke uvrstio i fiskalnu. čime je želeo da obezbedi da se ukupnom ekonomskom politikom obezbedi postignuće dva cilja sa dva instumenta i time obezbedi konzistentnost u vodjenju ekonomske politike. (Obregon, 2020)

Medjutim posle sinteze klasičnih i kejnzijanskih propozicija zasnovane na uzimanju u obzir efekata realnog novca sve debate o mogućem uticaju monetarne i fiskalne politike na inflaciju, konvertovala se u opsežnu kontroverzu monetarista i kejnzijanaca, čije polemike kao svojevrsan tonalitet i danas obeležavaju sva ekonomska stanovišta.

Ortodoksni kejnzijanski pristup, koji su sledili mnogi teoretičari odbacuje i naglašava da je Kejnz razmatrao problem nezaposlenosti kao fenomen slabe ukupne tražnje u situaciji koju je karakterisala tendencija pada nominalnih i realnih cena i nadnica dok suptorno tome monetaristi tvrde da nezaposlenost nije posledica nedovoljne tražnje, već da će svako povećanje tražnje koje ekonomska politika izazove pre vršti inflatorne prestacije nego što će uspeti da smanji stopu nezaposlenost koja zapravo i nije nastala sledstveno smanjenim tendencijama tražnje.(Bradford, 2000; Ristić, Živković, 1998)

Zanimljiva je uvek Fridmanova teza da je inflacija uvek i svuda monetarni fenomen. Njegova epohalna tvrdja odnosi se pravashodno na uslove u kojima se inflacija stvara samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje. Kasnija istraživanja pokazuju i danas opravdanu sumnju pa i tvrdnju da je samo trajna inflacija uvek i svuda monetarna s tim da je istina da nije nužno da svaki porast novčane mase izaziva i proporcionalno porast cena..

Komazec, Ristić (2016) istražuju i nalaze da monetaristi smatraju da je inflacija monetarni fenomem i da nije uzrok recesije, već da su recesija, rast stope nazaposlenosti, inflacija i disbalanski platnog bilansa proistekli iz pogrešno vodjene politike novca koja akcelerira brži opticaj novca od stope rasta proizvodnje pri čemu konstatuju da svako monetarno indukovane fluktuacije stopa povećanja cena zapravo vode težem diferenciranju potencijalno relativnih od apsolutnih promena cena, što je takodje kontorverza koju je bilo ključno identifikovai za potrebe ovog rada.

Pregledom različitih teoretskih debata konstatujemo da se prema shvatanjima pristalica kejnzijanske škole, inflacija javlja kada novčana tražnja premašuje ponudu roba i usluga. Prema ovim shatanjima tražnja koja se javlja u uslovima bržeg ekonomskog rasta neumitno dovodi do smanjivanja proizvodnih rezervi Tako kejnzijanci apeluju na smanjenje potencijalnog porasta tražnje povećanjem poreza i kamatnih stopa i s tim u vezi višeg opsega javnih rashoda. (Ristić, Živković, 1998)

Teoretičari tzv. troškovne inflacije uzrok inflacije nalaze u porastu nadnica pri čemu insistiraju isključivo na primeni politike dohotka koja ima za cilj da redukujea i/ili kontroliše cene i zarade. Za domete ovih teoretskih elaboracija možemo navesti da je ključan trenutak u vremenu kada že se ove mere primenjivati. Dakle, „hladjenje“ ili „grejanje“ konjukture.

Dalje, analizirajući nemonetarističke teorije inflacije svaki porast investicija iznad nivoa štednje, pritisak u pogledu rasta nadnica, profita i materijalnih troškova kao i porast budžetskog deficita mogu izazvati porast cena i inflaciju ali jedino ako determinišu porast stokova novca gde će stalno odstupanje emitovane količine novca od tražnje realnih stokova novca dovoditi do stvaranja inflacionih sila koje se u odredjenom vremenu mogu kontrolisati a u dugom roku ne.

Ovim osvrtom na medjusoban tretman monetarista i fiskalista u pogledu procenjimanja koji faktori deerminišu stvaranje inflacije i koji su instrumenti najpodesniji za suzbijanje i kontrolu konstatujemo da sve eleboracije, polemike i rasprave nastavljaju da žive u tim raspravamo bez mnogo teoretskog a ni praktčnog iskoraka do dan danas.

Medjutim primetna je tendencija i međusobnog uvažavanja makar u formi „obraćanja pažnje“ na drugu stranu što bi moglo u perspektivi da skicira neko novo rešenje.

Oštro suprotstavljanje monetarista i fiskalista nije doprinosilo da se da konkretan odgovor na realne procese s obzirom na to da je inflacija posledica mnogih faktora koji se medjusobno prepliću i na odredjene načine integrišu.

Tako je svojevremena kejnzijanska tvrdnja da je monetarna poliitka neefikasna i nedovoljana oplemenjena i slabljenjem stava monetarista koji govore o rigidnosti fiskalne poliiteke i politike dohotka obzirom da po njihovom tumaćenju ove dve politike imaju zajednički cilj i da je to zapravo realokacija finansijskih resursa iz pivrednog u javni sektor.

Generalno govoreći možemo se složiti da je iInflacija dinamičan proces. Kompleksan odnos troškova i cena, nadnica i tržišnih uslova proizvodje i prometa impliciraju da se inflacija mora sagledavati šire i dublje i sa različitih nekada i nerazumljivih strana kako bi izbegli zamku pogrešnog zaključivanja u formi da se inflacija možeobuzdati jedino produkovanjem recesije, da se tržišni monopoli mogu kontrolisati padom proizvodnje i da se sila sindikalnih organizacija može ukrotiti večom nezaposlenošću.

U okrilju kompleksnijeg pristupa u sagledavanju inflacije konstatuje se da monetarna politika, monetaristički dizajnirana, nije dooljna sama po sebi, već da joj je komplementaran pandam upravo fiskalna politika kroz adekvatnu primenu odredjenih alata.