When compiling financial statements in accordance with IFRS, it is possible to apply several procedures and methods to capture the effects of certain events and transactions. The fact that the quality of accounting information is directly conditioned by the choice of accounting policies, the assessments made during the preparation of financial statements, as well as the professional judgment of the compiler of financial statements, there is an emphasized need to consider the scope of the target design of financial statements, since based on the information presented, the primary users of financial statements make decisions in the field of capital allocation.

The aim of the work is to shed light on the area of conception and selection of accounting policies and thereby contribute to a better understanding of the presented financial information as a significant prerequisite for efficient decision-making by investors and the functioning of the capital market.

Uvod

Računovodstvene politike se mogu posmatrati sa dva aspekta: na makro nivou odnosno iz perspektive regulatora procesa finansijskog izveštavanja i njegove harmonizacije na internacionalnom planu i sa mikro nivoa, kada je reč o izboru računovodstvenih procedura od strane menadžmenta preduzeća. Za potrebe rada fokusiraćemo se na sastavljanje i oblikovanje finansijskih izveštaja preduzeća.

Pod računovodstvenim politikama se prema MRS-8 Računovodstvene politike, promene u računovodstvenim procenama i greške podrazumeva skup specifičnih načela, osnova, konvencija, pravila i postupaka koje menadžment preduzeća koristi za potrebe sastavljanja i prikazivanja finansijskih izveštaja (Picker, Clark, Dunn, Kolitz, Livne, Loftus, Tas, 2016). Reč je o segmentu politike finansijskog izveštavanja preduzeća, koji je predominantno usmeren na materijalnu sadržinu finansijskih izveštaja, odnosno oblikovanje performansi preduzeća. Navedeno oblikovanje rezultat je odgovarajuće politike bilansiranja i procenjivanja. Vrhovni cilj preduzeća i njegove karakteristike predstavljaju ishodište računovodstvenih politika. Naime, svako preduzeće saglasno prirodi svog poslovanja vrši izbor računovodstvenih politika na način da obezbedi fer prezentaciju finansijskog položaja, uspešnosti i promena u finansijskom položaju. Okolnost da računovodstvene politike predstavljaju važan instrument za realizaciju ciljeva preduzeća, implicira da je osim računovođa, u procesu njihove selekcije nužno participiranje i menadžmenta preduzeća (Savić, 2011-a).

Cilj rada je da osvetli područje koncipiranja i odabira računovodstvenih poltiika i time doprinese boljem razumevanju prikazanih finansijskih informacija kao značajne pretpostavke efikasnog odlučivanja investitora i funkcionisanja tržišta kapitala.

Pojam i ciljevi računovodstvenih politika

Polaznu osnovu za koncipiranje portfolija računovodstvenih politika predstavljaju MRS, MSFI, tumačenja Komiteta za tumačenja MSFI (IFRIC), računovodstvena načela i principi. Međunarodni računovodstveni i standardi finansijskog izveštavanja pružaju mogućnost odabira računovodstvenih metoda na osnovu raspoloživih prava izbora odnosno alternativnih računovodstvenih postupaka koji su u njima inkorporirani (Škarić-Jovanović, 2006). To sugeriše da je identičan predmet računovodstvenog obuhvatanja (ekonomski događaj ili transakciju) moguće u finansijskim izveštajima prikazati na različite načine, saglasno definisanim ciljevima preduzeća. Konsekvence pomenutih razlika reflektuju se u različitom kvalitetu finansijskih informacija.

Iako važni i u prethodnom slučaju, značaj računovodstvenih principa dolazi posebno do izražaja u uslovima kada određeno računovodstveno pitanje nije tretirano posebnim računovodstvenim standardom, odnosno ukoliko nije predmet Tumačenja. U tom slučaju, sastavljači finansijskih izveštaja upućuju se na uvažavanje sledeće hijerarhije: smernice iz standarda i tumačenja koji se bave srodnim pitanjima, definicije i kriterijumi za priznavanje kao i koncepti vrednovanja elemenata finansijskih izveštaja koji su prikazani u Okviru, izjave donosioca standarda zasnovanih na sličnom Okviru, računovodstvena literatura, prihvaćena rešenja u privrednoj praksi i drugo (Gray, Needles, 2002).

Respektovanje računovodstvenih principa preduslov je za produkovanje relevantnih i pouzdanih informacija. Ovo stoga što kvalitet finansijskih informacija ne zavisi samo od ulaznih podataka, nego i primenjenih računovodstvenih politika kojima se procesiraju finansijsko-računovodstvene informacije. Značaj uvažavanja računovodstvenih principa u prethodnom slučaju ogleda se u redukovanjeu verovatnoće od pojave skrivenih gubitaka u finansijskim izveštajima. Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja nije neophodno navoditi koji principi su respektovani jer se njihova primena per se podrazumeva.

Da bi se sagledao značaj računovodstvenih politika, neophodno je ukazati na tipove odluka menadžmenta u procesu finansijskog izveštavanja: rashodovanje vs. kapitalizacija troškova, izbor računovodstvenih metoda, računovodstvene procene, iniciranje poslovnih događaja, detalji iz domena politike obelodanjivanja korproativnih izveštaja. Sadržinu računovodstvenih politika čine odluke o izboru računovodstvenih metoda, zatim određena procenjivanja, kao i odluke o tome da li specifičan izdatak koji se saglasno Konceptualnom okviru može priznati kao imovina (odnosno pripisati njenoj vrednosti), kapitalizovati u bilasnu stanja ili tretirati kao rashod perioda u računu uspeha. Navedene odluke označavaju se kao diskrecioni obračun menadžmenta, i za rezultat imaju nejednakost novčanih tokova i iskazanog dobitka preduzeća (Savić, 2011-a).

Iz navedenog proizilaze sledeće karakteristike računovodstvenih politika: Politika finansijskog izveštavanja, a time i računovodstvene politike predstavljaju instrument za realizaciju ciljeva preduzeća. To znači da postizanje korporativnih ciljeva pretpostavlja da se računovodstvene politike izvode iz poslovne politike preduzeća, kao i da je neophodna njihova usaglašenost (Škarić, 2006).

Donosioci standarda prilikom koncipiranja alternativnih rešenja u pojedinim standardima imaju pre svega u vidu informativnu perspektivu, odnosno potrebu da se unapredi kvalitet publikovanih informacija. Drugim rečima, determinisana  rešenja  za  posledicu  bi  imala  neadekvatno  iskazivanje performansi pojedinih preduzeća. Cilj je da se preko prava izbora obezbedi pouzdana osnova za procenu budućih novčanih tokova preduzeća, a time i vrednosti firme, što je od posebnog značaja za investitore (Savić, 2013).

Navedena karakteristika doprinosi kvalitetu uporedivosti finansijskih informacija s vremenskog aspekta, čime se pruža mogućnost sagledavanja razvoja određenog preduzeća tokom niza godina. Konzistentnost ne treba razumeti doslovno, već je reč o modifikovanom principu konzistentnosti, a to znači da se računovodstvene politike ne menjaju proizvoljno, nego sa ciljem da se doprinese transparentnijem prikazu ekonomske realnosti preduzeća (Savić, 2016).

Usvajanje novih ili revidiranje postojećih standarda implicira promenu računovodstvenih politika ukoliko metode koje su njima predviđene značajno odstupaju od prethodno primenjenjih procedura. Dodatni razlog jeste poboljšanje kvaliteta računovodstvenih informacija, odnosno primena važnijih i pouzdanijih alternativa kako bi se adekvatnije prikazali efekati događaja i transakcija. Pod promenom računovodstvenih politika ne podrazumevaju se promene koje nastaju usled promene ekonomskih uslova, niti usvajanje računovodstvenih politika za transakcije i događaje koji se suštinski razlikuju od onih u prethodnom periodu ili ukoliko u prethodnom periodu nisu bili od značaja za poslovanje posmatranog preduzeća (Picker, Clark, Dunn, Kolitz, Livne, Loftus, Tas, 2016).

Korporativnu strategiju finansijskog izveštavanja definiše menadžment, dok je taktika u nadležnosti računovođa čiji je zadatak je da upravi predoči moguće instrumente za realizaciju definisanih ciljeva (Škarić-Jovanović, 2005). Prilikom selekcije predloženih računovodstvenih politika, neophodno je da menadžment sagleda potencijalne efekte pojedinihh rešenja na odluke korisnika. Za razliku od perspektive donosioca standarda, menadžment saglasno hipotezama pozitivne računovodstvene teorije situaciju posmatra kroz ugovorni aspekt, usled čega vrši odabir računovodstvenih politika koje će na najbolji način reflektovati ekonomske događaje i transakcije odnosno novčane tokove koji su već nastali (Savić, 2011-b).

Iako računovođe ne donose odluku o usvajanju računovodstvenih politika, njihova je etička obaveza da iniciraju donošenje i izmenu računovodstvenih politika. Ovo iz razloga što usvojene računovodstvene politike predstavljaju važnu osnovu za kreiranje finansijskih izveštaja (Škarić-Jovanović, 2005).

Pravilna interpretacija finansijskih informacija pretpostavlja da su korisnici finansijskih izveštaja upoznati sa primenjenim računovodstvenim politikama, eventualnim promenama računovodstvenih politika i efektima navedenih promena. Takva obelodanjivanja vrše se u napomenama ili posebnom izveštaju o primenjenim računovodstvenim politikama. Cilj je da se korisnicima omogući da razumeju način na koji su efekti događaja i transakcija prikazani u finansijskim izveštajima. To pretpostavlja obelodanjivanje osnove koja je korišćena za procenjivanje pozicija finansijskih izveštaja kao i prikazivanje računovodstvenih politika za svaku poziciju u finansijskim izveštajima (Savić, 2019). Na taj način se obezbeđuje svojevrsni vodič za interpretaciju, tumačenje i ocenu prikazanih performansi preduzeća. Plasiranje informacija o primenjenim računovodstvenim politikama redukuje neizvesnost prognoziranih dobitaka od strane investitora i analitičara. Obelodanjivanje računovodstvenih politika međutim može značajno redukovati efekte koje je menadžment kombinovanjem pojedinih politika nastojao da ostvari.

Procedura definisanja i usvajanja računovodstvenih politika

Okolnost da računovodstvene politike determinišu kvalitet finansijskih izveštaja za čiju pripremu je odgovoran menadžment preduzeća, implicira da u procesu definisanja i selekcije računovodstvenih politika pored računovođa važnu ulogu ima i menadžment preduzeća. U tom procesu neophodno je izvršiti preispitivanje, dopunu i izmene postojećih računovodstvenih politika kako bi se obezbedilo da prezentirane finansijske informacije poseduju sve kvalitete koje ih čine korisnim za donošenje ekonomskih odluka.

Proces razvijanja računovodstvenih politika obuhvata sledeće ključne korake (Čanak, Stojanović, Tatić, Damjanović, Ljubičić, Kulić, 2003):

1. Definisanje cilja, sadržine i okvira računovodstvenih politika

Cilj računovodstvenih politika izvodi se iz cilja finansijskog izveštavanja te otuda koncipiranje, usvajanje i primena računovodstvenih politika treba da omogući sastavljanje finansijskih izveštaja. Definisati računovodstvenu politiku znači odabir metoda i principa koji omogućavaju knjiženje efekata događaja i transakcija u skladu sa relevantnim standardima, smernicama, tumačenjima i zakonima. I pored činjenice da se računovodstvene politike eksplicitno zasnivaju na MRS i MSFI, računovođe u određenim okolnostima imaju potrebu da koriste prosuđivanja i procene. Primena profesionalnog prosuđivanja, izbor adekvatnog tretmana, kao i definisanje računovodstvenih politika u uslovima kada nastali događaji nisu uređeni posebnim standardom, direktno zavisi od stručnosti i kompetentnosti računovođa. To implicira da se računovodstvene politike ne mogu usvajati mehanički, već je neophodno prosuđivanje o tome da li je određena stavka materijalna, kako bi opravdala prikazivanje u finansijskim izveštajima.

1. Utvrđivanje procedura za primenu usvojenih računovodstvenih politika

Pravnu osnovu pripremanja i prikazivanja finansijskih izveštaja u Republici Srbiji čine Zakon o računovodstvu (2019) odnosno Konceptualni okvir, MSFI i usvojene računovodstvene politike. Pravilnik o računovodstvenim politikama koje saglasno zakonu donosi svako preduzeće ima odlike dokumenta regulatornog i metodološkog karaktera u kome su sadržane instrukcije za pripremanje finansijskih izveštaja. Drugim rečima, bez usvojenih računovodstvenih politika nije moguće priznavanje i merenje efekata poslovnih događaja i transakcija.

2. Za svako važno područje poslovanja neophodno je definisati opšte i specijalne računovodstvene politike.

Opšte računovodstvene politike odnose se na politike koje su determinisane osnovnim finansijskim izveštajima i njihovim ciljevima, opšteprihvaćenim računovodstvenim principima, kao i kriterijima za priznavanje elemenata finansijskih izveštaja. Specijalne računovodstvene politike izvode se iz osnovnih politika i odnose se na glavne elemente finansijskih izveštaja, odnosno za svaku kategoriju sredstva, obaveza, prihoda i rashoda definišu se posebne politike - osnovica za merenje i metoda obuhvatanja. Svaka pozicija u finansijskim izveštajima zahteva definisanje posebne računovodstvene politike. Ove politike opredeljene su karakteristikama preduzeća, poput prirode poslovanja, privrednog ambijenta, veličine i ciljeva preduzeća i menadžmenta, čime se može objasniti činjenica da ne postoji univerzalna lista računovodstvenih politika koja bi se mogla primeniti na sva preduzeća, odnosno da se portfolio računovodstvenih politika često razliikuje čak i između sličnih preduzeća, u zavisnosti od izvora finansiranja, dubine i širine asortimana, tehničke opremljenosti, lokacije poslovanja i drugo.

Radi obezbeđenja platforme za sastavljanje finansijskih izveštaja i njihovog usklađivanja sa internom regulativom, nužno je da preduzeća donesu Pravilnik o računovodstvenim politikama koji je usaglašen sa MRS i MSFI. Prilikom definisanja računovodstvenih politika moguća su dva pristupa: donošenje odluka za svaku pojedinačnu politiku i procenu ili da se putem jedinstvene odluke obuhvate sve računovodstvene politke i procene (Čanak, Stojanović, Tatić, Damjanović, Ljubičić, Kulić, 2003).

Odluka o računovodstvenim politikama i procenama sadrži (Habek, 2002):

1. Uvodni deo odluke o računovodstvenim politikama sadrži pravni osnov donošenja odluke (Zakon o računovodstvu, Pravilnik o računovodstvu i računovodstvenim politikama, Statut preduzeća i dr.), naziv preduzeća čija uprava  donosi  odluku,  pravna  forma,  priroda  i  karakteristike  osnovne delatnosti, organizaciona struktura preduzeća, kratak opis strukture računovodstvenog sistema, kao i datum donošenja odluke.

2. Dispozitiv odluke sadrži naziv odluke (Odluka o računovodstvenim politikama), razradu odluke kao i kraće obrazloženje njene primene. Takođe, u ovom delu navode se osnove za merenje pozicija kao i specifična politika koju je za tu poziciju usvojila uprava preduzeća.

3. Datum stupanja odluke na snagu i početak njene primene prikazuje se kao posebna tačka odluke. Datum primene odluke neophodno je prilagoditi rokovima izveštavanja. Značaj takve informacije je važan za identifikovanje trenutka kada nastaje obaveza sastavljanja finansijskih izveštaja saglasnih sa usvojenim računovodstvenim politikama.

Odgovornost za sprovođenje usvojenih računovodstvenih politika delegira se na glavnog računovođu u preduzeću, a monitoring primene vrši menadžment preduzeća.

Izbor i implementacija računovodstvenih politika

Okolnost da se izborom računovodstvenih postupaka i principa utiče da korisnici izveštaja interpretiraju osnovne performanse preduzeća saglasno ciljevima menadžmenta, inicira potrebu za identifikovanjem pojedinih grupa računovodstvenih politika koje je moguće implementirati. Njihovo detaljnije poznavanje važno je ne samo od strane računovodstvenih eksperata (računovođa i revizora), nego i za potrebe korisnika finansijskih izveštaja, kako bi na odgovarajući način interpretirali poruke menadžmenta i procenili kvalitet prikazanih računovodstvenih informacija.

Prema aspektu na koji utiču, razlikuju se računovodstvene politike kojima se primarno oblikuje položaj imovine, zatim politike usmerene na oblikovanje strukture pasive (kapitala, obaveza i rezervisanja), kao i računovodstvene politike kojima se doprinosi iskazivanju zadatih rezultata. Usled organske povezanosti bilansa stanja i bilansa uspeha, veoma često će se efekti pojedinih računovodstvenih politika višestruko manifestovati (Ranković, 2016). Pored navedenih, postoje i tzv. opšte računovodstvene politike koje obuhvataju pitanja procenjivanja, obračun kursnih razlika, tretman događaja nakon dana bilansa stanja i drugo. Polazeći od prirode efekata koji se u finansijskim izveštajima realizuju, implementirane računovodstvene politike moguće je klasifkovati na agresivne, neutralne i konzervativne (Schroeder, Clark, Cathey, 2019).

Agresivne računovodstvene politike obuhvataju metode i postupke koji se preduzimaju kako bi se u što povoljnijem svetlu prikazala struktura imovine, finansijsko zdravlje i zarađivačka sposobnost preduzeća. Kao takve usmerene su na iskazivanje višeg iznosa dobitka u finansijskim izveštajima određenog perioda u odnosu na isposlovni rezultat. Reč je zapravo o pozajmljivanju dobitaka iz budućih perioda, što pretpostavlja iskazivanje većeg iznosa prihoda, kao i napore da se redukuju rashodi tekuće i izvrši njihovo odlaganje na naredne poslovne godine. Otuda će po pravilu rezultati budućih perioda biti niži od onih prikazanih u tekućem periodu. Svoju materijalizaciju agresivne računovodstvene politike imaju u prevremenom priznavanju prihoda, precenjivanju korisnog veka trajanja sredstava, što za posledicu ima niže troškove otpisivanja stalne imovine, kao i kapitalizaciji pojedinih troškova, čime se redukuje iznos rashoda u bilansu uspeha. Neretko, ove politike mogu rezultirati prikazivanjem netačnih i obmanjujučih finansijskih informacija. To je razlog što se smatra da primena agresivne politike reflektuje prekomernu upotrebu diskrecije menadžmenta. Drugim rečima, finansijski izveštaji obojeni agresivnom računovodstvenom politikom ne odražavaju realne performanse preduzeća, nego ambicije i diskrecione odluke menadžmenta. Kao takve reflektuju niži kvalitet prikazanih informacija (Kieso, Weygandt, Warfield, 2019).

Neutralne su one računovodstvene politike koje su usmerene na istinito i fer prikazivanje ekonomske situacije preduzeća (Herrmann, 2018). To pretpostavlja da ne postoji problem finansiranja, odnosno da menadžment preduzeća raspolaže obimom resursa koji pruža mogućnost realizacije svih ekonomski prihvatljivih poslovnih i investicionih odluka, zatim da preduzeće nema motiv da redukuje poreske rashode niti da menadžment nastoji da ostvari neke lične ciljeve. Takva praksa međutim, predstavlja pre izuzetak nego pravilo.

Konzervativne računovodstvene politike reflektuju napore suprotnog karaktera u odnosu na agresivne računovodstvene politike. Cilj je da se oprezno iskažu performanse preduzeća, što znači njihovo potcenjivanje u odnosu na ostvarene efekte. Kada je reč o dobitku, oprezan pristup pretpostavlja njegovo iskazivanje u iznosu koji je značajno niži od isposlovanog. Za razliku od agresivne politike, razborita konzervativna poltika se smatra poželjnom i istraživanja pokazuju da korisnici finansijskih informacija percipiraju takve dobitke kao visokokvalitetne, odnosno da za njih veći značaj imaju signali koje menadžment nastoji preneti putem konzervativne u odnosu na agresivnu računovodstvenu praksu. Međutim, ne sme se zanemariti činjenica da se i konzervativne računovodstvene politike zasnivaju na diskreciji menadžmneta i da ova diskrecija takođe može biti suprotna prirodi pojedinih računovodstvenih principa usled oportunističkih motiva menadžmenta (Cahan, Liu, Sun, 2008).

Utvrđivanje karaktera implementiranih računovodstvenih politika pretpostavlja sagledavanje brojnih činilaca: veličine stavke koja je predmet određene računovodstvene politike, njeno relativno učešće u zbiru elementa na koji se odnosi (imovina, obaveze, rashodi, prihodi), zatim delatnost preduzeća, kao i vremenska dimenzija. Iako stepen liberalnosti odnosno opreznosti prilikom koncipiranja računovodstvenih politika implementiranih na pojedine stavke može biti skroman ili umeren, neophodno je sagledati njihov agregirani uticaj na finansijske izveštaje u celini. Priroda delatnosti kojoj preduzeće pripada opredeljuje ključne računovodstvene politike (Vishwanath, Krishnamurti, 2009). Tako, na primer, za trgovinsko preduzeće koje se bavi maloprodajom ključne su politike priznavanja prihoda, vrednovanja i otpisa zaliha, otpis potraživanja i slično. Industrija lekova akcenat stavlja na kapitalizaciju troškova I&R, priznavanje prihoda, dok će brodogradilište na primer, pažnju posvetiti utvrđivanju stepena dovršenosti usluga i priznavanju prihoda, saglasno MSFI 15 – Prihodi od ugovora sa kupcima. U tom kontekstu, ukoliko je ukupan efekat primenjenog portfolija računovodstvenih politika takav da je iskazani rezultat viši od ostvarenog, reč je o agresivnim računovodstvenim politikama, dok je u suprotnom slučaju moguće govoriti o računovodstvenom konzervativizmu.

Identifikovanje ključnih računovodstvenih politika i njihov karakter (agresivne, neutralne, konzervativne) su od posebnog značaja za analitičare finansijskih izveštaja kao i korisnike informacija. Ključne računovodstvene politike povezane su sa ključnim faktorima uspeha preduzeća i kao takve obuhvataju: priznavanje prihoda, vrednovanje zaliha, otpis potraživanja, metodu otpisivanja stalne imovine i formiranje rezervisanja.

Računovodstvene politike kada je reč o procenjivanju zaliha mogu se voditi preko dva područja: strukture nabavne vrednosti odnosno cene koštanja zaliha (sistem obračuna troškova) i izbora metode za obračun utrošenih zaliha (FIFO, metoda prosečne cene). U uslovima deflacije primena FIFO metode pruža mogućnost prikazivanja realnog rezultata, međutim u inflatornom ambijentu njena upotreba ima za posledicu permanentno prelivanje dela kapitala u periodični rezultat.

Usled neizvesnosti i rizika koji su sastavni deo poslovanja svakog preduzeća, priprema finansijskih izveštaja zahteva odgovarajuće pretpostavke i procene menadžmenta. Reč je o podrućju gde nije moguće precizno napraviti granicu između fleksibilnosti i diskrecije. Tako, na primer, odluka menadžmenta da se redukuje stopa otpisa potraživanja može se posmatrati kao znak poboljšanja likvidnosti u privredi ili strukturi portfolija kupaca. Istovremeno, postoji mogućnost da je reč o tehnici svesnog oblikovanja rezultata.

U zavisnosti od konkretnih uslova koji vladaju ne samo u preduzeću, nego i privrednom ambijentu u kome preduzeće posluje, određena metoda može imati karakter agresivne, neutralne ili konzervativne računovodstvene politike. Tako, na primer, ukoliko granu kojoj preduzeće pripada karakteriše visok stepen tehnoloških promena, primena linearne metode u početnim godinama korišćenja sredstva u funkciji je oblikovanja dobiti naviše. U privrednim granama kod kojih je stepen tehnološkog progresa neznatan, linearnu metodu je moguće označiti kao neutralnu. Funkcionalna metoda se takođe smatra neutralnom, budući da se troškovi dodeljuju periodima u kojima nastaju koristi po osnovu upotrebe posmatranog sredstva. Ubrzano otpisivanje osnovice preko degresivne metode, u uslovima kada se očekuje ravnomerno priticanje koristi od eksploatacije osnovnog sredstva i odsustvo turbulencija u posmatranoj delatnosti, karakteristično je za oprezan pristup kreiranja finansijskih izveštaja. U uslovima brzih tehnoloških promena i značajnih rizika obezvređenja stalne imovine, degresivna metoda imala bi karakter neutralne metode (Giroux, 2006).

Kada je reč o poziciji dugoročnih rezervisanja, u pitanju je stavka koji se šire primenjuje za potrebe formiranja i razlaganja latentnih rezervi, a time i za oblikovanje rezultata. Formiranje rezervisanja u iznosu većem od očekivanih obaveza ima odlike konzervativne računovodstvene prakse, dok ukidanje ranije formiranih rezervisanja i njihovo iskazivanje na poziciji ostali prihodi doprinosi povećanju prikazanog rezultata, i kao takvo je odlika agresivnog pristupa u računovodstvu.

Zaključak

Okolnost da računovodstvene politike determinišu kvalitet finansijskih izveštaja za čiju pripremu je odgovoran menadžment preduzeća, zahteva da u procesu definisanja i selekcije računovodstvenih politika pored računovođa važnu ulogu ima i menadžment preduzeća. Izbor računovodstvenih postupaka i principa utiče da korisnici izveštaja interpretiraju osnovne performanse preduzeća saglasno ciljevima menadžmenta, što inicira potrebu za identifikovanjem pojedinih grupa računovodstvenih politika koje je moguće implementirati. Ključne računovodstvene politike povezane su sa ključnim faktorima uspeha preduzeća i kao takve obuhvataju: priznavanje prihoda, vrednovanje zaliha, otpis potraživanja, metodu otpisivanja stalne imovine i formiranje rezervisanja. Prepoznavanje njihovih efekata važno je ne samo od strane sastavljača finansijskih izveštaja, već i revizora, kao i korisnika finansijskih izveštaja, kako bi na odgovarajući način interpretirali poruke menadžmenta i procenili kvalitet prikazanih računovodstvenih informacija. U zavisnosti od konkretnih uslova koji vladaju ne samo u preduzeću, nego i privrednom ambijentu u kome preduzeće posluje, određena metoda može imati karakter agresivne, neutralne ili konzervativne računovodstvene politike, čime direktno utiče na kvalitet prikazanih informacija.