Risk management in payment transactions includes identifying, measuring and managing risks. That is why it is necessary to establish its effective function in payment transactions. In the last ten years, the development of risk management in countries in transition is evident. Bearing these facts in mind, the aim of this research study is to analyze the risks in payment transactions, with special reference to the analysis of cash management. The results of this overview study show that each bank operates with a smaller or larger number of risks, positioning itself between two extremes: absolute risk acceptance and absolute risk non-acceptance. It is necessary that the level of risk acceptance be proportional to the bank's ability to cover the resulting losses, as well as to achieve an acceptable rate of return. Achieving higher returns is possible if the bank establishes effective identification, measurement and management of business risks. The carriers of security breaches arise from the types of sources from which forms of security breaches will later arise. In order to carry out the defense and protection function, it is necessary to include those measures that provide the possibility of eliminating elements that lead to the violation of security and danger. Those measures must be an integral part of the institution and the execution of the work process. The condition for safe and normal operations in cash payment transactions implies the necessity of having trained personnel for the implementation of the security function. In order to implement the security function and manage it successfully, it is necessary to integrate various norms in the existing legal regulations.

Uvod

Usled globalizacije stanovništva, ekonomije i politike, rasta stranih investicija i prekograničnih transfera, integracija berzi u jedinstveni sistem i rasta njihovih plasmana, ukidanja suvišnih finansijskih procesa kroz smanjivanje uticaja države na finansijske aktivnosti, uspostavljanja savremene tehologije, fluktuacije deviznih kurseva i cena strateških proizvoda, dolazi do povećanog rizika u poslovanju kod svih učesnika na finansijskom tržištu. Rizik je prisutan u svim institucijama koje posluju na tržištu. Rizik definišemo kao procenat verovatnoće pojave negativnih događaja, koji imaju negativne posledice na poslovanje. Njegova osnovna karakteristika je stalnost. On postoji u svim institucijama u većoj ili manjoj meri, nije ga moguće eleminisati, ali ga je moguće smanjiti.

Tradicionalne finansijske institucije su izložene riziku likvidnosti, kreditnom riziku, kamatnom riziku, deviznom riziku, riziku koncentracije, operativnom riziku i strateškom riziku. Istim rizicima izložene su i centralne banke, ali sa većim stepenom zaštite jer se njihov portfolio sastoji od plasmana visoke sigurnosti. Za razliku od tradicionalnih finansijskih institucija, centralne banke su neprofitne institucije, osnovane sa ciljem obezbeđenja sigurnosti javnih fondova.

Analizom relevantne literature, u poslednjih deset godina, prisutna je tendecija upravljanja rizicima centralne banke, njihovo identifikovanje i razvoj instrumenata za procenu rizika odnosno njihovo merenje.

Cilj rada

Obzirom da poslednjih godina u svetu postoji rastući trend napada na institucije koje se bave platnim prometom, a pre svega gotovinom, cilj ove istraživačke studije sastoji se u sagledavanju rizika u platnom prometu, sa posebnim osvrtom na analizu upravljanja gotovinom.

Metod rada

Sistematski pregled literature je obavljen putem pretrage u bazama podataka PubMed, Google Scholar Advanced Search i Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku – KoBSON. Radovi su pretraživani prema sledećim ključnim rečima i sintagmama: upravljanje rizikom u finansijskim institucijama, platni promet i rizik, gotovina i sigurnost, izvori rizika u platnom prometu, vrste i intenzitet rizika u platnom prometu. Analizirane su studije na engleskom i srpskom jeziku.

Menadžment rizika u platnom prometu

Radi zaštite banke od svih rizika, uključujući i kreditni rizik, kapitalizacija banke se nameće kao njena trajna orijentacija uz diverzifikaciju porfelja. U svim bankama implementiran je sistem izveštavanja o procentu zastupljenosti rizika. Ovo izveštavanje može biti redovno i periodično. Upravljanje odnosima sa klijentima (engl. Customer relationship managmenet – CRM)(Mansfield- Devine, 2018) odnosno učestvovanjem u procesu odlučivanja kreditnog odbora banke, utvrđuje se potencijalna opasnost od postojanje rizika kod svakog pojedinačnog klijenta ili u grupi klijenata(Kovačević & Gajić, 2019). CRM utvrđuje opasnost od rizika u skladu sa zakonskom regulativom i sastavlja izveštaj na mesečnom nivou, koji se dostavlja članovima uprave banke. Na mesečnom nivou se uprava banke upoznaje i sa stepenom zastupljenosti rizika putem izveštaja o kvantitetu portfolia banke, koji se sastavlja pararelno sa tipom i zakonskim procentom ograničenja. Zbirni bruto bilans banke, zbirna tabela eksponiranosti i analitičke kartice klijenata predstavljaju osnovu za sačinjavanje izveštaja o kvantitetu portfolia banke. Takođe uprava banke daje smernice za otklanjanje konkretnih prekoračenja, upravljanje i kontrolu postojećih i potencijalnih rizika banke(Hull et al., 2019).

Prema ABRS metodologiji banke prate i analiziraju stepen izloženosti kreditnom riziku, koji obuhvata potraživanja po glavnici, kamatama, naknadama, obavezama prema pojedinačnom klijentu ili prema grupi klijenata. Stepen izloženosti kreditnom riziku u obliku izdatih garancija ne sme iznositi preko 100% iznosa osnovnog kapitala banke. Izloženost banke kreditnom riziku prema pojedinačnom klijentu ili prema grupi klijenata ne sme iznositi preko 40% iznosa osnovnog kapitala banke. Osnovni kapital banke, odnosno maksimalna izloženost kreditnom riziku strukturirana je prema sledećim ograničenjima(Živković, 2019):

• Do 5% iznosa osnovnog kapitala banke gde nije kreditni rizik pokriven kolateralom;
• Od 5% do 25% iznosa osnovnog kapitala banke gde je kreditni rizik pokriven kolateralom;
• Preko 25% iznosa osnovnog kapitala banke gde je kreditni rizik pokriven kvalitetnim utrživim zalogom čija je vrednost viša od vrednosti kolaterale.
• Do 20% iznosa osnovnog kapitala banke, ako je kreditni rizik u obliku izdatih garancija, osim garancija za dobro izvršenje posla.

Akreditivi i garancije iskazane u novčanim vrednostima ne uključuju se u ukupnom izlaganju kreditnom riziku do iznosa njihovog pokrića. Ukoliko je ukupna izloženost banke kreditnom riziku prema pojedinačnom klijentu ili prema grupi klijenata viša od 15% iznosa osnovnog kapitala banke smatra se da je izlaganje banke kreditnom riziku velika. Zbir svih velikih izlaganja banke kreditnom riziku ne sme da pređe iznos od 300% iznosa osnovnog kapitala banke(Zhao et al., 2018).

U savremenom svetu, pod uticajem modernizacije tehnologije i elektronskog načina komunikacije, poslovanje banke je pod većim rizikom. Smanjena sposobnost banke da efikasno posluje i da jača svoju poslovnu i finansijsku poziciju, nestalnost zarađivanja i smanjenje kapitala predstavljaju osnovne karakteristike banke koja je izložena riziku. Kako bi banka zadržala svoju solventnost, ona mora da poseduje kapital, koji će pokriti potencijalne gubitke nastale usled nestalnosti zarađivanja. Takođe, neophodno je da banka upravlja svojim rizicima, naročito većim rizicima kojima je izložena.

Razlikujemo dve vrste rizika koji mogu uticati na nestalnost zarađivanja: finansijske i nefinansijske rizike. Finansijski rizici su direktno povezani sa ulogom finansijskog principala i posrednika, dok nefinansijski rizici nastaju kao posledica neadekvatnih procedura, usled eksternih i ljudskih faktora. U finansijske rizike ubrajamo kreditne, tržišne i ALM (engl. Asset-liabiilty management). Operativni, poslovni, reputacioni, strateški, zakonski i drugi rizici smatraju se nefinansijskim rizicima.

Kao vid sigurnosti i obezbeđenje garancije od izloženosti riziku, neophodno je da banke izdvajaju posebni kapital, koji bi služio kao pokriće za potencijalne gubitke prouzrokovane finansijskim i nefinansijskim rizicima. Izuzev identifikacije rizika, njihovog praćenja i kontrole, neophodno je da banke uspostave i sistem kvantifikacije izloženosti riziku odnosno sistem merenja(Li et al., 2019). Primenom sistema identifikacije, praćenja, kontrole i merenja rizika od strane banke, može se reći da je uspostavljen efikasan sistem upravljanja rizicima. Na osnovu Bazelskog komiteta za bankarski nadzor i međunarodnih sporazuma banke razvijaju sofisticirane modele za kvantifikaciju izloženosti riziku. U zavisnosti od izabranog modela, pravi se razlika između očekivanih i neočekivanih gubitaka. Očekivani gubici su oni za koje postoji stepen verovatnoće da će nastati i oni su poznati banci. Oni se procenjuju i za njihovo pokriće se izdvajaju rezerve. Za razliku od očekivanih gubitaka, neočekivane gubitke nije moguće predvideti. Na njih se primenjuje sistem merenja rizika, putem precizne kvantifikacije rizika i izdvajanja kapitala od strane banke u cilju pokrića(Griffiths et al., 2017).

Da bi banka uvek bila solventna i imala mogućnost da se zaštiti od eventualnih gubitaka u određenom periodu, ona mora da vodi računa o veličini ekonomskog kapitala banke. S obzirom da je ekonomski kapital, veliki trošak za banku, potrebno je da njegova veličina bude usaglašena za rizičnim profilom banke(Mihajlović et al., 2020). On predstavlja meru ukupnog rizičnog profila banke, kao i meru promena njenih rizika u vremenu. Koristi se prilikom izračunavanja procenta zarade banke u odnosu na stepen izloženosti riziku. Služi za komparaciju različitih vrsta rizika.

Bilo koja neizvesna situacija u bankarskom poslovanju, odnosno postojanje verovatnoće gubitaka usled obavljanja određenih bankarskih aktivnosti predstavlja rizik. Svaka banka posluje sa manjim ili većim brojem rizika, pozicionirajući se između dva ekstrema: apsolutno prihvatanje rizika i apsolutno neprihvatanje rizika(Vićić, 2016). Nepohodno je da stepen prihvatanja rizika bude proporcionalan sposobnosti banke da pokrije nastale gubitke, kao i da ostvari prihvatljivu stopu prinosa. Ostvarivanje viših prinosa je moguće ukoliko banka uspostavi efikasnu identifikaciju, merenje i upravljanje rizicima poslovanja.

Sigurnost platnog prometa gotovinom

U platnom prometu gotovinom predmeti narušavanja sigurnosti platnog prometa dele se na subjekte i objekte narušavanja sigurnosti. Radnici i klijenti bankarskih institucija čine subjekte narušavanja sigurnosti, dok imovina tj. novac i poslovni procesi predstavljaju objekte narušavaja sigurnosti u platnom prometu gotovinom.

Po prirodi nastanka izvori narušavanja sigurnosti u platnom prometu gotovinom mogu biti prirodni, društveni i tehničko-tehnološki. Nosioci narušavanja sigurnosti proizlaze iz vrste izvora. U prirodne izvore ubrajamo prirodne sile i pojave, dok u društvene izvore ubrajamo pojedince, kriminalne ili terorističke organizacije i nedovoljnu organiziranost društva. Među tehničko-tehnološkim izvorima izdvajamo neorganizovanost poslovanja institucije i/ili društva, nemar i nebrigu(Mirković et al., 2022).

Oblici narušavanja sigurnosti proizlaze iz izvora narušavanja sigurnosti. Pljuskovi, grmljavina, zemljotresi i poplave su oblici narušavanja sigurnosti karakteristični za prirodne izvore. Njih nije moguće predvideti i nastaju kao posledica prirodnih sila(Papp et al., 2019). Teroristički napadi, provale, krađe i protesti su oblici narušavanja sigurnosti karakteristični za društvene izvore. U cilju sprečavanja nastanka takvih pojava, postoji mogućnost njihovog utvrđivanja učestalosti prikupljanjem i analizom informacija, definisanjem mera zaštite i odbrane. Pad informacionih sistema, kvar ili otkazivanje uređaja su oblici narušavanja sigurnosti karakteristični za tehničko-tehnološke izvore. Sprečavanje ovakvih negativnih posledica postiže se redovnim održavanjem i obezbeđivanjem zamenskih delova.

Izvori narušavanja sigurnosti koriste se i za izbor sredstava za realizaciju oblika narušavanja sigurnosti. Prirodni izvori se koriste kao sredstava narušavanja sigurnosti za prirodne pojave za koje se zna da se mogu u budućnosti dogoditi, ali se ne zna u kom trenutku će se dogoditi. Platni promet gotovinom je najviše narušen društvenim izvorima narušavanja sigurnosti npr. napadi na banke, provale i krađe(Raskin, 2017). Sredstva narušavanja sigurnosti koja se mogu koristiti iz društvenih izvora su oružje, noževi, palice i drugo. Sredstva narušavanja sigurnosti mogu biti i iz tehničko-tehnoloških izvora kao što su vatra, električna struja i drugo.

Takođe metode narušavanja sigurnosti platnim prometom gotovine se razlikuju u odnosu na izvore narušavanja sigurnosti. Potresima i poplavama smatraju se metode narušavanja sigurnosti nastale iz prirodnih izvora. Provale, napadi i krađe smatraju se metodama narušavanja sigurnosti nastale iz društenih izvora. Tehničko-tehnološke metode narušavanja sigurnosti nastale su iz tehničko- tehnoloških izvora.

Za izvore i metode narušavanja sigurnosti vezan je vremenski period narušavanja. Vremenski period narušavanja sigurnosti iz prirodnih izvora je trajniji zbog nepredvidljivosti. Vremenski period narušavanja sigurnosti iz društvenih izvora povezuje se sa izvorom narušavanja sigurnosti. Vremenski period narušavanja sigurnosti napadom na finansijske institucije traje tokom vremena boravka zaposlenih u samim objektima finansijskih institucija, zatim prilikom prenosa i transporta novca sa jedne lokacije na drugu.

Iz izvora narušavanja sigurnosti proizilazi i intezitet narušavanja. On takođe zavisi od faze poslovnog procesa upravljanja gotovinom. U zavisnosti od izvora intezitet narušavanja sigurnosti može biti jakog i slabog inteziteta.

Posledice narušavanja sigurnosti platnog prometa gotovinom zavise od načina primene odbrambeno-zaštitnih funkcija institucije. Mogu se klasifikovati po predmetu koji ima za posledicu narušavanje sigurnosti(Avakumović, et al., 2021):

· osoba (smrt, teža ili lakša telesna povreda, psihički slom);

· imovina (gubitak i oštećenje novca);

· poslovni proces (trajni ili privremeni prekid poslovanja).

Analizom napada na finansijske institucije, posmatrajući period u proteklih pedeset godina, evidentan je stalan rast. Međutim ukoliko se posmatra napad na finansijske institucije prilikom transporta gotovine, može se reći da je zabeležen pad. To se opravdava činjenicom da se prilikom transporta gotovine, sistem zaštite stalno implementira i usložava, što dovodi do toga da je napadačima potrebna adekvatnija priprema.

Da bi se sprovela odbrambeno-zaštitna funkcija, potrebno je u njoj uvrstiti one mere koje pružaju mogućnost eleminisanja elemenata koji dovode do narušavanja sigurnosti i opasnosti. Te mere moraju da budu sastavni deo institucije i izvođenja radnog procesa(Stanojević & Milunović, 2020). Primenom propisanih pravila i sprovođenjem mera o zaštiti na radu, zaštiti od požara, zaštiti zivotne sredine i zaštiti zaposlenih uspostavlja se zadovoljavajući stepen sigurnosti. Cilj sprovođenja mera sigurnosti je sprečavanje povreda na radu, profesionalnih bolesti, drugih bolesti u vezi s radom, zaštita radne okoline i zaštita lica i imovine. Odbrambeno-zaštitna funkcija prikazana je prirodnom, društvenom i političkom funkcijom. Prirodna funkcija se ostvaruje spontano i sastavni je deo očuvanja života. Društvena funkcija doprinosi očuvanju društvenih vrednosti i postiže se zajedničkim interesom društva. Politička funkcija čuva političku vlast i postiže se političkim interesom i delovanjem. Odbrambeno-zaštitna funkcija ima dvojaku ulogu. Prva uloga je zaštita, koja preventivno deluje i definiše se kao otpornost prema narušavanju sigurnosti i opasnosti. Druga uloga je odbrana, direktno usmerena na pružanje otpora napadu izvora i nosioca narušavanja sigurnosti. Odbrana predstavlja sposobnost reagiranja na nadvladavanje narušavanju sigurnosti i opasnosti s ciljem uspostavljanja stanja sigurnosti(Elghaish, et al., 2020).

Uslov za sigurno i normalno poslovanje u platnom prometu gotovinom podrazumeva neophodnost posedovanja obučenog ljudstva za sprovođenje funkcije sigurnosti. Da bi se sprovela funkcija sigurnosti i da bi se njome uspešno upravljalo, potrebno je da se itegrišu različite norme u postojećim zakonskim propisima.

Izvori i intenzitet rizika u platnom prometu gotovinom

Zakonom o privatnoj zaštiti regulisane su mere zaštite i odbrane koje samostalno mogu da sprovede finansijske institucije, a njegovim podzakonskim aktima detaljnije je uređena privatna zaštita. Takođe pitanje procene izloženosti riziku, način zaštite lica i imovine, način rada lica koja sprovode zaštitu i nadzor nad njihovim radom regulisani su Zakonom o privatnoj zaštiti(Cartwright, et al., 2019).

Skup aktivnosti kojima se štite lica i njihova imovina od protivpravnih radnji posredstvom sredstava tehnike predstavljaju vid tehničke zaštite. Tehnička zaštita zahteva procenu izloženosti riziku. Ukoliko se štiti objekat kao deo imovine, zahteva se svrstavanje objekta u kategoriju koja sadrži obavezne mere zaštite(Abdul-Rahman, 2014). Pravno lice, koje ima odobrenje za obavljanje poslova privatne zaštite, ima mogućnost da izgradi dojavni centar sistema tehničke zaštite, u kojem će primati signal za intervenciju. Ovakav vid intervencije po dojavnom signalu vrši ekipa koja se sastoji od najmanje dva lica koja poseduju oružje. Za razliku od tehničke zaštite, telesna zaštita obuhvata lično nadgledanje lica i njihove imovine, koja se štiti, bez potrebe korišćenja sredstava tehnike. Telesna zaštita se obavlja na osnovu radnog naloga poslodavca, koji je popunjen u skladu sa propisima (Zekić, Brajković, 2022). Lica koja sprovode telesnu zaštitu imaju mogućnost da upotrebe silu, ali samo u onom trenutku kada je neophodno da bi se zadovoljio cilj.

Narušavanje sigurnosti u platnom prometu podstaknuto je rizicima tj. aktivnostima koje imaju posledice nastanka nekih nuspojava. Izvori narušavanja sigurnosti mogu biti prirodni, društveni i tehničko-tehnološki. Nosioci narušavanja sigurnosti se mogu klasifikovati na interne i eksterne. Klasifikacija je izvršena prema mestu odakle se uočava narušavanje sigurnosti. Interni nosioci su oni koji nastaju u okviru poslovnog procesa finansijskih institucija. Karakterišu se kao nedefinisani poslovni procesi, nastali usled neorganizovanosti institucije (npr. ne sprovode se mere zaštite radi interesa zaposlenih i interesa uslužnih delatnosti), neodgovornog ponašaja zaposlenih i neispravnosti objekta sredstava i opreme(Ristić et al., 2021). Za razliku od internih nosioca, eksterni nosioci narušavanja sigurnosti nastaju van poslovnog procesa kao što su kriminalne radnje, prirodne sile, tehnološke katastrofe i drugo.

U skladu sa Zakonom o minimalnim merama zaštite sprovodi se procena narušavanja sigurnosti u platnom prometu, koja obuhvata analizu kaznenih radnji protiv slobode i prava čoveka, protiv života čoveka i iz koristoljublja. Za razliku od kaznenih radnji, kriminalne radnje se odnose na krađe, razbojništva, otmice, ucene, iznude i vandalizam.

Vremenski period narušavanja sigurnosti dovodi se u vezu sa izvorima i metodama. Vremenski period narušavanja sigurnosti, koja je prouzrokavana pretnjom izvršenja napada na finansijske institucije traje tokom radnog vremena finansijskih institucija, a naročito u uslovima prenosa i transporta gotovine. U izuzetnim slučajevima, kada je u pitanju pretnja provalom, vremenski period narušavanja sigurnosti traje van radnog vremena finansijskih institucija(Ciarko & Paluch-Dybek, 2022).

Intezitet narušavanja sigurnosti zavisi od stepena rizika i oscilira u zavisnosti od: izvora narušavanja sigurnosti, predviđanja adekvatnih situacija za napad na finansijsku instituciju, rizika kažnjavanja, broja lica koja se nalaze u objektu i broja osposobljenih lica, lokacije, faze poslovnog procesa, vremena i mera zaštita koje se sprovode. Može biti različitog inteziteta i dovodi do posledica koje zavise i od sprovedenih aktivnosti odbrambeno-zaštitne funkcije.

Sankcije za napade na bankarske institucije, kao i narušavanje sigurnosti slobode i prava čoveka i njegove društvene vrednosti, zagarantovano je Ustavom Republike Srbije i međunarodnim pravom. Upotreba sile, pretnja licu smrću, ili bilo kojim drugim načinom koji ima za posledicu da lice strahuje za svoj život, oduzimanje licu pokretnih stvari i protivpravno prisvajanje istih su osnovna obeležja krivičnih dela pri napadu na finansijske institucije(Jestrović, & Jovanović, 2022). Poslednjih godina u zemljama Evropske unije, ova obeležja dovedena su u vezu sa iznudom, gde se kod izvršenja napada na finansijske institucije, kao što je na primer otmica članova porodice visokih funkcionera institucije ili postavljanje eksplozivne naprave zahteva od finansijske institucije da izdvoji novčana sredstva i da ih dostavi počiniocima krivičnog dela. Na taj način se silom i pretnjom stvara prinuda da lice koje je zaposleno u finansijskoj instituciji, protivno svojoj volji počini krivično delo, što inače ne bi ni uradilo.

Sprovedena istraživanja u poslednjih deset godina, istakla su da se napadi na finansijske institucije uglavnom dešavaju u velikim gradovima, gde je velika gustina naseljenosti, a time i veća mogućnost za skrivanje počinioca krivičnih dela. Obično se napad sprovodi od strane mlađih osoba, preciznije muškaraca, kako zbog svojih fizičkih sposobnosti, tako i zbog nezrelosti i želje za bogastvom. Napadi na finansijske institucije se mogu razlikovati u zavisnosti da li je napad izvršen u finansijskoj instituciji ili pri prenosu i transportu gotovine. Ukoliko je napad izvršen u finansijskoj instituciji, on može biti napad koji je izvršen u bankama, poštama, menjačnicama, poslovnicama finansijskih agencija, kladionicama i kockarnicama. Napadi na finansijske institucije izvršeni pri prenosu gotovine, uglavnom se dešavaju kad se gotovina prenosi u nepropisanim vrećama ili torbama i bez primene propisanih mera zaštite. Napadi izvršeni pri transportu gotovine su povezani sa napadom pri prenosu gotovine, jer se uglavnom napadi sprovode prilikom utovara i istovara gotovine. Pored napada na finansijske institucije koje se bave platnim prometom gotovine, u poslednje vreme je sve više zastupljenija krađa kreditnih ili bankovnih kartica koje služe za podizanje gotovine na bankomatima. Zabeležne su i krađe gotovine iz bankomata od strane lica koji vrše njihovo punjenje. Krivična dela krađe gotovine u finansijskim institucijama pri prenosu i transportu gotovine, koja su bila medijski pokrivena poslednjih godina, zabeležena su u Holandiji, Brazilu i Sloveniji.

Zaključak

Kako bi se u jednoj finansijskoj instituciji koja se bavi platnim prometom gotovine ostvario uspešan poslovni rezultat neophodno je da se uspostavi adekvatan sistem upravljanja potencijalnim gubitkom i štetom. Neizostavno je da sistem upravljanja rizikom u platnom prometu gotovinom i obezbeđenje sigurnosti budu integrisani u poslovanje finansijske institucije.

Obezbeđenje sigurnosti podrazumeva stanje u kojem se rizici identifikuju, procenjuju, smanjuju ili eleminišu. Neophodno je da se izvrši procena stepena narušavanja sigurnosti, njihovih izvora i vrsta, kritičnih mesta, posledica i primenjenih mera kako bi se obezbedio adekvatan sistem sigurnosti.

Procena stepena narušavanja sigurnosti podrazumeva procenu odnosno sud mogućih opasnosti i pretnji po osobe, gotovinu i poslovne procese. Osnovni cilj procene stepena narušavanja sigurnosti je utvrđivanje izvora i vrste narušavanja sigurnosti, prepoznavanje uzorka i vrste opasnosti, utvrđivanje stepena rizika i njegovo smanjivanje putem primene određenih mera zaštite i jačanja odbrambene moći. Sigurnost svakog poslovnog sistema mora biti uspostavljena na taj način da su njom predviđene moguće štete i rizici koji mogu nastati. Treba voditi računa da se mere za procenu stepena narušavanja sigurnosti i analize rizika utvrde na najobektivniji način. Uspostavljanjem takvog sistema sigurnosti obezbeđuje se efikasnost poslovanja, s jedne strane, dok sistem iziskuje velike troškove, s druge strane.