Selection of people who will deal with management is crucial for the successful operation of any organization. This process involves respecting all relevant skills that candidates should possess, character traits, attitudes, and respect for the authority of the candidate by the group he or she should manage. The reason for conducting an adequate managerial selection procedure is the numerous findings that there are many management problems, but that there are very few sufficiently efficient managers.

The aim of this paper is to point out the characteristics that need to be identified during the selection of managers in order to achieve successful business results.

Uvod

Efikasnost i efektivnost organizacionih sistema u velikoj meri zavise od menadžera koji upravljaju istim.

Dobar menadžer treba da poznaje rad sa ljudima (pojedinci, male i velike grupe), organizaciju sistema kojim upravlja i tehnološke procese u organizacionom sistemu kojim upravlja. Takođe, potrebe prakse, zahtevi vremena i savremeni trendovi zahtevaju od menadžera posedovanje i primenu finansijskih, pravnih, opšteekonomskih i drugih aspekata upravljanja. Obim i intenzitet upravljačkih zahteva produkuju da menadžer mora imati adekvatan tim ljudi kako bi uspeo da izvrši zadatke, ostvari rezultate i dostigne ciljeve koje pred njega postavlja osnivač ili vlasnik preduzeća.

Obavljajujući poslove u okviru svog radnog mesta menadžer rešava ljudske, organizacione i stručne probleme, s time da su stručni i organizacioni problemi takođe problemi ljudske prirode.

Od menadžera se zahteva mnogo, ali on je ipak samo čovek koji svojim stilom rada i tehnikama koje primenjuje u radu treba ostavriti maksimalnu sinergiju svog znanja i energije i znanja i energije svojih saradnika.

Od njega se zahteva da razume misiju i strategiju za dostizanje misije organizacije i da uspešno sprovodi strategiju, kroz izvršenje zadataka, ostvarenje rezultata i dostizanje ciljeva.

Posao menadžera

Tejlor je još govorio da je najvažniji faktor veštine rukovođenja odnos između poslodavca i i radnika i to u cilju postizanja da radnici rade što bolje, što jevtinije i da im je radno vreme što više iskorišteno.

Menadžer generiše ideje, motiviše zapošljene i donosi poslovne i druge odluke.

Tri osnovne funkcije menadžmenta(Hortense, 2021):

· upravljanje i rukovođenje poslovanjem;

· upravljanje i rukovođenje rukovodiocima i

· upravljanje i rukovođenje radnicima i radom.

Elementi funkcije rukovođenja su:

· planiranje, u smislu planiranja budućnosti (stanja, ponašanja, redosled akcija),

· organizovanje u smislu pripremanja,

· naređivanje (komandovanje),

· koordiniranje i

· kontrolisanje.

Peter Drucker⁵ u razmatranju rada rukovodioca insistira na formiranju osoblja, komunikacijama i motivisanju a ističe da rukovodilac obavlja sledeće operacije:

· postavlja ciljeve,

· organizuje,

· motiviše i komunicira,

· meri i ocenjuje postignute rezultate,

· razvija ljude.

Druker insistira na “kvantitativnom aspektu rukovođenja”, traži od rukovodioca da ciljeve definišu u brojkama i merljivim veličinama, da stvore instrumente za merenje postignutih rezultata i da rezultate mere i ocenjuju zajedno s članovima kolektiva(Andrejić i dr., 2021).

Elementi funkcije rukovođenja primereni našim uslovima su: planiranje, priprema, obaveštavnje i dogovaranje, koordiniranje, analiza i ocena rezultata (kontrola), uzdizanje kadrova (vaspitni rad).

Među mnogobrojnim ulogama menadžera na svim organizacijskim nivoima najčešće se navode sledeće funkcije menadžera(Sokolov i dr. 2019):

· planiranje, organizovanje i kontrole,

· postavljanje ciljeva, planiranje, organizovanje, vođenje, i kontrola

· donošenje odluka, organizovanje, izgradnja kolektiva, planiranje, kontrolisanje, komuniciranje i usmeravanje.

Bez obzira na hijerarhijski nivo u organizaciji menadžeri svih nivoa obavljaju slične poslove. Razlika postoji u obimu pojedinih vrsta poslova koje obavljaju menadžeri pojedinih nivoa.

Menadžeri različitih nivoa menadžmenta, se razlikuju(Stanković i Milenkovič, 2018):

· po količini vremena koje troše za obavljanje pojedinih menadžerskih funkcija (planiranje, organizovanje, vođenje i kontrola);

· po ciljevima koje utvrđuju na pojedinim nivoima menadžmenta;

· po odlukama koje donose (rutinske i nerutinske odluke);

· po složenosti (struktuiranosti) problemima koje rešavaju, učetalosti odluka koje donose i obimu angažovanja u iniciranju i sprovođenju promena;

· orjentisanost u delovanju (interna; kombinacija interne i eksterne orjentisanosti).

Uspešan rad menadžera zahteva vladanje određenim tehnikama i veštinama rukovođenja, koje se stiču kroz formalno obrazovanje, edukaciju kroz čitv radni vek i kroz operativnu praksu: intervjuisanje, podučavanje, izdavanje naloga, vođenje sastanaka, javno govorništvo, pisanje izveštaja, brzo čitanje, korištenje brojčanih podataka, tehnika rešavanja problema, donošenje odluka, metoda izučavanja slučajeva, planiranje organizacije, metode više matematike, statistike i operacionih istraživanja koje tretiraju kvantitativni aspekt rukovođenja i omogućavaju donošenje odluka na bazi činjenica a ne na osnovu subjektivnog osećaja i iskustva. Ove etode omogućavaju da se procene verovatni rezultati jedne odluke.

Od rukovodioca se zahteva:

· da definiše politiku organizacije koju stvara;

· da od grupe ljudi stvara i stvori organizaciju koja može da funkcioniše i realizuje zadatke;

· da nađe način da od članova radnog  izvuče maksimum;

Ponašanje rukovodioca zavisi od ličnosti rukovodioca i njegovog znanja, vaspitanja, samostalnosti i odgovornosti, vrste posla i karaktera zadataka, ličnosti, znanja, vaspitanja, samostalnosti i odgovornosti ljudi sa kojima se rukovodi.

Svojstva rukovodioca i njegov lik

L.Urwick u svom radu pod nazivom ”16 questions about training and selection of managers” smatra da rukovodioca treba da odlikuju hrabrost, snaga volje, elastičnost u postupanju sa ljudima i znanje, odnosno: odlučnost i hrabrost, izvanredna energija i snaga volje, elastičnost, osećaj mere i takt, stručno znanje i široki vidici, odanost radnoj grupi, užoj i široj organizaciji, poštenje, postojanost karaktera i duboka vera u ljude(Austin & Williams, 2021).

Tabela 1. Svojstva idealnog rukovodioca (za potrebe privrede) rangirana prema redosledu kako su ga definisali rukovodioci raznih zemalja.

U potrazi za takvim načinom ponašanja kojim bi se stimulisao učinak razrađena je psihologija rukovođenja koja obuhvata: izbor rukovodioca i razvoj njegovih harizmatskih osobina.

Analizirajući veliki broj uspešnih rukovodioca, došlo se do saznanja da rukovodioci trebaju, pored ostalih, da poseduju i sledeće karakteristike (Nadoveza & Pešić, 2020):

· Poznavanje ljudi zasnovano na iskustvu koje podrazumeva shvatanje njihove složenosti i celovitosti i intuitivna obdarenost da osete za koji posao se ko može najuspešnije koristiti na poslovima unutar grupe. Polazne pretpostavke za poznavanje ljudi su sposobnost uživljavanja i snaga predočavanja koja je usmerena na praktična pitanja.

· Sugestivnost odnosno sposobnost da se lična volja prenese na druge i da se drugi podstaknu na aktivnost. Polazne pretpostavke za ovu sposobnost jesu unutrašnja sigurnost, lična ubeđenost u cilj, samodisciplina i jaka volja.

Navedene sposobnosti se razvijaju kod rukovodioca putem školovanja za rukovodioce.

Iz navedenog se može zaključiti da treba vršiti selekciju ljudi koji se biraju za rukovodioce i sistemski ih školovati uz maksimalno uvažavanje osobina selekcijom izabranih kandidata.

Nakon drugog svetskog rata, pod rukovodstvom Hansa Blasha u “Institutu za primenjenu psihologiju - IAP” vršeno je obrazovanje rukovodećih kadrova gde se insistiralo na unapređivanju i stimulisanju ličnosti rukovodioca(Wang et al., 2019).

Prema Blashu, da bi se postigao psihološki cilj kurseva za rukovodioce, u toku struktuiranja kursa i u toku samog kursa, glavne osobine rukovodioca i važne dodatne osobine rukovodioca se moraju didaktički i na drugi način uzeti i različito tretirati.

Glavne osobine rukovodioca su(Avakumović i dr., 2021):

· inicijativa, radišnost, samoinicijativnost,

· prirodno samopouzdanje a bez nekog prenaglašavanja vlastite važnosti,

· svest o odgovornosti,

· sklonost poduzetništvu i sklonost riziku za “dobru stvar”,

· sposobnost sagledavanja ličnih grešaka i njihovog ispravljanja,

· stvarni autoritet  umesto autokratskog ponašanja,

· solidarnost i povezanost u poslu,

· lični integritet ličnosti na radnom mestu i izvan njega,

· lična zrelost.

Važne dodatne osobine rukovodioca su: poznavanje svoje struke i dotične branše, školovanje mišljenja, snaga uma, kritika, pregled nad metodama sticanja uvida i ovladavanje njima, radna disciplina, doslednost, tačnost i pouzdanost.

Posle prvog Švajcarskog kursa za rukovođenje preduzećem, održanog 1954. godine, nastaje novo razdoblje u rukovođenju nazvano “određivanje ciljeva”( Gorges & Holz-Rau, 2021).

Pod uticajem američke teorije sledi se geslo “ciklus rukovođenja” a to je orijentacija, donošenje odluke, realizacija(Lukichev & Romanovich, 2016).

Pretpostavke o ciljevima postaju uočljivije pa se lakše mogu i kontrolisati.

Svako rukovođenje pretpostavlja postojanje nekog cilja. Ostvarenje toga cilja zahteva što potpuniju pretpostavku o njegovoj vrsti i karakteru. Određivanje 

ciljeva mora se vršiti uz neprekidno razmatranje raspoloživih resursa i mogućnosti, uticaja okruženja i procenu razvojnih mogućnosti (Spanellis et al., 2021.).

Utvrđivanje (postavljanje) ciljeva, kako bi njihova realizacija uspela, zahteva postojanje razrađene koncepcije.

Odvija se u nekoliko faza(Damnjanović i dr., 2020):

· Fazu formiranja mišljenja u kojoj se vrši ocena položaja i ocena tendencija razvoja;

· Fazu formiranja htijenja (težnji) u kojoj se vrši izbor iz ranije razmatranih mogućnosti i donosi se odluka;

· Fazu ostvarivanja cilja (realizacije) kroz formulisanje zadataka, praćenje ostvarivanja zadataka i procenu postignutih rezultata.”

Poželjne osobine rukovodioca

Svaka profesija pa i profesija rukovođenja traži specifičnu nadarenost i specifične crte karaktera. Rukovodioca osim opšteljudskih kvaliteta (inteligencija, energija, kreativnost, volja i čvrst karakter) trebaju krasiti i posebni kvaliteti koji se odnose na sposobnost pravilnog izbora i razvoja kadrova te poznavanje ljudi i njihovih problema, pravilno procenjivanje njihovih prednosti i nedostataka i pravilno korištenje njihovih sposobnosti.

Različiti autori u svojim istraživanjima navode različite klasifikacije osobina i različite osobine koje su poželjne za rukovodioca(Simić, 2020).

Od menadžera se zahteva da, pored efikasnog i efektivnog realizovanja, medžerskih zadataka poseduje i liderske sklonosti odnosno da uživa veliki lični autoritet i moć i da je u stanju da uspešno obavlja sve funkcije i procese menadžmenta (planiranje, organizovanje, kadrovi, vođenje, kontrola, koordinacija, dodela zadataka).

Osim navedenog od rukovodioca se zahteva da može da probleme brzo uočava, sagledava široko i duboko, a pri tome brzo, brzo dijagnostikuje i odvaja bitno od nebitnog i da se kroz organizacioni sistem kreće efikasno.

Bitne osobine ličnosti na koje treba obratiti pažnju prilikom izbora rukovodioca jesu: temperament, interesi, karakter i sposobnosti a one se u izvesnoj meri mogu utvrditi na osnovu određenih kvalitativnih i kvantitativnih pokazatelja. Takođe, treba voditi računa i o znanjima koja poseduje rukovodioc, o njegovom dotadašnjem misaonom i radnom angažovanju u svim fazama životnog ciklusa sistema (stabilna stanja sistema, krizne situacije i stanja,...), ponašanju i javnom (društvenom) delovanju(Mihajlović i dr., 2018).

Da bi izbor bio adekvatan vrlo je važno da rukovodilac poseduje određena svojstva: razvijen intelekt, široka opšta kultura, dobra profesionalna i idejno- politička priprema, dobra usklađenost karaktera i temperamenta, umešnost pažljivog odnosa prema zahtevima i žalbama saradnika, umešnost vođenja organizacije (grupe) i učenja od nje.

Lični kvalitet rukovodioca mnogo i direktno utiče na motivaciju i zadovoljstvo ljudi u grupi i na na karakter odnosa među članovima grupe.

Danas su istraživanja usmerena u dva pravca:

1) Istraživanju ličnih osobina, socijalnog porekla i pozadine kao i celovitih ličnosti u traganju za time kako stvoriti dobrog rukovodioca i

2) Analiza poslova rukovodioca (zasnovana na tome šta rukovodioci rade i šta bi trebalo da rade).

Ličnost rukovodioca predstavlja kompleks različitih kvaliteta koji obuhvataju:

· moralne osobine: visoko razvijena socijalna svest i socijalno osećanje; smisao za ekonimiju; odlučnost; preduzimljivost; osećanje odgovornosti;

· intelektualne sposobnosti: metodičnost u mišljenju i radu; objektivnost; realizam i praktičan smisao; sposobnost ubeđivanja;

· fizičke osobine: telesno i duševno zdravlje; vitalnost; izdržljivost; lep izgled;

· znanje i iskustvo: opšte obrazovanje i stručno obrazovanje i rad na poslovima rukovodioca odnosno školama za rukovodioce, minuli rad na obrazovanju i vaspitanju rukovodilaca ili sličnim.

Različiti autori u svojim istraživanjima navode različite klasifikacije osobina i različite osobine koje su poželjne za rukovodioca .

Kod razmatranja osobina rukovodioca treba uočiti neke urođene imanentna svojstva ličnosti i svojstva koja se stiču vaspitanjem i obrazovanjem.

S obzirom da je rukovodioc i radna snaga nužno je poznavati i određene poželjne karakteristike radne snage uopšte.

Takođe, sve osobine rukovodioca možemo klasifikovati na(Halabi et al., 2019)

· opšte - koje su poželjne za svakog rukovodioca, bez obzira na statusnu poziciju u organizaciji i vrstu posla kojim se bavi organizacija kojom rukovodi i

· posebne - koje su uslovljene specifičnos posla kojima se bavi organizacija.

· Statusna pozicija rukovodioca određuje dozvoljena odstupanja poželjnih vrednosti pojedinih opštih karakteristika - osobina rukovodioca.

Svaka ličnost je ukupnost sklonosti, emocionalnosti i motiva iz kojih se u određenim uslovima razvijaju određeni atributi ličnosti(Chernobai et al., 2021):

· iz sklonosti se razvijaju sposobnosti,

· iz emocionalnosti se razvija temperament,

· iz motiva se razvijaju ambicije.

To znači da se od rukovodioca, kao radne snage zahteva da hoće, može, zna i ume sa velikim žarom da radi.

Da bi se dobile poželjne osobine aktivnog rukovodioca neophodno je kultivisanje urođenih imanentnih obeležja čoveka i adekvatno obrazovanje i vaspitanje.

Postoje različite vrste klasifikacija poželjnih osobina radne snage. Fajol je insistirao na zdravlju, inteligenciji, moralu, opštem obrazovanju, stručnom obrazovanju i iskustvu.

Postoji klasifikacija poželjnih osobina radne snage na:

· lične karakteristike (zdravlje, inteligencija, vrednoća, veština - spretnost, preduzimljivost, disciplinovanost);

· radne karakteristike radne snage (stav prema psolu, stručno obrazovanje, iskustvo);

· karakteristike civilizovanosti radne snage (opšte obrazovanje, stav prema kolektivu, stav prema čoveku, stav prema društvu)

Klasifikacija poželjnih osobina ličnosti rukovodioca (zahteva) se može izvršiti, prema vrstama poslova koje obavlja rukovodioc, na (Davila et al., 2009; Pavlićević i Radenović, 2020):

· osobine poželjne za donošenje odluka (inteligencija, analitički duh, sposobnost predviđanja, odlučnost, optimizam, prihvatanje odgovornosti, doslednost, samokritičnost);

· za delegiranje (sposobnost procenjivanja ljudi, sposobnost planiranja, sposobnost uočavanja funkcionisanja organizacije, položajni autoritet);

· za komuniciranje (opšta kultura, komunikativnost, veština izražavanja, lični autoritet, civilizovanost);

· za koordinisanje (sposobnost uočavanja funkcionisanja celine, veze delova unutar celine, potcelina u celini i veza celine sa višom celinom; sposobnost uočavanja kretanja i tendencija, iskustvo u radu s ljudima, integrativne sposobnosti, iskustvo u struci);

· za kontrolisanje (poznavanje prirode i zahteva kontrole, tehnološka disciplinovanost, smisao za red, osećanje mere i poznavanje kriterijuma za dopuštena odstupanja);

· za uzdizanje kadrova (radne navike, ekspeditivnost, stručni autoritet, skromnost, umerenost, psihička uravnoteženost, sposobnost podučavanja, nesebičnost, društvenoplitičko obrazovanje);

· za stimulisanje (inicijativnost, industrijska psihologija, kolaborativnost);

· za intervenisanje (objektivnost pri izboru prinuda, određivanju obaveza, postavljanju zahteva i traženju obzira)

Javljanje potrebe za pobrojanim zahtevima je promenljivo u vremenu i zvisi od slučaja do slučaja. S obzirom da sve navedene zahteve nemože nijedan rukovodioc da zadovolji, od svakog rukovodioca se zahteva da se neprekidno informiše, analizira situaciju, donosi odluke, sgaledava trendove i kontinuirano se osposobljava.

Iz većine analiza mogu se izvući sledeće osobine koje je poželjno da budu zastupljene kod rukovodioca (Spenceley, Snyman & Eagles, 2021):

· da je više orijentisan prema društvu i prema grupi a manje prema samom sebi i ličnim preokupacijama, da je dinamičan i mobilan ;

· da je širokog interesovanja, postojanih i usklađenih interesa;

· da teži ka kolektivizmu i humanosti, otvorenost, učtivost i skromnost;

· da je svestan značaja svog rada i njegovog doprinosa radu grupe;

· da prihvata dužnost rukovodioca, da je dobrovoljno izvršava i da se emotivno za nju vezuje;

· sistematičnost, upornost da se savladaju teškoće, inicijativnost za pronalaženje novih načina u rešavanju zadataka;

· odanost timu (radnoj grupi), široj i užoj organizaciji;

· posmatračke sposobnosti, fleksibilna misao, sposobnost predstavljanja, upoređivanja, zaključivanja i uopštavanja;

· treba da je hrabar, spreman da se susretne s opasnošću i nelagodnošću i prihvati odgovornost za donetu odluku i preduzetu akciju;

· intelektualne sposobnosti, sposobnost pamćenja i posmatranja;

· sposobnost da okuplja ljude oko sebe i gradi tim (sposobnost za timski rad);

· sposobnost brzog uspostavljanja dobrih uzajamnih odnosa sa drugim ljudima;

· sposobnost dobrog komuniciranja sa ljudima;

· sposobnost nametanja svojih predloga i rešenja drugima;

· sposobnost shvatanja načina na koji se složeni projekti realizuju;

· sposobnost procenjivanja ličnosti kroz ustanovljavanje dominantne konfiguracije njihovih potreba;

· visok stepen frustracione tolerancije i emocionalne stabilnosti;

· visok stepen elastičnosti i adaptibilnosti;

· spremnost da preuzme odgovornost i rizik;

· visok nivo aspiracija;

· veliko iskustvo u rešavanju sličnih problema;

· moć u pridobijanju ljudi da dobrovoljno sarađuju;

· povoljne biofiziološke osobine (zdravlje, radna kondicija, starosna dob, antropološke crte, ..);

· da poseduje određene harizmatske osobine:

· sposobnost da proceni na kojim poslovima se ko može najuspešnije koristiti unutar grupe, zasnovana na uživljavanju u situaciju i predočavanju stanja;

· sugestivnost odnosno sposobnost ubeđivanja i pregovaranja, da se lična volja prenese na druge i da se drugi podstaknu na dobrovoljnu saradnju i aktivnost, zasnovana na unutrašnjoj sigurnosti, ličnoj ubeđenosti u cilj, samodisciplini i jakoj volji;

· da je po prirodi optimista.

Od rukovodioca se traži da bude i lider i menadžer odnosno da uživa veliki lični autoritet i moć i da je u stanju da uspešno obavlja sve funkcije i procese menadžmenta (planiranje, organizovanje, kadrovi, vođenje, kontrola, koordinacija, dodela zadataka).

Osim navedenog od rukovodioca se zahteva da može da probleme brzo uočava, sagledava široko i duboko a pri tome brzo, brzo dijagnosticira i odvaja bitno od nebitnog i da se kroz sistem kreće efikasno.

Poželjni stavovi rukovodioca

Poželjni stavovi koje treba posedovati (odnosno usvojiti kao svoje) rukovodilac (u odnosu na sebe, ostale pojedince, projektnu grupu i posao koji realizuje projektna grupa) mogu se različito klasifikovati, s obzirom na objekat stava i usvojeni kriterijum klasifikacije.

Neki opšti stavovi koji moraju biti sastavni deo ličnosti rukovodioca i koji su neophodna polazna osnova za uspešan rad  jesu sledeći: čovek je krajnja mera svih vrednosti; ponašanje rukovodioca ima presudan značaj na stav prema radu i ponašanju, ostalih za projekat značajnih ljudi, tokom svih faza u “životnom ciklusu projekta”; za uspeh projekta vrlo je bitan kvalitetan izbor, obrazovanje i razvoj; tim koji realizuje složeni zadatak - projekat nije samo ekonomska ili vojna već i društvena jedinica; kad god je moguće treba saslušati i druge; poštovanje i uvažavanje sagovornika; treba verovati ljudima i njihovoj odgovornosti ali i proveravati jer ljudi idu linijom manjeg otpora, skloni su opuštanju i greškama; rukovodilac ne sme biti sujetan i ne treba se svetiti se ljudima; rukovodilac treba ličnim primerom pokazati drugima kako se radi (“pokaži - pa traži” odnosno “pokaži i traži”, kad god je moguće i opravdano); rukovodilac nesme previše isticati sebe u prvi plan već treba da vodi i gradi tim i da omogući i ostalima da dođu do izražaja i iskažu svoje vrednosti; rukovodilac treba obavljati poslove preko drugih ljudi a eksponirati se samo kad zaista mora; za značajne odluke koje su usaglašene verbalnim komunikacijama potrebno je pismenim putem (tajno izjašnjavanje) tražiti njihovu potvrdu; pojedinac uključen u složen poduhvat koji realizuje grupa ljudi ili organizacija mora znati odnos njegovog zadatka prema celini ili barem višem nivou agregacije; kvalitet svakog proizvoda i proizvodnost proizvođača tog proizvoda zavise od rukovodećih (upravljačkih) struktura; rukovodioc treba da odlučuje o svemu što nije propisano i o dopuštenim odstupanjima od onoga što je propisano ali u granicama odstupanja koja su njemu dopuštena (granice traženja centara moći); rukovodioc održava red u grupi a nema reda bez redara i redara bez ovlaštenja; uspešnost rada rukovodioca zavisi od njegovih  sposobnosti  da  koristi  manevarski  prostor  između  krajnosti;

rukovodioc pretvara propise u akciju, reči u dela, teoriju u praksu. Svaka transformacija ima svoje gubitke i mogućnost provođenja u više varijanti; rukovodioc treba da stvara tim i da vodi ljude a ne da ih goni; onaj rukovodilac koji koristi naučna dostignuća nema većih dilema u rukovođenju, ako se ne koristi nauka dilema se rešava korištenjem rizika; posedovanje sposobnosti ne daje rezultate ukoliko nije praćeno odgovarajućim stavovima koji predstavljaju motivacionu komponentu zalaganja;

Zaključak

U radu su prikazani koji su to faktori od kojih zavisi izbor menadžera, a svakako i koje se mehanizmi mogu koristiti pri izboru i davanju adekvatnih znanja menadžmentu.

Od rukovodioca se zahtevaju znanja koja su potrebna svakom rukovodiocu (menadžeru), ali i znanja koja su specifična za vođenje i organizaciju timskog rada.

U teoriji i praksi upravljanja prisutni su brojni različiti pristupi klasifikaciji znanja koja treba da poseduje rukovodilac.Rukovodioc treba da poseduje određena tehnička, humanistička i koncepcijska znanja. Tehnička znanja su znanja koja omogućavaju obavljanje određenih poslova korištenjem određenih metoda, tehnika, postupaka i instrumenata. Obuhvataju razna inžinjerska, metodološka i uskostrukovna znanja. Koncepcijska znanja omogućavaju razumevanje timskog rada i prirode problema koji se rešava kao celine koja funkcioniše u promenljivom okruženju. Ova znanja omogućavaju da se sagleda okruženje u kojem sistem funkcioniše, da se ustanovi odnos između celine i delova i da se pojedini delovi i funkcije međusobno povežu u skladnu celinu koja će ciljno da funkcioniše. Konceptualna znanja omogućavaju sagledavanje budućnosti i daju odgovor na pitanje šta treba raditi. Humanistička znanja se odnose na poznavanje ljudi i njihove prirode, ponašanja pojedinaca, interakcija unutar grupe kao i odnosa između grupa.

U svom radu rukovodioc mora da poznaje vrste mišljenja i škole organizacije, primenjuje poznate (i da istražuje nove) principe organizacije, razne sisteme, metode i stilove rukovođenja i da ih uspešno kombinuje radi efikasnog izvršenja zadatka.

Pored znanja, veština i navika neophodnih za rukovođenje uopšte neophodno je i posedovanje znanja, veština i navika koje su potrebne za upravljanje specifičnim oblas ljudske delatnosti.