The paper examines the relationship between the cause of the contractual obligation and the purpose of the contract. Namely, an attempt is made to answer the question, whether these are two different legal institutes, or if apart from terminology, there are no other differences between them. The problem is analyzed based on the sponsorship agreement. This contract was chosen due to one of its peculiarities. The economic goal of the sponsor is so obvious and visible, that, without any hesitation, one can think about applying the economic concept of the cause of the contractual obligation to this contract. If we take into account that we have a basis for such a thing in court practice (namely, there are decisions in which the economic concept of the cause of the contractual obligation is applied), as well as the fact that in domestic legal doctrine some authors define the purpose of the contract as an economic goal, the issue becomes obvious.

Uvod

U ovom članku, autor analizira odnos između kauze ugovorne obaveze, sa jedne strane, i svrhe ugovora koja se pominje u članu 133 Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu ZOO) sa druge strane. Cilj je, ustanoviti da li se radi o jednom te istom institutu, ili među njima ipak ima razlike. Što se kauze ugovorne obaveze tiče, na raspolaganju su nam mešovita, objektivna (ekonomska) i subjektivna koncepcija. Mešovita koncepcija kauze ugovorne obaveze prihvaćena je u ZOO, većem delu domaće pravne teorije, kao i u sudskoj praksi. Objektivna (ekonomska) koncepcija kauze ugovorne obaveze prihvaćena je u jednom delu domaće pravne teorije, a u praksi naših sudova, nalazi se odluka u kojoj je kauza ugovorne obaveze tumačena na način, da se radi o ekonomskom cilju ugovarača. Subjektivna koncepcija kauze ugovorne obaveze niti ima pristalice u našoj pravnoj doktrini, niti u našoj sudskoj praksi. Sa druge strane, u našoj pravnoj doktrini, ima stavova koji poistovećuju svrhu ugovora sa kauzom ugovorne obaveze. Ipak, s obzirom na specifično poimanje kauze ugovorne obaveze koje zauzimaju zastupnici takvog stava, autori u pogledu shvatanja o tome, šta se konkretno podrazumeva pod svrhom ugovora mogu se grupisati na one koji pod svrhom ugovora vide motive ugovarača i one koji pod svrhom ugovora vide ekonomski cilj ugovarača.

Razmatraćemo postavljeno pitanje na primeru ugovora o sponzorstvu usled jedne specifičnosti ovog ugovora. Naime, za sponzora, kao jedne ugovorne strane ugovora o sponzorstvu, je toliko očigledno i jasno izražen ekonomski cilj obavezivanja, terminologijom ekonomske literature označen kao „transfer imidža“. Usled toga, čini se posve lako i primamljivo, u slučaju ugovora o sponzorstvu, posegnuti za objektivnom (ekonomskom) koncepcijom kauze ugovorne obaveze, naročito, usled toga, što se uporište za tako nešto, kako smo naveli, osim u domaćoj pravnoj teoriji, može naći i u domaćoj sudskoj praksi. Da li je to opravdano, videćemo u nastavku. Prikazaćemo kako domaći sudovi u praksi primenjuju objektivnu (ekonomsku) koncepciju kauze ugovorne obaveze, kao i kako bi to izgledalo na primeru ugovora o sponzorstvu. Kako se u slučaju ugovora o sponzorstvu radi o dvostranoobaveznom i teretnom ugovoru, to će se sve ono što u nastavku budemo napisali odnositi upravo na dvostranoobavezne i teretne ugovore.

Ukratko o ugovoru o sponzorstvu

Ugovorom o sponzorstvu, obavezuje se sponzor da u cilju podrške aktivnostima sponzorisanog, sponzorisanom isplati ugovorenu sumu novca, ili preda ugovorom predviđene stvari (u svojinu, ili na korišćenje), ili pruži ugovorene usluge (s tim da se ove obaveze mogu i kombinovati), a sponzorisani prepušta sponzoru pravo upotrebe njegovog imidža u marketinške svrhe i preuzima obavezu promocije sponzora i učešća u njegovim marketinškim aktivnostima (Ječmenić 2018, 190). Po pravilu, sponzori su uspešne kompanije, a sponzorisani uspešni pojedinci u sportu, umetnosti, kulturi, ili pak sportske organizacije i savezi, olimpijski komiteti, sportski, ili kulturno-umetnički događaji... Suštinske odlike ugovora o sponzorstvu predstavljaju činidba podrške sponzora, komunikacijska kontračinidba sponzorisanog, kao i karakteristični ekonomski cilj koji ovim ugovorom želi da postigne sponzor, i koji se u knjigama o ekonomiji naziva transferom imidža. Radi se naime o objektivnom ekonomskom cilju svakog sponzorskog ugovora za sponzora, bez obzira ko bio sponzor, ko je spozorisani, ili u kojoj se oblasti sponzorstvo javlja. Ovaj specifični ekonomski cilj sponzora je toliko imanentan ovom ugovoru, da se u njegovom odsustvu, prema našem mišljenju, uopšte ne bi moglo govoriti o ugovoru o sponzorstvu.

Dva se pitanja sama po sebi odmah mogu postaviti. Prvo, šta transfer imidža zapravo predstavlja? Drugo, kako transfer imidža može biti ekonomski cilj? Krajnje pojednostavljeno, moglo bi se reći da transfer imidža predstavlja pokušaj da se sponzorstvom u javnosti stvori utisak o povezanosti sponzora i sponzorisanog, kako bi se na osnovu te veze pozitivni imidž koji sponzorisani uživa u javnosti prelio (transferisao) na sponzora, njegove proizvode, ili usluge, pri čemu sponzor može ojačati, ili poboljšati postojeći, ili dobiti potpuno novi imidž. Što se tiče pitanja kako transfer imidža može biti ekonomski cilj, nešto drugačije rečeno, trebalo bi ustanoviti kakav pozitivan ekonomski efekat u imovini sponzora može imati transfer imidža. U presudi nemačkog Saveznog vrhovnog suda u slučaju Marlen Ditrih, navodi se da slika, ime, kao i drugi elementi ličnosti mogu imati znatnu ekonomsku vrednost, koja je zasnovana na poznatosti i ugledu ličnosti u javnosti, a stečena kroz posebna dostignuća, uglavnom na sportskom, ili umetničkom planu. Ovu popularnost, kao i sa njom povezan imidž, mogu poznate ličnosti ekonomski eksploatisati, na taj način, da drugima uz naknadu dozvole korišćenje njihove slike, imena, ili drugih elemenata ličnosti (na osnovu kojih se oni naravno mogu prepoznati u javnosti) u reklamiranju robe, ili usluga. U reklamiranju, značajnu ulogu igra tzv. transfer imidža, pri čemu se zapravo radi o tome, da se pozitivne asocijacije koje potrošači povezuju sa nekom poznatom ličnošću, na reklamirane produkte prenose. Na taj način, poznate ličnosti, u značajnoj meri doprinose stvaranju dodate vrednosti.¹⁶

Sponzor ne stupa u ugovorni odnos samo radi sticanja prava iskorišćavanja imidža sponzorisanog u skladu sa svojim marketing ciljevima, nego upravo radi transfera imidža, pri čemu se sticanje prava upotrebe imidža sponzorisanog u marketinške svrhe, posmatra samo i isključivo kao sredstvo koje treba da omogući ostvarenje transfera imidža. Koliko je transfer imidža važan sponzoru, vidi se iz toga, da su sve obaveze koje ovim ugovorom preuzima sponzorisani, oblikovane tako da se što lakše realizuje transfer imidža. Ipak, kako se ne radi o obavezi rezultata, to on ne garantuje sponzoru ostvarenje željenog transfera imidža. Ipak, obavezan je na uzdržavanje od svih postupaka koji bi mogli osujetiti transfer imidža. Tako se u inostranoj sudskoj praksi mogu pronaći brojni sporovi nastali povodom zahteva sponzora za raskid ugovora o sponzorstvu usled toga što je sponzorisani svojim postupcima osujetio ostvarenje željenog transfera imidža.¹⁷

Obaveze koje ugovorom o sponzorstvu preuzima sponzor, u svojoj ukupnosti, mogu se podvesti pod opšti pojam činidbe podrške, iz jednostavnog razloga, što sponzor isplatom novca, predajom stvari, ili pružanjem ugovorenih usluga, daje podršku aktivnostima sponzorisanog. Već smo napomenuli da su sve ugovorne obaveze sponzorisanog koncipirane tako da se željeni transfer imidža ostvari, te da bi to dokazali, ukratko ćemo ih skicirati. Generalno se ugovorne obaveze sponzorisanog jedinstveno mogu nazvati komunikacijskom kontračinidbom, budući da on obavlja komunikativne zadatke za sponzora, te tako javnom mnjenju saopštava njegovu poruku. Sponzorisani ugovorom o sponzorstvu ustupa sponzoru pravo upotrebe njegovog imidža u marketinške svrhe. Konkretnije, sponzorisani dozvoljava sponzoru upotrebu njegovog imena i lika (ukoliko se sponzoriše fizičko lice), ili znakova razlikovanja (ukoliko se sponzoriše pravno lice, ili događaj) u marketinške svrhe. Nadalje, preuzima obavezu promocije sponzora i učešća u njegovim marketinškim aktivnostima. Konkretnije, sponzorisani treba da na način vidljiv javnosti istakne znakove razlikovanja sponzora. Primera radi, na sportskoj opremi, sportskom terenu, prevoznim sredstvima, ulaznicama, katalozima i drugom promotivnom materijalu koji prati sponzorisani događaj... Zatim se obavezuje na aktivno učešće u reklamnim kampanjama sponzora... Ugovorom o sponzorstvu često se sponzorisani obavezuje na dobro ponašanje, odnosno preuzima tzv. obaveze dobrog ponašanja. Konkretnije, sponzorisani treba da se uzdrži svih postupaka koji bi mogli oštetiti imidž sponzora (npr. da u javnosti pominje sponzora u negativnom kontekstu), kao i postupaka koji mogu oštetiti njegov imidž (npr. da se dopinguje).¹⁸ Takvi postupci, ne samo što bi mogli osujetiti ostvarenje očekivanog transfera pozitivnog imidža sa sponzorisanog na sponzora, nego bi mogli takođe prouzrokovati transfer negativnog imidža na sponzora. Takođe, sponzori vrlo često ugovaraju za sebe eksluzivnost, s obzirom da bi u slučaju da sponzorisani ima više različitih sponzora, to moglo uticati na ostvarenje željenog transfera imidža, u smislu da bi ga ako ne u potpunosti osujetilo, ono bar ublažilo.

Kauza ugovornih obaveza ugovarača iz ugovora o sponzorstvu

Opšti pojam kauza ugovorne obaveze podrazumeva razlog za preuzimanje ugovorne obaveze (Antić 2008, 223). Međutim, bliže određenje ovog pojma, to jest, preciziranje šta je konkretno razlog za preuzimanje ugovorne obaveze, nailazi na suprotstavljene stavove, kako među pravnim teoretičarima, tako i donekle u sudskoj praksi. U nastavku ćemo ukratko izložiti osnovne stavove mešovite, objektivne i subjektivne koncepcije kauze ugovorne obaveze i ustanoviti šta bi prema svakoj od njih bila kauza ugovornih obaveza ugovarača iz ugovora o sponzorstvu.

Primena mešovite koncepcije kauze ugovorne obaveze na ugovor o sponzorstvu

Pobornici mešovite koncepcije, prilikom definisanja kauze ugovorne obaveze, ukazuju na značaj kako objektivnog elementa, koji određuju kao pravni cilj obavezivanja, na osnovu koga se inače utvrđuje postojanje kauze ugovorne obaveze, i koji u dvostranoobaveznim ugovorima predstavlja ispunjenje ugovorne obaveze drugog ugovarača, tako i subjektivnog elementa, pobuda (motiva), koji su merodavni za proveru da li je kauza ugovorne obaveze dopuštena, pa se kod teretnih ugovora uzimaju u obzir samo ako su nedopušteni i ukoliko su oba ugovarača nesavesna (Perović 1981, 330-331).

Prema stanovištu mešovite koncepcije kauze ugovorne obaveze, postojanje kauze ugovorne obaveze, osim što je uslov punovažnog nastanka ugovora, istovremeno je i uslov njegovog održanja (Grujić 2014, 106). Zato, kauza ugovorne obaveze mora postojati ne samo u trenutku zaključenja ugovora, već i tokom dejstva ugovora, sve do trenutka izvršenja ugovornih obaveza (Dudaš 2011, 143). Tako je moguće, da u ugovoru koji je punovažno nastao, naknadno otpadne kauza ugovorne obaveze (Nikšić 2006, 1068), recimo kao posledica toga da jedan ugovarač ne izvrši ugovornu obavezu, usled čega, drugi ugovarač može jednostrano raskinuti ugovor. Dakle, nepostojanje kauze ugovorne obaveze u trenutku zaključenja ugovora rezultira ništavošću ugovora, a ako ona kasnije otpadne, ugovarač odan ugovoru isti može raskinuti.

Norme ZOO koje se tiču kauze ugovorne obaveze formulisane su u skladu sa mešovitom koncepcijom. Propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov,¹⁹ onaj koji nije protivan niti prinudnim propisima, niti javnom poretku, niti dobrim običajima.²⁰ U suprotnom, konsekvenca je ništavost ugovora, a to važi i za slučaj nepostojanja osnova.²¹ Pobude (motivi) iz kojih ugovarači sklapaju ugovor, načelno, na punovažnost istog nemaju uticaja.²² Ali, za teretne ugovore važi, da ako je pobuda (motiv) koja je bitno uticala na odluku jedne ugovorne strane da sklopi ugovor bila nedopuštena, a druga ugovorna strana za nedopuštenost pobude (motiva) znala, ili morala da zna, to rezultira ništavošću ugovora.²³

Primena objektivne koncepcije kauze ugovorne obaveze na ugovor o sponzorstvu

Pobornici objektivne koncepcije, poznate i kao ekonomska koncepcija, kauzu ugovorne obaveze posmatraju kao ekonomski cilj ugovarača. Kauzu ugovorne obaveze vide u ekonomskom ekvivalentu, odnosno pozitivnom ekonomskom efektu kojem se u svojoj imovini ugovorne strane nadaju na osnovu sklapanja i ispunjenja konkretnog ugovora (Gams 1959, 155-157), pri čemu se željeni ekonomski cilj postiže razmenom dobara i usluga (Vuković 2019, 241). Nama se ipak čini, da je pozitivni ekonomski efekat moguć samo u imovini onog ugovarača koji u transakciji „bolje prođe“.

Međutim, u vreme nastanka ekonomske koncepcije kauze ugovorne obaveze, radilo se prevashodno o ugovorima kojima se razmenjuju materijalna dobra i usluge. Kao što smo videli, ugovorom o sponzorstvu razmenjuju se materijalna dobra, novac i stvari, ili usluge za nematerijalno dobro, imidž. Ipak bi se i ugovor o sponzorstvu mogao upodobiti ovako shvaćenoj ekonomskoj koncepciji kauze ugovorne obaveze. Kada su se u praktičnoj primeni na sponzorstvo Zakona o porezu na dobit pravnih lica²⁴ i Zakona o porezu na dodatu vrednost²⁵ javile nedoumice, Ministarstvo finansija i ekonomije je u svojim mišljenjima u cilju razjašnjenja tih nedoumica, ugovor o sponzorstvu odredilo kao ugovor kojim se razmenjuju materijalna dobra (novac i stvari), ili usluge sponzora za uslugu reklamiranja, odnosno propagande sponzorisanog.²⁶

U okviru pravne literture u kojoj je zastupljena ekonomska koncepcije kauze ugovorne obaveze, ipak se može naći i daleko preciznija definicija kauze ugovorne obaveze. Tako se navodi, da kauza ugovorne obaveze predstavlja zakonom dozvoljen ekonomski cilj koji ugovarači imaju u vidu prilikom zaključenja ugovora (Kapor 1951, 98). Ova definicija pruža mogućnost njene primene i na ugovore kojima se razmenjuju materijalna dobra i usluge za nematerijalna dobra. Tako, kauzu ugovorne obaveze sponzora možemo odrediti kao željeni transfer imidža, dok bi kauza ugovorne obaveze sponzorisanog bila dobijanje novca, ili stvari kao ekonomskih dobara, ili dobijanje ugovorenih usluga kao podrške njegovim aktivnostima.

Kako smo već napomenuli u uvodnom delu, naša sudska praksa iznedrila je presudu u kojoj je kauza ugovorne obaveze definisana kao ekonomski cilj. Naime, sudski postupak je pokrenut povodom ugovora koji je bio zaključen sa ciljem konsolidovanja jedne banke. Ipak, kako konsolidacija nije ostvarena, podneta je tužba radi utvrđenja ništavosti ugovora iz razloga nepostojanja osnova. Sudovi prvog i drugog stepena konstatuju nepostojanje osnova uz obrazloženje da se nije realizovao ekonomski interes ugovornih strana i utvrđuju ništavost ugovora. Revizijski sud je imao, čini nam se potpuno opravdano, drugačije mišljenje. Smatrao je pobude i motive pravno irelevantnim jer u konkretnom slučaju nisu bili formulisani kao uslov, pa tako nisu ušli u sadržinu ugovora,²⁷ dok neostvarenje konsolidacije kao svrhe ugovora rezultat je poslovnog rizika koji su ugovarači preuzeli, te ne može imati za posledicu ništavost ugovora. Ipak, Savezni sud ukida ovu presudu i potvrđuje presude suda prvog i drugog stepena, definišući pritom kauzu ugovorne obaveze ugovarača kao direktan razlog koji navodi na sklapanje konkretnog ugovora, a ako ona nije prepoznatljiva iz ugovora, obaveza je suda da je ustanovi uzimajući u obzir motive strana ugovornica za sklapanje dotičnog ugovora, običaje koji važe u prometu, kao i opšta moralna načela.²⁸

Mišljenja smo da je stav Revizijskog suda ispravan. Željena konsolidacija čini svrhu ugovora, tako da njeno neostvarenje samo po sebi ne bi moglo imati uticaja na ugovorni odnos. Ipak, ako bi neostvarenje svrhe ugovora nastupilo kao posledica nepredvidivih, neizbežnih i nesavladivih okolnosti, tada bi u skladu sa pravilima ZOO o uticaju promenjenih okolnosti na ugovor, ugovarač na čiju štetu su se okolnosti promenile, mogao sudskim putem zahtevati raskid, ili pravičnu izmenu ugovora. Isto tako, neostvarenje svrhe ugovora za jednog ugovarača moglo bi nastupiti i kao posledica postupaka drugog ugovarača, primera radi, delimičnog neispunjenja ugovorne obaveze, pa bi ugovoru verna strana imala pravo da jednostrano raskine ugovor. Upravo je to bio slučaj, čini nam se, što se može i zaključiti iz obrazloženja presude, u kome se navodi da je tužilac dug preuzeo radi konsolidacije poslovanja banke, pri čemu konsolidacija nije ostvarena usled propusta tužene.²⁹

Prvostepeni i drugostepeni sud, kao i Savezni sud su zapravo svrhu ugovora (željenu konsolidaciju kao ekonomski cilj ugovora), najpre poistovetili sa kauzom ugovorne obaveze, a zatim neostvarenje svrhe ugovora tretirali kao nepostojanje kauze ugovorne obaveze i na osnovu toga utvrdili ništavost ugovora. Inače, čak i ukoliko bi prihvatili ekonomsku koncepciju kauze ugovorne obaveze, na način kako je ona interpretirana u ovim presudama, smatramo da se nipošto ne bi moglo govoriti o nepostojanju, već samo i isključivo o naknadnom otpadanju kauze ugovorne obaveze, što bi opet kao posledicu eventualno moglo imati pravo na raskid ugovora, a ne ništavost ugovora.

U suprotnom, prihvatanje ekonomske koncepcije kauze ugovorne obaveze na način na koji su to učinili prvostepeni i drugostepeni sud, kao i Savezni sud, vodilo bi potpunoj pravnoj nesigurnosti. Naime, kauza ugovorne obaveze je uslov punovažnog nastanka ugovora, pa kao takva, mora postojati u trenutku zaključenja ugovora, jer u suprotnom, ugovor je ništav. Ukoliko bismo dosledno pratili stav prvostepenog, drugostepenog i Saveznog suda, to bi značilo da u nekim slučajevima moramo sačekati ispunjenje ugovora radi ustanovljenja da li kauza ugovorne obaveze postoji, jer neostvarenje kauze ugovorne obaveze, izjednačava se sa njenim nepostojanjem. Na taj bi se način, domen primene instituta kauze ugovorne obaveze proširio i izvan granica koje je postavila mešovita koncepcija kauze ugovorne obaveze, dakle, na period nakon izvršenja ugovora.

Kako bi to izgledalo u praksi, prikazaćemo na primeru sponzorskog ugovora, i karakterističnog ekonomskog cilja sponzora, koji se, kako smo videli, ispoljava u tzv. transferu imidža. Pretpostavimo da je ugovor sklopljen na period od nekoliko godina. Kauza ugovorne obaveze ispoljena u transferu imidža, kao ekonomskom cilju sponzora, svakako postoji u momentu sklapanja ugovora o sponzorstvu, jer ako to ne bi bilo tako, ugovor o sponzorstvu ne bi mogao punovažno nastati. Na sličan način, kako se u skladu sa mešovitom koncepcijom kauze ugovorne obaveze ugovarač obavezuje zato što očekuje izvršenje ugovorne obaveze drugog ugovarača, tako se i u skladu sa ekonomskom koncepcijom kauze ugovorne obaveze sponzor obavezuje zato što očekuje transfer imidža. Za vreme trajanja ugovora moglo bi se desiti da kauza ugovorne obaveze otpadne, pa bi u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, trebalo primeniti pravna pravila koja važe za promenjene okolnosti, ili pak ona koja važe za jednostrani raskid ugovora zbog neizvršenja ugovorne obaveze. Domaći sudovi bi, kako smo videli, utvrdili ništavost ugovora zbog nepostojanja osnova.

Ipak, na osnovu stava prvostepenog, drugostepenog i Saveznog suda iznetog u njihovim odlukama, u praksi bi mogla nastati i ovakva situacija. Nakon urednog izvršenja ugovora, sponzor sprovede evaluaciju rezultata,³⁰ što sponzori u praksi i inače redovno čine kako bi proverili efekte sponzorstva, i ustanovi da se željeni transfer imidža nije ostvario, te po tom osnovu zahteva utvrđenje ništavosti ugovora o sponzorstvu zbog nepostojanja kauze ugovorne obaveze, jer kao što smo već rekli, prema shvatanju prvostepenog, drugostepenog i Saveznog suda, neostvarenje kauze ugovorne obaveze isto je što i njeno nepostojanje, a kauzu ugovorne obaveze sud utrvrđuje uzevši u obzir motive strana ugovornica za sklapanje dotičnog ugovora, običaje koji važe u prometu, kao i opšta moralna načela. Moramo priznati, nastupila bi potpuna pravna nesigurnost.

Primena subjektivne koncepcije kauze ugovorne obaveze na ugovor o sponzorstvu

Pobornici subjektivne koncepcije, kauzu ugovorne obaveze traže u motivima ugovarača za zaključenje konkretnog ugovora. Uvidevši ono što je očigledno, da za zaključenje konkretnog ugovora može biti i više različitih motiva, vrši se preciziranje, tako što se kauza ugovorne obaveze vezuje za odlučujući motiv, dakle motiv koji je neposredno uticao na zaključenje konkretnog ugovora. Ipak, subjektivna koncepcija kauze ugovorne obaveze našla se pred kritikom, ponajviše usled toga, da bi njeno prihvatanje i praktična primena vodila pravnoj nesigurnosti, usled teškoća koje bi nastale u vezi utvrđivanja i dokazivanja odlučujućeg motiva (Perović, Stojanović 1980, 240; Antić 2006, 1154). Generalno gledano, ne postoji mogućnost saznanja kako bilo kog, tako i odlučujućeg motiva za zaključenje konkretnog ugovora, osim u slučaju da ga sami ugovarači saopšte.

Ukoliko bi subjektivnu koncepciju kauze ugovorne obaveze primenili na ugovor o sponzorstvu, morali bismo dati odgovor na pitanje motiva koji su odlučujuće uticali na sponzora i sponzorisanog da zaključe ugovor o sponzorstvu. O mogućim motivima sponzora i sponzorisanog mogu se dobiti posredna saznanja, pregledom ekonomske literature o sponzorstvu. Tako, kao mogući motivi sponzora navode se motivi vezani za rast prodaje proizvoda, ili usluga, utvrđenje i ojačanje pozicije na tržištima na kojima je sponzor već prisutan, ili širenje na nova tržišta, konstantno održavanje veze sa potrošačima, kao i konstantno pominjanje i prisustvo u javnosti prevashodno usled globalne medijske pokrivenosti sponzorisanih događaja, ili sa tim u vezi, ušteda troškova, jer kako se pokazalo u praksi, sponzorstvo može biti daleko učinkovitije nego li klasično oglašavanje, a uz manje troškove, mogućnost dobijanja ekskluzivnosti, zaobilaženje zakonskih zabrana vezanih za oglašavanje alkoholnih i duvanskih proizvoda... (Šurbatović 2014, 263; Jobber, Fahy 2006, 254-255). Dakle, ovo su samo neki od mogućih motiva. Koji od njih je bio u datom slučaju odlučujući, može se znati, samo ako ga sam sponzor iznese.

Na drugoj strani, primećujemo vrlo interesantnu situaciju. Naime, radi se o gotovo potpunoj objektivizaciji motiva sponzorisanog, što je opet rezultat posebnosti ovog ugovora. Za sponzorisanog, odlučujući je motiv dobijanje podrške za njegove aktivnosti. Ovo ne samo što je odlučujući, nego je često ujedno i jedini motiv sponzorisanog, koji on po pravilu i saopštava potencijalnim sponzorima prilikom „traženja“ sponzorstva. Ipak, ne radi se o potpunoj objektivizaciji motiva, jer se u literaturi navode i drugi, doduše ređi, mogući motivi. Recimo lična finansijska sigurnost individualnog sportiste, ili jačanje pregovaračke pozicije za nove ugovore o sponzorstvu (Rohborn 1997, 93).

Svrha ugovora

ZOO-om je propisano da ukoliko se okolnosti koje postoje u momentu sklapanja ugovora, posle toga, a pre nego li istekne rok za ispunjenje ugovorne obaveze, izmene u tom smislu, da izmena bude na štetu jedne ugovorne strane, i ako ta ugovorna strana nije morala da uzme u obzir takvu promenu okolnosti u momentu sklapanja ugovora, niti je izmenjene okolnosti mogla izbeći, ili savladati, onda ona može sudskim putem zahtevati raskid, ili izmenu ugovora. Okolnosti su se promenile na štetu jednog ugovarača ako mu znatno otežavaju izvršenje ugovorne obaveze, ili ga onemogućavaju u ostvarenju svrhe ugovora, tako da ugovor više nije u skladu sa očekivanjima ugovarača i bilo bi nepravično, prema opštem mišljenju ugovor ostaviti na snazi u takvom obliku.³¹ Pri odlučivanju suda o raskidu, ili izmeni ugovora zbog toga što su se okolnosti koje su postojale u momentu sklapanja ugovora naknadno promenile, sud mora postupati prema principima poštenog prometa, a posebno mora voditi računa o ugovornom cilju i riziku koji je uobičajen za konkretnu vrstu ugovora, kao i da uzme u obzir, kako opšti, tako i interes ugovornih strana.³² Mogućnost raskidanja, odnosno izmene ugovora, usled naknadne promene okolnosti, dakle postoji, ako nove okolnosti, niti fizički, niti pravno ne sprečavaju ispunjenje ugovorne obaveze, ali deluju tako da se narušava ekvivalencija uzajamnih davanja, ili tako da sprečavaju ostvarenje od obe strane priznate svrhe ugovora (Đurđević 1994, 176). U nastavku, pokušaćemo da damo odgovor na pitanje šta se pod svrhom ugovora o sponzorstvu, kako za sponzora, tako i za sponzorisanog, podrazumeva. No najpre, moramo ustanoviti šta se uopšte pod svrhom ugovora podrazumeva, naročito iz razloga, što se u domaćoj pravnoj literaturi mogu pronaći stavovi u prilog istovetnosti kauze ugovorne obaveze i svrhe ugovora.

Bliže određenje pojma „svrha ugovora“ u pravnoj literaturi

I pored toga, što u pravnoj literaturi postoje stavovi koji izjednačavaju kauzu ugovorne obaveze i svrhu ugovora, ipak se, usled specifičnog poimanja kauze ugovorne obaveze koje zauzimaju zastupnici takvog stava, autori u pogledu shvatanja o tome, šta se konkretno podrazumeva pod svrhom ugovora mogu grupisati na one koji pod svrhom ugovora vide motive ugovarača i one koji pod svrhom ugovora vide ekonomski cilj ugovarača. Tako se prema jednom mišljenju iznetom u pravnoj literaturi svrha ugovora posmatra kao vaninstitucionalna kauza, pa se raskidanje, ili izmena ugovora zbog promene okolnosti objašnjava otpadanjem vaninstitucionalne kauze. Inače, prema ovom mišljenju, jedinstveni pojam kauze ugovorne obaveze obuhvata kako institucionalnu, tako i vaninstitucionalnu kauzu. Institucionalna kauza zapravo predstavlja kauzu ugovorne obaveze shvaćenu kao pravni cilj obavezivanja, dok vaninstitucionalna kauza suštinski predstavlja motive ugovarača.³³

U pravnoj literaturi može se pronaći i mišljenje, da sve odredbe ZOO u kojima se pominje bilo osnov ugovorne obaveze, bilo pobude za sklapanje ugovora, čine prvi nivo manifestacije teorije kauze, dok norme ZOO u kojima se bilo kako ukazuje na pravni značaj cilja ugovora, čine drugi nivo manifestacije teorije kauze. Kako je u ZOO primenjena tzv. mešovita, tj. objektivno- subjektivna koncepcija kauze ugovorne obaveze, smatra ovaj autor da cilj ugovora nekada treba shvatiti objektivno, dakle kao pravni cilj obavezivanja, a nekada subjektivno, dakle kao pobudu za sklapanje ugovora (Dudaš 2011, 172-173). Svrhu ugovora iz člana 133 ZOO tumači on subjektivno, dakle, kao pobudu za sklapanje ugovora (Dudaš 2011, 172-173).³⁴

Zastupljeno je u pravnoj literaturi i mišljenje da je svrha ugovora zapravo finalna pobuda koja je odlučujuće uticala na jednog ugovarača da zaključi ugovor, pri čemu se ta pobuda, od drugih pobuda razlikuje po tome što je poznata drugom ugovaraču i kao takva uticala je na sadržinu izjave drugog ugovarača, pa na osnovu toga prestaje da bude isključivo individualna pobuda i postaje zajednički cilj (Đurđević 1994, 210).

Na drugoj su strani autori koji pod svrhom ugovora vide ekonomski cilj ugovarača. Tako se navodi da se ovde ne radi o neposrednoj pravnoj svrsi koju ugovarači hoće da postignu i koja predstavlja kauzu ugovorne obaveze, nego o ekonomskoj svrsi zbog koje se ugovarači obavezuju (Šmalcelj 1966, 91). Ili se navodi da u domenu raskidanja, ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti pravnu relevantnost ima kauza u objektivnom smislu, kod koje se zapravo radi o pravno oblikovanoj ekonomskoj svrsi koja se objektivno ostvaruje ispunjenjem ugovornih obaveza (Vedriš 1987, 7).

Takođe, ima mišljenja da svrhu ugovora treba razlikovati kako od objektivno shvaćene kauze ugovorne obaveze (što je pravni cilj obavezivanja), tako i od subjektivno shvaćene kauze ugovorne obaveze (što je pobuda za sklapanje ugovora). Analizirajući termine korišćene u ZOO, zaključuje ovaj autor da ZOO upotrebljava razne termine koji ukazuju na pravni značaj kauze ugovorne obaveze u objektivnom smislu (osnov ugovorne obaveze, cilj ugovora, nema interesa za ugovornu stranu, ne odgovara potrebama ugovorne strane) i kauze ugovorne obaveze u subjektivnom smislu (pobuda za zaključenje ugovora, odlučujuća pobuda). Termin svrha ugovora se među njima ne nalazi. Shodno tome, prema ovom mišljenju, termin svrha ugovora se odnosi na ekonomski cilj koji se sklapanjem konkretnog sinalagmatičkog ugovora nastoji realizovati (Vuković 2019, 290-292).³⁵ U prilog tome navodi se da je Vrhovni sud Srbije u jednoj odluci bio mišljenja da ima razloga da se, zbog promene okolnosti, ugovor o zakupu poslovnih prostorija raskine, ukoliko zakupnina, koja nije dovoljna ni za podmirivanje izdataka za tekuće održavanje poslovnog prostora, ne omogućuje realizaciju ugovorne svrhe, koja se manifestuje u očekivanju zakupodavca, da od sklopljenog ugovora ostvari određenu ekonomsku korist.³⁶

Svrha ugovora o sponzorstvu

Prema našem mišljenju, svrha ugovora može se manifestovati ili kao ekonomski cilj, ili pak, kao odlučujući motiv ugovarača. Predstavićemo to na osnovu ugovora o sponzorstvu. Mišljenja smo, da je svrha ugovora dozvoljeni cilj jednog ugovarača, sa kojim je drugi ugovarač upoznat, i koji se može manifestovati ili kao ekonomski cilj, ili kao odlučujući motiv koji je jednog ugovarača naveo na zaključenje konkretnog ugovora. Kako se tokom izvršenja ugovora, okolnosti mogu promeniti na štetu kako jednog, tako i drugog ugovarača, moramo utvrditi svrhu ugovora oba ugovarača ponaosob. Ne znači da će se u jednom ugovoru svrha ugovora za oba ugovarača ispoljiti isključivo kao ekonomski cilj, ili isključivo kao odlučujući motiv, već se može desiti da svrha ugovora jednog ugovarača bude ekonomski cilj, a drugog ugovarača odlučujući motiv, što je čini nam se u ugovoru o sponzorstvu slučaj. Tako, mišljenja smo, da kao svrhu ugovora za sponzora, treba uzeti njegov ekonomski cilj, dakle transfer imidža, dok je u slučaju sponzorisanog svrha ugovora njegov odlučujući motiv, dakle dobijanje podrške za njegove aktivnosti, jer sponzorisanog ne zanima niti sticanje prava svojine na novcu, ili stvarima, niti sticanje prava korišćenja na stvarima koje mu predaje sponzor, niti ga stvari i novac interesuju kao ekonomska dobra, ukoliko ne služe realizaciji njegovog motiva, a to je podrška njegovim aktivnostima.

Zamislivi su praktični slučajevi kada bi se na ugovor o sponzorstvu mogao primeniti institut raskidanja, ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti. Recimo, ugovor o sponzorstvu koji su zaključili uspešna kompanija i fudbalski klub. Nakon izvesnog vremena, tokom trajanja ugovora o sponzorstvu, prilikom putovanja na utakmicu, u avionskoj nesreći poginu svi članovi prvog tima fubalskog kluba, što se inače i dešavalo u stvarnosti.³⁷ Sponzorisani i dalje može da izvršava svoje ugovorne obaveze. Na raspolaganju su mu rezervni fudbaleri. Ipak, pitanje je da li se u takvom slučaju za sponzora da realizovati svrha ugovora, željeni transfer imidža, ukoliko sponzora promovišu ne toliko poznati fudbaleri. Naravno, sa druge strane ostaje faktičko pitanje, kako bi se i inače na imidž sponzora odrazilo raskidanje ugovora o sponzorstvu i napuštanje sponzorisanog zbog takvog nesrećnog slučaja.

Isto tako bi se recimo moglo desiti, što se trenutno i dešava, da zbog pandemije korona virusa bude zabranjeno prisustvo gledalaca fudbalskim utakmicama. Sponzorisani može da ispuni ugovorne obaveze, ali za sponzora je onemogućeno ostvarenje svrhe ugovora, transfera imidža, putem stvaranja u očima javnosti utiska o povezanosti sa sponzorisanim, jer gledalaca, to jest javnosti nema. Naravno, neke će se utakmice televizijski prenositi, ali mnoge neće, ili će na televiziji biti prikazane samo u pregledu. Mišljenja smo ipak, da to nije dovoljno za uspešan transfer imidža.

Sa druge strane, pretpostavimo da je ugovor o sponzorstvu zaključen tako da sponzor finansira odlazak sponzorisanog na sportsko takmičenje, a sponzorisani preuzme obavezu učešća u reklamnom spotu sponzora. Usled pandemije korona virusa bude zabranjeno održavanje sportskog takmičenja. Sponzor svoju ugovornu obavezu može izvršiti, ali za sponzorisanog, svrha ugovora, odlučujući motiv koji ga je naveo na zaključenje ugovora o sponzorstvu, a to je odlazak na sportsko takmičenje se ne može ostvariti. Sponzorisanog zapravo ne zanima niti sticanje prava svojine na novcu, niti njegova ekonomska upotreba, ukoliko to nije u cilju odlaska na sportsko takmičenje.

Predzaključna razmatranja

Dok je u ZOO za označenje kauze ugovorne obaveze upotrebljen termin osnov ugovorne obaveze, u članu 133 ZOO reč je o svrsi ugovora. Dakle, ono što je očigledno i što najpre upada u oči, jesu terminološke razlike. Različitost upotrebljenih termina bi svakako mogla upućivati na zaključak da svrha ugovora i kauza ugovorne obaveze nisu isto. Nesporna je činjenica da je kauza ugovorne obaveze uslov punovažnosti ugovora, pa njeno nepostojanje u trenutku zaključenja ugovora rezultira ništavošću ugovora. Svrha ugovora definitivno uslov punovažnosti ugovora nije, jer neostvarenje svrhe ugovora samo po sebi ne prouzrokuje nikakve posledice po ugovor i ulazi u okvire poslovnog rizika. Tek ukoliko bi neostvarenje svrhe ugovora bilo rezultat nepredvidivih, neizbežnih i nesavladivih okolnosti, mogao bi se ugovor raskinuti, ili izmeniti.

Ako su svrha ugovora i kauza ugovorne obaveze isto, samo se po sebi nameće pitanje, kako jedan isti pravni institut istovremeno može pod određenim okolnostima (njegovog nepostojanja) biti uzrok ništavosti ugovora, a pod drugim okolnostima (njegovog neostvarenja) biti uzrok raskida, ili izmene ugovora. Da je tako nešto moguće, možemo zaključiti pozivajući se na pravila ZOO o jednostranom raskidu ugovora zbog neizvršenja ugovorne obaveze, ukoliko naravno kao teorijsku osnovu pravila ZOO o jednostranom raskidu ugovora zbog neizvršenja ugovorne obaveze prihvatimo teoriju kauze. U takvom slučaju, kao što smo već napomenuli, nepostojanje kauze ugovorne obaveze u trenutku zaključenja ugovora uzrokuje ništavost ugovora, dok njeno docnije otpadanje za posledicu ima raskid ugovora. Ipak, argument bi se mogao osporiti time, da teorija kauze svakako nije jedina teorija kojom se objašnjava jednostrano raskidanje ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze.³⁸ Inače, najozbiljnija zamerka teoriji kauze, kao terijskoj osnovi objašnjenja jednostranog raskidanja ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze, tiče se toga, da je u skladu sa mešovitom koncepcijom kauze ugovorne obaveze postojanje kauze ugovorne obaveze, kako uslov punovažnog nastanka ugovora, tako i uslov njegovog održanja, pa ako bi se dosledno toga pridržavali, u slučaju otpadanja kauze ugovorne obaveze trebalo bi da nastupi ništavost, a ne raskid ugovora, dok sa druge strane neizvršenje ugovorne obaveze nikako ne može uzrokovati ništavost ugovora, jer uzroci ništavosti moraju postojati u trenutku zaključenja ugovora, a docnije nastale okolnosti, što podrazumeva i neizvršenje ugovorne obaveze, ne mogu prouzrokovati ništavost ugovora (Grujić 2014, 109-110). Saglasni smo sa mišljenjem iznetim u pravnoj literaturi da bi institut kauze ugovorne obaveze trebalo primenjivati jedino i isključivo na pitanje punovažnog nastanka ugovora. Za njegovom primenom nakon zaključenja ugovora ne postoji nikakva potreba, jer ZOO stavlja na raspolaganje druge institute, između ostalih, institut raskidanja, ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti, tako da bi se primena instituta kauze ugovorne obaveze u periodu izvršenja ugovora preklopila sa primenom ovog instituta (Nikšić 2006, 1098; Šmalcelj 1980, 13).

Zaključak

Jesu li kauza ugovorne obaveze i svrha ugovora iz člana 133 ZOO isto, odgovor je u direktnoj vezi sa tim za koju koncepciju kauze ugovorne obaveze se odlučimo. Na raspolaganju nam stoje mešovita, objektivna (ekonomska) i subjektivna koncepcija. Subjektivne koncepcije možemo se odmah odreći, jer ona, niti je prihvaćena u ZOO, niti u pravnoj teoriji, niti u sudskoj praksi. Ukoliko se opredelimo za mešovitu koncepciju kauze ugovorne obavezu, čemu smo skloni, različitosti između kauze ugovorne obaveze i svrhe ugovora postaju i više nego jasne. Dakle, na osnovu mišljenja iznetih u pravnoj literaturi, da se zaključiti, da se, baš kao i kauza ugovorne obaveze, isto tako i svrha ugovora može ispoljiti objektivno, ili subjektivno. Ipak, razlike su očigledne. Dok se kauza ugovorne obaveze objektivno ispoljava kao pravni cilj obavezivanja, svrha ugovora se objektivno ispoljava kao ekonomski cilj ugovarača. Na drugoj strani, kako kauza ugovorne obaveze, tako i svrha ugovora, mogu se subjektivno ispoljiti u vidu motiva ugovarača za zaključenje konkretnog ugovora. No, opet, razlike su očigledne. U pojam kauze ugovorne obaveze kod teretnih ugovora ulaze motivi samo ukoliko su nedopušteni i ukoliko su oba ugovarača bila nesavesna. Pravno relevantni kao svrha ugovora mogu biti samo i isključivo dopušteni motivi. Očigledno je dakle, da se kod raskida, ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti radi o slučajevima u kojima kauza ugovorne obaveze one ugovorne strane na čiji teret je došlo do promene okolnosti i dalje postoji, usled toga što drugi ugovarač može i hoće da izvrši svoju ugovornu obavezu, ali se za prvog ugovarača ne može ostvariti svrha ugovora. Sve izneto, čini nam se dokazuje, da kauza ugovorne obaveze, onako kako nju shvata mešovita koncepcija, i svrha ugovora nisu isto.

Ukoliko bismo se opredelili za objektivnu (ekonomsku) koncepciju kauze ugovorne obaveze, odgovor bi bio drugačiji. Naime, došlo bi do poklapanja kauze ugovorne obaveze i svrhe ugovora, kod onih ugovora, kod kojih bi se svrha ugovora ispoljila kao ekonomski cilj ugovarača. S obzirom na to, da smo videli kakvu pravnu nesigurnost bi izazvala praktična primena objektivne (ekonomske) koncepcije kauze ugovorne obaveze, onako kako su to učinili domaći sudovi, nikako se ne bismo založili za njeno prihvatanje. Pa makar se radilo o ugovorima kakav je ugovor o sponzorstvu kod kojih je toliko jasno i dominantno izražen i vidljiv ekonomski cilj obavezivanja.