International trade is the main driving force of economic development. It appears as a sphere of international economic relations and is formed from trade in goods and services from all countries of the world. However, international trade is most influenced by political relations in the world. The model of behavior on the political scene in the last thirty years is based on setting unacceptable conditions in the political, economic and military segments, which deviate from defined and generally accepted international relations, neglect of interests and gross interference in the internal affairs of small and underdeveloped countries. In the context of the above, the export of special purpose products (weapons and military equipment) has become a problematic economic activity. On the one hand, Western countries, led by the United States of America (USA), are supplying weapons and military equipment to Ukraine as "help in curbing Russian aggression." On the other hand, countries like Serbia are in an unenviable situation because they have something to export, but it is impossible due to the happenings on the political scene. Since Russia and Ukraine did not recognize the independence of Kosovo, Serbia cannot export weapons and military equipment to those countries, so it is forced to turn to other markets and customers.

Uvod

Spoljnotrgovinski promet proizvoda posebne namene (naoružanja i vojne opreme) zavisi od mnogih faktora, pre svega postojanja viškova određenih sredstava, ugovornog odnosa između prodavca i kupca, analize političkih i bezbednosnih aspekata eventualne realizacije prometa, te izdavanja dozvola nadležnih organa (institucija). Viškovi sredstava naoružanja i vojne opreme su potreban ali ne i dovoljan uslov da bi se izvoz realizovao. Naime, nije dovoljno da na stokovima (zalihama) postoji određena količina sredstava naoružanja i vojne opreme. Ta sredstva treba da zadovolje stroge uslove kvaliteta, kako po funkcionalnosti, tako i po izgledu, zaštiti, čuvanju pod posebnim uslovima, godinama starosti, ceni itd. (Radić, Radić, 2018, Radić, Radić, 2018).

Na izvoz naoružanja i vojne opreme veliki uticaj imaju politički odnosi u svetu, kao i međusobni odnosi pojedinih zemalja. U svetlu krize i sukoba u Ukrajini, politički odnosi su pogoršani, posebno prema Rusiji (Blum, 2019; Thurner, Schmid, Kauermann, 2019; Radić, Radić, Ravić, 2022). Drugo, SAD i NATO saveznici uveli su niz sankcija prema državi, institucijama i pojedinicima u Rusiji, sprečavajući na taj način bilo kakvu ekonomsku ili vojnu saradnju. Takav sled stvari već dve godine utiče ne samo na zemlje koje nisu uključene u sukobe i nisu uveli sankcije Rusiji, nego i na one kojima se preti bilateralnim sankcijama ukoliko se ne povinuju zahtevu SAD i NATO. Međusobna uslovljenost specijalne operacije Rusije u Ukrajini i dešavanja na ekonomskom planu, prvenstvemo u oblasti energenata, žitarica i drugih poljoprivrednih proizvoda, doveli su do enormnog povećanja cena nafte i gasa, onemogućili su snabdevanje preko ranije izgrađenih gasnih koridora, plasman žitarica i povećale izglede za glad stotina miliona ljudi širom sveta (Hendix, 2023).

S početkom specijalne operacije Rusije u Ukrajini, primarni zahtev koji su SAD nametnule drugim zemljama odnosio se na prekid snabdevanja naftom i gasom iz Rusije i prelazak na alternativne koridore snabdevanja koji su u ingerenciji SAD. Drugi aspekt pogoršanja političkih odnosa vezuje se za vojnu pomoć zemalja članica NATO oružanim snagama Ukrajine. Naime, osim uvođenja sankcija Rusiji, zemlje članice NATO su se obavezale da će pomoći Ukrajini isprukama savremenog naoružanja, koje poslednjih meseci obuhvataju sredstva koja su dugo bila pod zabranom izvoza u druge zemlje. Isporuke naoružanja i vojne opreme dozvoljene su samo zemljama članicama NATO, kao i njihovim partnerima u svetu – Australiji, Japanu, Južnoj Koreji itd.

U kontekstu konflikta između Rusije i Ukrajine, izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije opterećen je političkim razlozima (Radić, Radić, Ravić, 2022). Rusija i Ukrajina nisu priznale tzv. Kosovo, pa bi izvoz naoružanja i vojne opreme bilo kojoj strani u sukobu bio kontraproduktivan. Stoga su srpska preduzeća i izvoznici u specifičnoj situaciji da ne smeju da se opredeljuju ni za jednu stranu u sukobu, što onemogućava realizaciju izvoza i ostvarivanje prihoda. Dakle, specifikum ratne situacije definiše i limitira ponašanje učesnika u izvoznim aktivnostima.

Cilj istraživanja i korišćena metodologija

Cilj istraživanja je da ukaže na međuzavisnost političkih i vojnih odnosa u svetu i mogućnost spoljnotrgovinskog prometa proizvoda posebne namene. Budući da se politički odnosi reflektuju na gotovo svaku granu ljudske delatnosti, istraživanjem će se identifikovati čitav niza barijera koje stoje pred izvoznicima navedenih proizvoda. Poseban akcenat je na položaju domaćih kompanija u sferi prometa proizvoda posebne namene.

U skladu sa definisanim ciljem istraživanja, u radu će se primeniti metode analize i sinteze, indukcije i dedukcije, te komparacije. Analizom se predmet istraživanja rastavlja na sastavne delove, odnosno na činioce strukture, funkcija, veza i odnosa u određenom prostoru i vremenu. Sintezom se shvataju složene celine preko njihovih pojedinačnih i posebnih delova. Indukcijom se iz više posebnih, pojedinačnih činilaca nekog predmeta izvodi opšti sud, a dedukcijom se izvode posebna i pojedinačna saznanja o predmetu istraživanja. Svako istraživanje se vezuje za poređenje, tj. komparaciju, kada se poredi nepoznato sa poznatim, novo sa starim, i formira novo saznanje o nepoznatoj pojavi, predmetu, procesu, odnosu i sl.

Izvoz proizvoda posebne namene

Uprkos činjenici da se na razmeđu dva milenijuma vojno-politička situacija u svetu znatno izmenila, politika sile dobila je nove sadržaje i osetno veće dimenzije, a u postojeće strategije unesen je novi, ofanzivni duh, pa je sila i dalje odlučujući faktor za realizaciju političkih ciljeva. Zaoštreni međusobni odnosi između država i naroda nastoje se rešiti silom, radi čega su u velikim i malim državama, u bogatim i siromašnim, stvorene moderno opremljene armije, pa njihovo snabdevanje sredstvima naoružanja i vojne opreme spada u ključna pitanja unutrašnje i spoljne bezbednosti i u direktnoj je vezi sa ekonomskim razvojem. Naoružanje i opremu savremenih armija čine najsloženiji borbeni sistemi i sredstva velika vatrene moći i preciznosti, automatizovani po načinu dejstva, pouzdani i kvalitetni po tehnologiji izrade i, nadasve, skupi. U miru tehnološka superiornost i performanse oružja predstavljaju faktor odvraćanja, a u sukobima doprinose poboljšanju borbene efikasnosti i smanjenju gubitaka (Radić, 2014).

Ne ulazeći u istorijsku retrospektivu, uređenost savremenog sveta jasno ukazuje da se sve zemlje po svojoj strategiji i po stepenu društveno-političkog i privrednog razvoja mogu stvrstati u tri grupe:

– prvu grupu čine zemlje Zapada, Rusija, Japan, Južna Koreja, Kina i Indija,

– drugu grupu čine zemlje koje su prinuđene da se u razvojnoj politici oslanjaju na stranu pomoć (neke zemlje Južne Amerike, Azije i severne Afrike, zemlje istočne Evrope koje su pripadale socijalističkom bloku),

– treću grupu čine nerazvijene zemlje i neke zemlje u razvoju (Stamatović, 2001).

Zemlje prve grupe raspolažu snažnim i moderno opremljenim oružanim snagama, prilagođenim vojnoj doktrini koja je kod nekih zemalja ove grupe deklarativno, a kod nekih istinski odbrambena. Kod zemalja druge grupe uočavaju se dve različite vojne politike, dve strategije odbrane. Jednu predstavljaju zemlje koje svojim konceptom odbrane obezbeđuju potpunu političku samostalnost i nezavisnost, uprkos neophodnosti oslanjanja na stranu pomoć u privrednom razvoju. Drugu predstavljaju zemlje koje su svoj koncept odbrane prilagodile ili podredile vojnoj strategiji zemlje na koju se najviše oslanjaju u sopstvenom privrednom razvoju. Zemlje treće grupe, po pravilu, nemaju konzistentnu odbrambenu strategiju, već je prilagođavaju aktuelnim unutrašnjim odnosima i mogućnostima, odnosno uslovima materijalizacije vojne politike (Stamatović, 2001)

Navedena uslovna klasifikacija imala je smisla za uslove bipolarnosti u globalnim svetskim odnosima i u času kada se ljudska civlizacija našla u nekom novom stanju u kome se nastoji nametnuti "novi svetski poredak", u kojem će jedna sila (država) upravljati pravilima igre. Odgovor na pitanje koliko će projekat izgradnje "novog svetskog poretka" uspeti zahteva svestrana razmatranja. Međutim, ono što se može tvrditi sa dovoljnom sigurnošću jeste da u skoroj i daljoj budućnosti ljudska civilizacija neće ostati bez oružja, neće nestati vojne sile i neće biti politički i ekonomski samostalne države bez vlastitih oružanih snaga. Svet i odnosi u njemu su na nesreću još toliko nesavršeni da pacifizam, u osnovi krajnje ljudski i civlizacijski poriv, zadržava metafizičku suštinu.

Izvoz naoružanja i vojne opreme u svetu svake godine beleži nove rekorde u pogledu ostvarenih profita od prodaje. Decenijama su u toj trci prisutne SAD, Rusija, Francuska, Velika Britanija i Nemačka, a poslednjih godina pridružila im se i Kina (Tian et al., 2020; SIPRI, 2022). Međunarodne agencije i institucije koje se bave proučavanjem konflikata, trke u naoružanju ili praćenjem izvoza–uvoza naoružanja i vojne opreme, svake godine objavljuju podatke o ostvarenim nivoima izvoza ili uvoza. Prema podacima međunarodnog instituta za mirovna istraživanja iz Stokholma (SIPRI), u periodu 2018-2022. godine učešće prvih deset zemalja u svetskom izvozu naoružanja i vojne opreme prikazano je na slici 1.

Slika 1. Globalni udeo u izvozu glavnog oružja od strane 10 najvećih izvoznika, 2018–22

Izvor: SIPRI Arms Transfers Database, 2023.

Obim međunarodnog transfera glavnog naoružanja u periodu 2018–2022. godine bio je niži za 5,1% nego u periodu 2013–2017. i 4,8% veći nego u 2008–2012. godine (slika 2).

Slika 2. Promene u obimu izvoza naoružanja

Izvor: SIPRI Arms Transfer Database, 2023.

Pet najvećih izvoznika u periodu 2018–2022. (SAD, Rusija, Francuska, Kina i Nemačka) zajedno su učestvovali sa 76% u svetskom izvozu naoružanja. Pet najvećih uvoznika u periodu 2018–2022. (Indija, Saudijska Arabija, Katar, Australija i Kina) zajedno su učestvovali sa 36% u svetskom uvozu naoružanja (Tulyakova, Dengov, Gregova, 2021; SIPRI, 2023; Global Economy 2023; Gould, Pollitt, Wezeman, 2023; Kong, 2023; Hedlund, 2023).

Ratna operacija u Ukrajini je izazvala značajan porast tražnje za oružjem u Evropi, što će najverovatnije dovesti do povećanja uvoza oružja od strane evropskih država (Wezeman, 2023). Ukrajina je do 2022. godine bila zanemarljiv uvoznik oružja, ali je od početka ratne operacije vrlo brzo postala treća po veličini destinacija za oružje u svetu (iza Katara i Indije). Prema podacima SIPRI, samo na Ukrajinu otpada 31% u prometu oružja u Evropi i 8% u svetskim isporukama. Uvoz Ukrajine tokom 2022. godine, uključujući donacije, porastao je više od 60 puta. Isporuke u Ukrajinu bile su uglavnom u oružju sa zaliha. Među njima najznačajnija su artiljerijska oruđa iz SAD, oklopna vozila iz Poljske, protivtenkovski projektili iz Velike Britanije, kao i više protivvazdušnih sistema iz Nemačke, Velike Britanije i Francuske (SIPRI, 2023; Hartung, 2022)

Izvan Evrope uvoz oružja je opao za 40% u Africi, dok je u Americi opao za ukupno 21%, na Bliskom istoku za 8,8% i širom Azije za 7,5%, a u istočnoj Aziji zabeležen je porast zbog geopolitičkih tenzija Tajvana sa Kinom i Južne Koreje sa Severnom Korejom. U tom regionu najveću stopu rasta uvoza, 171%, registrovao je Japan, a zatim Južna Koreja sa 61%. Glavni dobavljač ovih zemalja bile su SAD (van Lieshout, Beeres, 2022).

Na osnovu podataka može se zaključiti da je u mnogim zemljama opremanje oružanih snaga savremenim naoružanjem i vojnom opremom ubrzano s početkom specijalne vojne operacije Rusije u Ukrajini. Posebno je to očigledno u zemljama uključenim u poznata poprišta ratnih i drugih sukoba većeg ili manjem intenziteta (Sirija, Irak, Iran, Jemen, Južna Koreja, Severna Koreja, čak i Japan). Na primer, Rumunija, iako je članica NATO pakta, u poslednje dve godine intenzivno se naoružava. Trenutno su joj Bugarska, Izrael i SAD primarni dobavljači oružja, uključujući municiju, avione i brodove. U 2022. godini Rumunija je izdvojila u budžet za odbranu oko 7,3 milijarde evra, koji je u 2023. godini povećan za 2,5% BDP-a (Ichim, 2022; Bromley, 2022). Slična situacija je i sa drugim zemljama članicama NATO (npr. Hrvatska) koje izdvajaju značajne iznose za modernizaciju oružanih snaga. Čak i Švedska i Finska, koje su odlučile da pristupe NATO-u, počinju modernizaciju i opremanje oružanih snaga novim sistemima. Međutim, opšta konstatacija za sve zemlje u pogledu naoružavanja jeste da se opremaju dostupnim i cenovno prihvatljivim naoružanjem.

Navedeni primeri govore o stanju odnosa između zemalja kupaca i zemalja prodavaca. Zemlje kupci mogu da nabave naoružanje od bilo koga ukoliko imaju finansijska sredstva i ukoliko je zemlja prodavac voljna da im isporuči traženo naoružanje. SAD i zapadni saveznici, uključujući Izrael, nerado isporučuju najsavremenije sisteme i sredstva naoružanja i vojne opreme, pod izgovorom da bi mogli da ih se domognu ruski i kineski stručnjaci.

Druga još značajnija karakteristika izvoza naoružanja i vojne opreme tiče se vojne supremacije SAD i njene logističke "podrške" kritičnim zemljama i njihovoj infrastrukturi (IISS, 2023). Iako je hiljadama kilometara udaljena od SAD, Ukrajina je u trenutnom konfliktu stavljena u logistički lanac SAD i ostalih zemalja NATO. To znači da će isporuka naoružanja i vojne opreme, ekspertska i druga pomoć Ukrajini trajati koliko traje i specijalna operacija. Dalje, iz informacija u zapadnim medijima, predsednik Bajden obećao je predsedniku Zelenskom pomoć Ukrajini kroz proizvodnju savremenih sistema i sredstava naoružanja (Sharp, 2023). U azijskom regionu, SAD podržavaju Tajvan iako ga Kina smatra sastavnim delom svoje teritorije. SAD uveliko opremaju oružane snage Tajvana, imaju pod patronatom Južnu Koreju i predstavljaju zadnju liniju odbrane od eventualnog napada Severne Koreje.

U sadašnjoj konsletaciji odnosa i snaga, Rusija je privremeno onemogućena da isporučuje svoje naoružanje drugim zemljama, tradicionalnim kupcima. To se prvenstveno odnosi na region Azije, Afrike i Južne Amerike. S druge strane, Kina, koja ni na koji način nije involvirana u sukob u Ukrajini, širi obim svoje saradnje sa potencijalnim kupcima njenog naoružanja – Afrika, Indija, zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, Vijetnam i sl. (China Power Team, 2021). Dakle, izvozna spirala će i ovaj put najviše pogodovati SAD, a manje evropskim članicama NATO. Glavno pitanje je koliko će Evropa još izdržati.

Nakon što je Vašington odlučio da žrtvuje podršku Ukrajini kako bi sprečio blokadu sopstvene vlade, evropski lideri znaju da će se suočiti s pritiskom da, makar privremeno, preuzmu vodeću ulogu u podršci Kijevu. Slabost vojne industrije je ozbiljna prepreka, a diplomatska i politička strana pitanja će, takođe, postati problem. Zelenski obećava da će se Ukrajina i dalje boriti "do pobede" i da njegova spremnost da se suprotstavi Rusiji nema rok trajanja.

Ali problemi EU su takve prirode da, što je verbalno više posvećena pomoći Ukrajini, to je manja njena sposobnost da joj stvarno pruži vojnu i ekonomsku podršku. Jedan primer je Slovačka. Slovaci su na izborima poslali jasnu poruku o granicama evropske podrške Ukrajini: glasali su za bivšeg premijera Fica, koji je energično vodio kampanju protiv antiruskih sankcija i obećao da Bratislava neće poslati više nijedan metak Kijevu. Poljska duže vreme nije na istim talasima sa Ukrajinom, što zbog izbeglica, što zbog žita, pa je pitanje da li će se posle parlamentarnih izbora uopšte vratiti na stari kurs prema Ukrajini. I Varšava je pretila da od naoružanja nema više bilo šta da pošalje preko granice, ali je pod pritiskom SAD malo ublažila stav, pa će poslati još nešto starog naoružanja. Mađarski premijer Orban je toliko zategao da je Ukrajina morala da skine mađarsku OTP banku sa liste sponzora rata (jer sarađuje s Rusijom) kako bi Budimpešta ukinula veto s paketa EU vojne pomoći Kijevu u vrednosti od 500 miliona evra (Pollet, 2023).

Birajući između pojedinačnog vlastitog opstanka i žrtvovanja svega zarad Ukrajine, evropske članice su sada na testu kako će se opredeljivati usled ekonomske stagnacije, visoke inflacije i budžetskih ograničenja. EU je obećala da će Ukrajini obezbedili milion granata do proleća iduće godine. Pola godine je već prošlo, a unija je isporučila samo četvrtinu obećanog, i to iz vlasitih rezervi. Što se tiče proizvodnje, stručnjaci kažu da evropska vojna industrija trenutno može da proizvede samo pet do deset odsto artiljerijskih granata potrebnih Ukrajini (Ataman, Sebastian, 2023).

Ne treba zaboraviti da SAD obezbeđuju rezolutnu političku podršku interesima Kijeva i upravo je ta podrška i dogurala EU do plaćanja velikog finansijskog tereta. A sve zbog straha da će Vašington odbaciti svoje obaveze prema NATO-u. Da li je interes EU zaista bio da NATO dođe pred vrata Moskve – pitanje je koje se sada sve češće postavlja u evropskim prestonicama.

Izvoz proizvoda posebne namene iz Srbije

Odluka organizacija i menadžera da se bave spoljnotrgovinskim prometom naoružanjem i vojnom opremom praćena je mnogim problemima, barijerama, zabranama, nametanjem volje jačih u odnosu na slabije, istiskivanjem sa tržišta, čak i pretnjama.

U situaciji kada vojna industrija neke zemlje ima potencijal da izveze naoružanje i vojnu opremu na strano tržište, najčešće se tome suprotstavljaju politički, ekonomski i vojno jače zemlje, jer se na taj način smanjuje tržište za njihove kompanije. Drugi razlog je nabavka proizvoda naoružanja i vojne opreme po nižim cenama, jer se mogu nametnuti restriktivni uslovi nabavke ili kupovine. To stavlja zemlje potencijalne izvoznike pred svršen čin – ili će prihvatiti "pravila igre" ili će odustati. Treći razlog, bar u slučaju sukoba Rusija–Ukrajina, jeste konsenzus oko stava SAD da se sukob mora nastaviti i taj stav je obavezujući za ostale članice NATO i EU.

Srbija nije nametnula sankcije Rusiji niti podržava ratna dejstva u Ukrajini. Dakle, ostala je sama na jednoj strani, jer su na drugoj sve zemlje NATO i EU, uz Japan, Južnu Koreju, Australiju itd. Srbija je u posebno teškoj situaciji jer Rusija, kao ni Ukrajina, nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije. U ovom kontekstu, izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije bilo kojoj strani u sukobu smatrao bi se kršenjem međusobnih odnosa sa Rusijom i Ukrajinom.

Posle decenija zastoja, nemogućnosti plasmana, sankcija, ratnih dešavanja u bivšoj SFRJ, agresije NATO, preduzeća vojne industrije u Srbiji počela su da se vraćaju na tradicionalna tržišta. To podrazumeva ne samo male zemlje ili zemlje u razvoju, nego plasman proizvoda u SAD, zemlje NATO, zemlje azijskog i 

afričkog kontinenta. Obim izvoza povećavan je iz godine u godinu, tako da su po kvalitetu, tradiciji, rokovima isporuke i cenovnom faktoru izvozni artikli bili konkurentni i donosili su visok devizni priliv (slika 3). Stabilizacija poslovanja, preduzete mere tehnološke, organizacione i finansijske konsolidacije doprinele su da se preduzeća vojne industrije ponovo pozicioniraju na stara, ali i nova tržišta (Radić, Radić, 2018; Smajilović, Radić, Radić, 2023).

Slika 3. Izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije (miliona USD)

Izvor: Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine, 2023.

Izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije u druge zemlje regulisan je zakonom koji je gotovo u potpunosti kompatibilan sa evropskim zakonskim okvirima, pa podrazumeva metodologiju i procedure koje su odobrene na državnom nivou i koje ispunjavaju posebne uslove nekih zemalja sa kojima Srbija sarađuje (prvenstveno SAD). Zakonski okvir propisuje ko može da se bavi izvozom naoružanja i vojne opreme, koje uslove mora da ispuni organizacija ili lice da bi se upisalo u registar izvoznika, koja je procedura prijavljivanja i slanja zahteva za dobijanje izvozne dozvole, koje bezbednosne procedure se moraju izvršiti i, tek posle svega toga, dobijanje dozvole za izvoz naoružanja iz Srbije.

Zakonski okvir je definisao da su Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine (ranije Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija) i Ministarstvo odbrane ključni za uvođenje u registar, podnošenje zahteva i dobijanje dozvole za izvoz. Pored njih, u proces donošenja odluka i dobijanja (ili odbacivanja zahteva) uključeni su i Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo spoljnih poslova i Bezbednosno-informativna agencija. Budući da srpska preduzeća imaju iskustva u pogledu sankcija, da su pod neprekidnom paskom stranih obaveštajnih i drugih 

agencija, pre bilo kakvog zahteva, preduzeća sprovode neophodne interne provere i analize o mogućim efektima izvoza.

Ono što je najvažnije, sva preduzeća vojne industrije i ostali registrovani izvoznici moraju se pridržavati bezbednosnih, a posle i političkih interesa Srbije. Ukoliko se učini da će izvoz biti sporan za bilo koju stranu, pa i za tradicionalnog i višegodišnjeg kupca, on se svestrano razmatra na svim nivoima i ako se utvrdi da je bezbednosno i politički štetan, zahtev se odbacuje i ne odobrava izvoz. To se dešava u slučajevima izvoza u zemlje koje su pod unilateralnim ili bilateralnim sankcijama određenih zemalja. Na primer, određene zemlje su pod unilateralnim sankcijama SAD i izvoz naoružanja u te zemlje SAD smatraju kršenjem određenih pravila, propisa ili rezolucija. Druge zemlje su pod sankcijama Ujedinjenih Nacija (UN) i ta situacija važi dok god se sankcije ne "skinu", tj. dok se određena zemlja ne izbriše sa spiska zemalja kojima je zabranjen promet naoružanja i vojne opreme (Hamilton, 2020).

Srbija je više puta bila predmet rasprava na međunarodnim formumima kada se tvrdilo da je izvozila naoružanje i vojnu opremu u zemlje koje sponzorišu terorizam, krše ljudska prava i ne pridržavaju se međunarodnih ugovora u vezi prometa naoružanja i vojne opreme. Često su to bile fabrikovane optužbe, jer se, na kraju, dokazalo da nisu tačne. Međutim, ekonomski efekti takvih optužbi bili su onemogućavanje izvoza naših preduzeća i sticanje profita koji je bio garantovan izvozom. Takve pojave koristile su druge države, što potvrđuje činjenica da se posle afere "Krušik" izvoz naoružanja i vojne opreme u Bugarskoj višestruko povećao i da su oni izvezli konkretna sredstva u zemlje u koje su trebala da izvezu srpska preduzeća (Kotseva, Nikolov, 2023). Dakle, nije sve ni u zakonskim ni u političkim, često ni u bezbednosnim faktorima realizacije izvoza. Mnogo više je značajan trenutni položaj i stanje vojne industrije u Srbiji, ostvareni prihod i smišljeni napadi stranih konkurenata da zaustave ili privremeno onemoguće izvozne aranžmane. Uostalom, takvih situacija kroz istoriju bilo je mnogo.

Na osnovu iskustava iz sankcija, političkih uslovljavanja i nametanja pravila koja se primenjuju samo za određene zemlje, preduzeća vojne industrije u Srbiji oporavljaju se u infrastrukturnom i tehnološkom smislu, pa očekuju da dobijene zahteve za izvoz realizuju u najkraćem mogućem roku. Vreme u tim poslovima, pored političkih uslova, predstavlja bitan faktor, jer dugo čekanje na dobijanje izvozne dozvole dovodi u pitanje realizaciju poslova. Dugo čekanje na izvoznu dozvolu direktno je povezano sa mehanizmom odlučivanja i proverama koje su zakonski propisane. S jedne strane, država mora da se obezbedi u političkom i bezbednosnom smislu, a s druge, preduzeća moraju da ostvare neophodan profit za ulaganje u nove mašine, alate, pogone i proizvode.

Ono što se u kontekstu izvoza naoužanja i vojne opreme mora naglasiti jeste činjenica da su trgovci oružjem međusobni konkurenti. Oni se bore za poslove jedni sa drugima, ali i sa državom, odnosno državnim firmama. Postoje zemlje u svetu koje ne posluju po eksplicitnim pravilima međunarodne trgovine naoružanjem. Kad se kaže "eksplicitna pravila", misli se pre svega na uverenje o krajnjem korisniku (end user certificate). Kada postoji uverenje o krajnjem korisniku, odnosno izvozna dozvola, tačno se zna gde će i kod koga završiti naše oružje – a nije tajna da ono često završava i u rukama terorista. To znači da zemlje u koje mi izvozimo ne poštuju izdato uverenje o krajnjem korisniku i redistribuiraju to oružje nekim grupama koje ga upotrebljavaju za nelegalne vojne aktivnosti.

Sadašnja pozicija Srbije u izvoznim poslovima u vezi sa naoružanjem i vojnom opremom opterećena je prvenstveno političkim razlozima. Najpre, stanje u južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji, unutrašnja trvenja i nesuglasice između vlasti i opozicije, učešće međunarodnog faktora u podržavanju tzv. Kosova i kršenju principa povelje UN, te ratna situacija u Ukrajini nikako ne korespondiraju sa mogućnostima i efektivom kojom raspolažu preduzeća vojne industrije u Srbiji. U proizvodnji i na zalihama postoje konkurentna sredstva naoružanja i vojne opreme čiji kvalitet i cenovni faktor obezbeđuju da se mogu isporučiti svakom potencijalnom kupcu. U toku je realizacija ranije sklopljenih ugovora sa drugim zemljama, čak i sa SAD i drugim zemljama NATO. Rokovi isporuke, kvalitet i tradicija su najvažniji faktori u odluci da neka zemlja kupuje naoružanje i vojnu opremu, pa po tom pitanju srpska preduzeća imaju striktan stav i ponašaju se korektno. U trenutnim uslovima i političkim odnosima u svetu, preduzeća vojne industrije i ostali izvoznici iz Srbije opredeljeni su za izvoz na druge destinacije (zemlje). Uostalom, veliki poslovi sklapani su i ranije sa tzv. nesvrstanim zemljama, među kojima su poznati kupci iz Azije, Afrike i bivših sovjetskih republika.

Budući da se situacija na Kosovu i Metohiji usložnjava svakim danom i da preti eskalacijom sukoba i etničkim čišćenjem Srba na tim prostorima, najviše rukovodstvo zemlje donelo je odluku o popuni Vojske Srbije potrebnim sredstvima naoružanja i vojne opreme. Prema toj odluci, najveći deo proizvodnje usmerava se u jedinice Vojske i ona popunjava novim sistemima i sredstvima u cilju jačanja odbrambenih kapaciteta i mogućnosti. Godinama unazad preduzeća vojne industrije u Srbiji nisu proizvodila sredstva naoružanja za potrebe Vojske Srbije. Razlog je veoma jasan – nije bilo finansijskih mogućnosti da se izdvoji veći procenat u budžetu kojim bi se obezbedilo opremanje savremenim sistemima i sredstvima naoružanja. Posle skoro dvadeset godina, odlučeno je da se najveći deo proizvodnje usmeri u jedinice Vojske, a preostali deo ponudi za izvoz. Na taj način preduzeća će ostvariti garantovane poslove i određeni ekonomski boljitak, te obezbediti normalno funkcionisanje.

Imajući u vidu činjenicu da se izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije u poslednjih deset godina stalno povećavao i dostizao cifre od nekoliko stotina miliona dolara, ruska specijalna operacija u Ukrajini donekle je omela izvozne poslove i umanjila zaradu u poslednje dve godine. Međutim, preduzeća vojne industrije su opredeljena da proizvode, inoviraju, modernizuju i marketinški unapređuju izvozne aktivnosti i ostvaruju zavidene poslovne rezultate (Radić 2014; Smajilović, Radić, Radić, 2023).

Zaključak

Izvoz naoružanja i vojne opreme je ekonomski isplativa poslovna aktivnost i sve zemlje koje poseduju vojnu industriju opredeljene su za izvoz tih proizvoda. Budući da nema zemlje u svetu koja ne raspolaže oružanim snagama, potreba za određenim sredstvima naoružanja i vojne opreme neće prestati uprkos mnogim pacifističkim stavovima, mišljenjima ili tendencijama. Naoružanje i vojna oprema proizvodi se i proizvodiće se u količinama koje su uslovljene tražnjom na tržištu, a tražnja je promenljiva ekonomska kategorija u svakoj industriji, pa i vojnoj. Ona je, dakle, direktno proporcionalna trenutnoj političkoj i prvenstveno vojnoj situaciji u određenim regionima i zemljama.

Zemlje u sukobima pokušavaju da reše međusobne probleme isključivo primenom sile. Sukobi, po prirodi stvari, mogu biti kratkotrajni ili dugotrajni i u svakom slučaju za posledicu imaju velike ljudske gubitke, uništenje objekata, tehnike i velike materijalne štete. Zemlje koje se nalaze u neuralgičnim područjima sveta intenzivno se naoružavaju, ne pitajući za cenu. Bogate zemlje na Bliskom istoku ili u Aziji imaju sopstvene istraživačko-razvojne kapacitete i uz kooperaciju sa moćnim i tehnološki naprednim zemljama proizvode savremena sredstva naoružanja i vojne opreme za sopstvene potrebe.

Kada je u pitanju izvoz naoružanja i vojne opreme, mora se naglasiti da oduvek postoji konkurencija između proizvođača. Najpre je konkurencija bila takva da se izvozom sopstvenih proizvoda nije moglo parirati interesima i težnjama moćnih sila (SAD, Rusije, Velike Britanije, Nemačke ili Francuske). Naročito je to bilo prisutno u vreme Hladnog rata, kada je naoružavanje SAD i saveznika u NATO paktu bilo usmereno na smanjenje ruske prednosti na kopnu, moru i u vazduhu. Konkurencija između zemalja izvoznica se zaoštravala, ali su tehničke i vojne karakteristike sistema i sredstava bile odlučujuće pri nabavci. Ta konkurencija je često nelojalna i štetna po jednu od strana, jer interesi jednih nadjačavaju interese drugih, ne birajući sredstva.

Mesto Srbije i srpskih proizvođača iz sfere vojne industrije omeđeno je malim dijapazonom proizvoda i relativno malim kapacitetima u odnosu na tzv. velike proizvođače i izvoznike. U vezi s tim, srpska preduzeća nalaze svoje mesto na tržištima visokim kvalitetom i cenovnim rangom. Ispunjavanjem i doslednom realizacijom sklopljenih ugovora, preduzeća srpske vojne industrije obezbeđuju plasman naoružanja i vojne opreme koje proizvedu. Na tom putu imaju mnogo barijera, podmetanja i nefer ponašanja potencijalnih konkukrenata. U okruženju, najveći konkurent je Bugarska. Određeni potencijal za nadmetanje ima i vojna industrija Bosne i Hercegovine, koja raspolaže dosta ujednačenim proizvodnim programom i može donekle da konkuriše preduzećima vojne industrije u Srbiji.

Kao zaključak može se reći da su politički odnosi između zemalja odlučujući u poslovima izvoza naoružanja i vojne opreme. Ukoliko postoji određena politička saglasnost između partnera, preduzeća vojne industrije iz Srbije neće imati problema u plasmanu svojih proizvoda. To govori da održavanje dobrih i fer odnosa sa kupcima iz SAD i zapadnih zemalja obezbeđuje srpskim preduzećima koliko-toliko slobodan prolaz na zahtevno tržište naoružanja i vojne opreme. Eventualna kooperacija sa snažnijih kompanijama i zemljama svakako bi doprinela poboljšanju statusa preduzeća vojne industrije.

Međutim, u poslednje vreme prisutna su različita uslovljavanja i pokušaji nametanja obavezujućih stavova oko, npr. uvođenja sankcija Rusiji, priključenja NATO-u ili prihvatanja spoljne politike Evropske unije u procesu pristupanja naše zemlje. Bez obzira koliko se činilo da to nema određene reperkusije na poslovanje i opstanak preduzeća vojne industrije u Srbiji, sve to zajedno uveliko utiče na njihov tretman na stranim tržištima. Odupiranje Srbije pritiscima tretira se kao neprihvatanje stavova SAD i saveznika u NATO i EU, što pogoršava mogućnost plasmana srpskih proizvoda naoružanja i vojne opreme.