U našem obligacionom pravu, odsek koji se odnosi na regulativu hartija od vrednosti, nalazi se u odelјku koji reguliše jednostranu izjavu volјe kao posebnom izvoru obligacija, različitu dakle od ugovora, kao jednog od klasičnih izvora ovog dela građanskog prava, uz druge izvore, kao što su na primer: naknada štete, poslovodstvo bez naloga i dr(Dimitrijević, 2023). Ovakva sistematizacija hartija od vrednosti u našem zakonodavstvu je bez sumnje posledica opredelјenja po kojem je jednostrana izjava volјe posebni izvor obligacija u odnosu na ugovor i ostale izvore, čime su hartije od vrednosti zauzele svoje posebno mesto, kako u odnosu na ugovor, tako naravno, i u odnosu na druge izvore obligacija.

Bez obzira na iznetu činjenicu o tome kako se naš zakonodavac opredelio na ovaj način po pitanju pravne prirode hartija od vrednosti, razumlјivo je da, kako u teoriji, tako i u praksi, o pravnoj prirodi hartija od vrednosti ima različitih pristupa i shvatanja. Očigledno je da njihovo polazište i osnova za shvatanja, svoj koren imaju u tome da li prihvataju ili ne prihvataju, pored ugovora i jednostranu izjavu volјe kao jedan od izvora obligacija. Ako se negira jednostrana izjava volјe kao izvor obligacija, tada neminovno ne može biti druge polazne osnove za opredelenje o pravnoj prirodi hartija od vrednosti od one ugovorne(Majstorović, 2021; Savić, 2022). Odatle i polazište ugovorne teorije o pravnoj prirodi ovih hartija po kojoj obaveza iz hartija od vrednosti ne može nastati pre ispunjenja onih uslova koji su relevantni za postojanje ugovora - a to su, u prvom redu, saglasnost dužnika i poverioca o bitnim elementima takvog ugovornog odnosa (Rstić, 2022). Prema tome, ugovorna teorija, negirajući da hartije od vrednosti predstavlјaju poseban izvor obligacija, jer obaveza iz takvih hartija može da nastane samo zaklјučenjem ugovora između izdavaoca i primaoca (kupca), u stvari samu sebe ograničava shvatanjem, da izvora, kada se radi o hartijama od vrednosti, u jednostranoj izjavi volјe nema, odnosno ne može biti (Schär, 2021). Drugim rečima, prema ovakvoj teoriji, hartija od vrednosti bi predstavlјala ispravu koja je u suštini ugovor između dužnika - izdavača takve hartije, i poverioca - savesnog imaoca hartije, stečene dakle na zakoniti način. (Dašić et al., 2023, Dašić, 2023).

Ovakvo shvatanje nesumnjivo svoju slabu stranu ima u realnosti i činjenici da, kod kreiranja hartija od vrednosti, bez obzira na zaista potrebno prisustvo volјe njenog izdavaoca za formiranjem pravne veze na osnovu režima takvih hartija, prema uslovima iz hartija, ove uslove nije ugovarao sa bilo kime, a najmanje sa poznatim kupcem, u budućim obligacionim odnosima koje bi se, takvim sporazumom stvorili na način na koji ugovorno pravo predviđa. Ne bi se naime, ovakvom teorijom moglo objasniti kako to, da bez ugovora, izdavalac hartije na donosioca, mora da ispuni obavezu iz hartije savesnom imaocu sa kojim nikada nije skloplјen ugovor određene sadržine.

Pravna priroda hartija od vrednosti

Mišlјenja smo da je bilo sasvim razumno napustiti shvatanje koje zastupa ugovorna teorija i pravnu prirodu hartija od vrednosti objasniti posebnim izvorom obligacija koje predstavlјa jednostrana izjava volјe, kako to čini posredno i naš zakonodavac. Međutim, ni time nije sve rešeno jer, uprkos takvom opredelјenju, ostaje dilema o tome, kada nastaje obaveza iz hartije od vrednosti - njenim nastajanjem u odgovarajućoj formi, ili tek njenim puštanjem u promet kao dodatnim uslovom?

Odatle i dva shvatanja koja se pojavlјuju, ne samo kao teorijska već i kao praktično opredelјenje u zakonskoj praksi.

Naime, bez sumnje je jednostranoj izjavi volјe, kao posebnog izvora obligacija, najbliži institut ponude za zaklјučenje ugovora, ali ova sličnost nosi u sebi privid koji je bitan. Ponuda za zaklјučenje ugovora je uvek upućena poznatom ili prepoznatlјivom licu(Sobiech et al., 2021). Izvesno je da hartije od vrednosti mogu da glase na ime, ali to ime je redovno upisano nakon što imenovani pristane da stupi u odnos čija je sadržina naznačena u hartiji. Pitanje je ipak, da li obaveza iz hartije nastaje i pre nego što je hartija od vrednosti dospela u ruke imenovanog vlasnika ili savesnog imaoca, bez obzira da li je u pitanju hartija na ime ili na donosioca. Može se sigurno desiti da izdavalac hartije ovu izgubi, bude mu ukradena a da dođe u ruke savesnog imaoca ili imenovanog vlasnika iz hartije. U tom slučaju izdavalac ne bi mogao uspešno isticati prigovor koji je moguć prema prvom sticaocu ili nesavesnom sticaocu, već mora ispuniti obavezu iz hartije. Očigledno je da nikakav ugovor nije osnov ovako nastalog pravnog odnosa između izdavaoca i savesnog imaoca, pa stoga ne bi trebalo niti bi bilo moguće na ovakvom običnom primeru, braniti ne samo ugovornu teoriju kao ispravnu, već ni teoriju po kojoj obaveza za izdavaoca nastaje samim stvaranjem hartije od vrednosti (Vuković, et al., 2023). Ako ona ne bude stavlјena u promet, nesumnjivo je da nema još nikoga ko bi stekao pravo na ispunjenje obaveze iz takve hartije, odnosno to pravo ostvariti, pre svega zato što hartiju ne može prezentirati dužniku. Takva teorija o, uslovno rečeno, potencijalnoj obavezi, pod nazivom kreacione teorije, prisutna je i u praksi, ali se njome teško može objasniti postojanje dužnika bez poverioca, pa time ni opravdano prihvatiti postojanje pravnog odnosa pre nego što hartija od vrednosti dospe u ruke savesnog imaoca, kao poverioca.

Izjava volјe od strane jednog lica u svrhu stvaranja jednostrane obaveze određene sadržine, u našem pravu je relevantna, bez obzira da li se u trenutku izjave zna ili se ne zna određeno (ukoliko nije imenovan) ko je titular prava na ispunjenje jednostrane obaveze. On će se, za razliku od ugovora kao izvora obligacija, tek kasnije legitimisati u svojstvu poverioca. Treba ipak imati u vidu da kod ugovora pravni odnos po ovom osnovu nastaje istovremeno usaglašavanim izjavama, dok kod jednostrano izjavlјene volјe, pravo se "rađa" kasnije sa pojavom lica, koje ispunjava uslove iz takve jednostrano izjavlјene volјe, tj. tada prihvata uslove po kojima postaje poverilac odnosno, kod hartija od vrednosti, te uslove prihvata, kada postane savesni sticalac hartije.

Naš zakonodavac očigledno nije bio opterećen protivrečnostima koje u pogledu pravne prirode hartija od vrednosti imaju u sebi ugovorna i kreaciona teorija. On se opredelio za onu koja logički najbolјe odgovara našim sledstvenim rešenjima koja se tiču prometa tih hartija, a to je trenutak kada hartiju od vrednosti njen izdavalac preda njenom korisniku(Nikolić, 2023).

Prihvatanjem ovakvog rešenja, otpadaju potencijalne mogućnosti da obaveze iz takve hartije nastanu pre njenog stavlјanja u promet od strane njenog izdavaoca, Time, za naše pravno područje, ova teorija, koju nazivamo emisionom, rešava mnoga praktična pitanja, između kojih je za nas značajno i pitanje forme kao bitnog sastojka hartija od vrednosti.

Naime, kada je reč o formi, za ugovornu teoriju, morali bi da važe oni propisi koji se odnose na valјanost ugovora sa stanovišta takvog teorijskog i praktičnog pristupa, dok sa stanovišta onih koji za pravnu prirodu hartija od vrednosti prihvataju jednostranu izjavu volјe kao izvor obligacionog odnosa, ostaje da razmotrimo u kojem pojavnom obliku (formi) takva izjava mora da bude izražena da bi bila relevantna za ocenu valјanosti takve hartije(Bremus et al., 2020). Ovo bez obzira da li se radi o teoriji kreacije ili emisije, mada je za nas ova poslednja interesantnija upravo zbog njenog prihvatanja u našoj zakonodavnoj praksi.

Pravni režim forme hartija od vrednosti

Izuzimajući Zakone o menici i čeku, koji su materiju ovih posebnih hartija od vrednosti regulisali prema međunarodnim merilima od samog početka sredinom

20. veka na jedinstven način, ideološki pogledi, Ustavni akt i sledstveni pravni propisi naše zemlјe, koji su se odnosili na koncept svojine, a u vezi sa time kako sadržana tako i forme hartija od vrednosti, su u načelu bili zapostavlјani sve do kodifikacije obligacionog prava. Zakon o obligacionim odnosima je u opštim odredbama usvojio klasičnu koncepciju forme i bitnih sastojaka hartije od vrednosti kao pismene isprave(Bučalina & Pejović, 2022). Definisanje hartije od vrednosti kao pismene isprave, jasno ukazuje na materijalizovanu ispravu u pismenoj formi u kojoj je inkorporisano ono pravo koje poverilac (zakoniti imalac), može ostvariti samo uz prezentiranje same hartije.

Tako je ostalo sve do skora uprkos odredbi samog zakona, po kojoj je moguće na obligacione odnose koji se određuju drugim zakonom, primeniti drugačije rešenje(Bevanda et al., 2021), i uprkos činjenici da je zakonodavac, koristeći ovo pravo, donosio poseban zakon o hartijama od vrednosti, koji se odnosi na uslove, način izdavanja i prenos deonica, obveznica, blagajničkih zapisa, certifikata i komercijalnih zapisa(Juelsrud & Wold, 2020). Naime i u smislu zakona, pod hartijom od vrednosti se podrazumeva pismena isprava koja glasi na ime ili donosioca, ali i njihove dematerijalizacije u trgovini bezgotovinskim načinom zaduživanjem ili odobravanjem računa. Naše pravo, drugim rečima, kada su u pitanju hartije od vrednosti, teško odstupa od njihove materijalne osobine. Drugo je pitanje, što bi u današnjim uslovima sve moglo da se podrazumeva pod navedenim pojmom, tj. da li je materijalizovani oblik hartija u vidu isprava, uvek identičan sa njenim pojavnim oblikom ili ne.

Uticaj opšteg tehnološkog napretka, sredstava i njihovih mogućnosti na pravo je nesumnjiv i istorijski potvrđen upravo kroz formu pravnih akata. Ovo naročito na one akte koje se u današnjem smislu reči smatraju masovnim, kakav je upravo slučaj sa hartijama od vrednosti i njihovim prometom u uslovima postojanja organizovanih i specijalizovanih tržišta, kakva je upravo berza. Ova masovnost ima još jedan odraz na obligaciono pravo(Fraisse et al., 2020). Bez obzira na kod nas usvojeno načelo jedinstvenog regulisanja pravnih odnosa iz ove oblasti, izuzimajući naravno izuzetke, činjenica je da se upravo tehnika meša u specifičnosti i potrebe za posebnošću regulative tipične za privredno pravo(De Jonghe et al., 2020). Pravni instituti rezervisani za ostale učesnike u obligacionim odnosima koji nemaju osobine subjekta koji obavlјaju privrednu delatnost, imaju karakteristične individualnosti koje u klasičnom obliku čini vidlјivom sve faze i forme procesa pregovaranja, zaklјučenja i ispunjenja ugovora. Hteli mi to ili ne, ova različitost, ne samo subjekata već i metoda pri zaklјučenju pravnih poslova, sama po sebi nameće specifičnosti koje se u oblasti privrednih odnosa odražavaju na potrebu posebnog regulisanja(Klincov et al., 2022). Nekadašnja, skoro bez izuzetka prisutnost ugovorenih strana, danas je, barem u privrednom pravu, po pravilu izuzetak, jer se obavlјa između odsutnih ugovarača, koji se, u procesu zaklјučenja posla neretko nalaze veoma udalјeni u vlastitoj, ali i u drugoj zemlјi, što izaziva i međunarodne implikacije. Odatle i shvatanje da je skripturalna forma u ovakvoj situaciji neophodna, ali je, sve više, zamenjuje elektronika svojim znacima(Milenković et al., 2023). Složenost i nepoznavanje na profesionalnom nivou specifičnosti uslova i postupaka trgovine u pojedinim slučajevima, uvodi u međuprostor posrednike-specijaliste koji sada međusobno, umesto onih za čiji račun se pojavlјuju na tržištu, sklapaju poslovne aranžmane. Ova pojava je upravo karakteristična za poslovanje hartijama od vrednosti na berzama.

Evolucija  pojavnih  oblika  novca,  banaka  i  drugih  finansijskih  institucija, omogućava stvaranje žiralnog novca, pa u poslednje vreme i skripturalnog pojavnog oblika, evidencije i dugovno-potražnih salda iz osnova prometa i izdavanja hartija od vrednosti(Biswas et al., 2022).

Ovaj oblik skripturalnog uspostavlјanja režima hartija od vrednosti zastuplјen je i u našem pravu. To samo po sebi potvrđuje da se pravni instituti javlјaju u skladu za potrebama njihovog korišćenja. Uz pravilo da je potreba pravi podsticaj inovaciji, treba dodati i da to važi za njenu primenu(Cvetković, 2023). U našem pravu, međutim, nema potrebe za apsolutno novim, već u prilagođavanju onog što u svetu već postoji i funkcioniše, istina u uslovima koji se u mnogome razlikuju od naših, ali ipak ne takvim da način dematerijalizovanih hartija koji se kod nas koristi ne bi bio kompatibilan. Pitanje se ipak može postaviti u nešto izmenjenom obliku, tj., da li kada i kako, u našim uslovima primeniti, nazovimo ga uslovno, novi dematerijalizovani pojavni oblik za sve ili samo za posebne vrste hartija od vrednosti i u vezi sa time, kako promeniti kod nas vladajuću doktrinu o inkorporisanosti prava u hartijama od vrednosti kada tih hartija u fizičkom smislu nema(Ilić et al., 2022; Milanović, 2023). Drugim rečima, treba rešavati problem uspostavlјanja pravnog režima hartija od vrednosti bez hartija i sledstveno tome, takvog prometa koji će u procesnom smislu biti automatizovan u takvoj meri, da izražavanje volјe prodavca-vlasnika hartije, umesto u klasičnom smislu, bude modifikovano tako, da samo početak, u vidu naloga, pruži sve potrebne elemente za odvijanje procesa po unapred predviđenim pravilima i postupcima koji u krajnjoj konsekvenci dovode do promene vlasništva na „hartijama“ i sledstvenog plaćanja, što uspostavlјa imovinsku ravnotežu učesnika u tom postupku, obuhvatajući, pri tome, ne samo prodavca i kupca, već i posrednike.

Da bi mogli ovom zadatku udovolјiti, neophodno je prići suštini problema koji se prvenstveno sastoji u tome da sagledamo bitne materijalne i procesne elemente stvaranja (emisije), prometa i realizacije prava iz hartija od vrednosti, a zatim utvrditi promene koje su nužne u pretpostavlјenim novim uslovima, kako bi se mogao provesti odnosno uspostaviti novi pravni režim, koji se nadograđuje na stari kao njegov nastavak, bez prekida nužnog kontinuiteta(Vladisavljević et al., 2023).

Jedna od bitnih osobina hartija od vrednosti (isprava, imovinsko pravo i inkorporacija) upravo obavezna forma temelј je za ostale, jer su njome omogućene, nesumnjivo je da bi izlaganje o mogućnosti i potrebi njene zamene bio nemoguće, ako se o pitanju sadašnje forme ne priđe sa svih razloga koji se u pravnom prometu pojavlјuju, ne samo u građanskoj već i upravnoj grani prava(Meier et al., 2021).

Zaključak

Prema izloženom, dakle, ostaje nam da razmotrimo svrhu i vrste forme, kao bitnog faktora u oceni potrebe njenog prilagođavanja tehničkim mogućnostima i potrebama prometa. U tu svrhu neophodno je, po našem mišlјenju, razmotriti one pojavne oblike forme u ugovornom pravu za izjave volјe i shodno ih primeniti na situacije u kojoj se taj oblik treba pojavlјivati za slučajeve jednostrane izjave volјe i, u vezi sa time, o relevantnoj formi hartija od vrednosti i potrebi, da baš takva forma kod ovakvog jednostranog akta volјe, bude zastuplјena. Pri tome, naravno, ovakav metod nikako ne znači da prihvatamo ugovornu teoriju kod objašnjenja pravne prirode hartija od vrednosti, već koristimo samo shodnu primenu onih objašnjenja koja se odnose na formu izjave volјe, a koja bi, po našem mišlјenju, odgovarala svrsi.