Experts who deal with the essence of communication businesses in the theoretical and practical sense, point out the fact that the process of business communication, at the beginning of the third millennium, conceptually and substantively, has changed greatly. These changes are of a technological nature, but also have a specific political, economic, social, cultural, psychological and any other relevant definition. This paper points to a paradigm shift in the application of information and communication technologies, which is happening due to explosion of technology in society and the impact of globalization on modern business communication. Recomposing the worldview and applying new methods and content is necessary to obtain the relevant effects of business communication. The business world challenges us to use business communication by applying information and communication technologies in the way of the 21st century, not so much in the use of technology, but in the attitudes that shape its use.

Uvod

Vreme u kome živimo dostiglo je najvišu tačku u komuniciranju. Skoro da je centar ljudskog postojanja izmešten u prostor komunikacije, dok je informacija danas najvažniji i najskuplji resurs. U tom smislu, veoma je važno kako i sa kim se komunicira, na koji način se selektuju informacije, kako se obrađuju, tumače, šta znače i kako ih upotrebiti (Milovanović, Jovanović, 2018).

Od početka svog postojanja ljudi komuniciraju na neki način, sa drugim komunikacijski kompatibilnim bićima. Komuniciranje je uslov života i egzistencije, i posebno poslovanja u moderno-organizovanim društvenim zajednicama. Zato Nykodym (1988) ističe da je „komunikacija srce svake organizacije“. Komunikacija je temeljni društveni fenomen koji se široko opisuje u različitim naučnim disciplinama, pa postoji različito razumevanje načina na koji se koristi ovaj termin. U izvornom smislu, značenje latinskog izraza comunicare, pojmovno izražava saopštavanje i primanje poruka u uslovima određenog zajedništva.

Sa istorijskog aspekta, komuniciranje se u kontekstu Darvinovog evolucionog tumačenja razvoja čoveka i ljudskog društva, može uslovno diferencirati po sledećim fazama:

1. Prva faza komunikološkog razvoja čoveka i ljudskog društva, vezana je za period divljaštva, koji je hronološki trajao veoma dugo. U tom periodu ljudi su se međusobno sporazumevali putem pokreta tela, mimike lica i artikulisanih krikova, sa tačno određenim značenjem;

2. Drugu fazu karakteriše formiranje organizovanih društvenih zajednica. U ovom periodu, razvija se razuman ljudski govor, zasnovan na smislenim rečima i rečenicama;

3. Treća faza se odnosi na stvaranje prvih, istorijski poznatih i civilizacijski uređenih država, koje su imale svoja pisma, što je predstavljalo veliki, ne samo komunikološki, već privredni i kulturološki napredak ljudskog društva;

4. Četvrtu fazu karakteriše pojava i razvoj štamparske industrije, kao veliki iskorak u razvoju sredstava i metoda pisanog komuniciranja;

5. Sledeća faza komunikološkog napretka se vezuje za razvoj kapitalizma i dostignuća prve, druge i treće industrijske revolucije. Komuniciranje je u tom periodu bilo tesno povezano sa razvojem saobraćaja i stvaranjem tzv. integrisanih saobraćajnih sistema;

6. Ulazak u 21. stoleće, označio je apsolutnu dominaciju tzv. informatičko- komunikacione industrije. Ovaj period karakteriše pojava i sve intenzivniji razvoj tzv. pametnih mašina, što je oznaka za tehnološki napredak raznih vrsta robota, kompjutera, višenamenskih mobilnih telefona i drugih, sve savršenijih uređaja iz domena tzv. veštačke inteligencije.

Celokupan proces informaciono-komunikacionog tehnološkog napretka, ne bi mogao brzo da se odvija, da ga istovremeno ne prate i drugi, složeni tehnološki, politički, ekonomski, kulturološki, socijalni, psihološki i ostali međusobno povezani planetarni procesi. Navedeni procesi se zajednički imenuju kao procesi globalizacije.

Efekti komunikacije u savremenom poslovanju

U stalnom nastojanju da unapređuje svoje poslovanje, većina preduzeća posebnu pažnju poklanja pitanjima komunikacije i aktuelnim komunikacionim trendovima. Jednostavna, jasna i ciljana komunikacija odavno predstavlja osnovni instrument za plasman relevantnih informacija i platformu uspešnog poslovanja savremenih preduzeća. Na svim nivoima i u svim oblicima rada i poslovanja, komunikacija je osnovni pokretač promena u preduzeću, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Integrisani i harmonizovani sistem komunikacija obezbeđuje realizaciju unapred osmišljenih ciljeva, motivisanje i punu informisanost svih zaposlenih u preduzeću.

Na kraju 20. veka, značaj poslovne komunikacije je toliko porastao, da se u današnjem vremenu značaj komunikacija ne može kvantifikovati. Ovaj rast je uvek bio praćen naporom da se uspostavi jasan identitet za ovo istraživačko polje, jer komuniciranje je jedna od najkompleksnijih, najobuhvatnijih i najdinamičnijih aktivnosti u ljudskom društvu (Dobardžić, 2015). Zbog toga, naučnici i danas nastoje da utvrde fokus i granice pri definisanju i redefinisanju budućnosti ovog polja. Veliko interesovanje za ovu predmetnu oblast može se objasniti značajem koji komunikacija ima u preduzećima, odnosno u organizacijama uopšte. Osnovni uslov za uspešnu saradnju zaposlenih u preduzeću je razmena funkcionalnih i organizacionih informacija. Zbog toga je komunikacija konstitutivni uslov za nastanak, kontinuitet i fleksibilnost preduzeća (Spieß,Winterstein, 1999). Bez mogućnosti komunikacije, savremena preduzeća bi prestala da postoje. To je mehanizam kojim se prenose informacije i osnov za zajednički rad, pa je od suštinske važnosti za sve organizacione interakcije (Bismarck, Bungard, Held, 1999).

Unutar preduzeća jača poverenje zaposlenih u viziju i misiju preduzeća, povezuje zaposlene sa realnošću posla, podstiče razvoj preduzeća, olakšava promene neophodne za napredak, i pomaže u promeni ponašanja. Spolja u okruženju, imidž preduzeća, uočavanje novih poslovnih prilika i odnos sa društvom u velikoj meri zavise od toga koliko je dobro osmišljen i sproveden tekući proces komunikacije. U osnovi, proces komunikacije nije softverska funkcija preduzeća, već pokretač poslovnog uspeha, koji ima ključnu funkciju u učinku preduzeća (Mucchielli, 2010).

Interakcija i komunikacija, dva pojma – jedno značenje

Za ovaj rad ima smisla ukazati na odnos između pojmova interakcija i komunikacija. U zavisnosti od osnovnog razumevanja pojma komunikacija, pojmovi interakcija i komunikacija koriste se i kao sinonimi. Karakteristike koje omogućavaju ili razjašnjavaju razliku između njih su namera, plan i formiranje sistema (Weick, 1985).

Prema Blickleu (2004) „Društvena interakcija se može shvatiti kao efekat uticaja različitih ljudi jedni na druge ...“. U vezi sa namerom i planom, ova konstatacija podrazumeva da ljudi mogu međusobno da komuniciraju samo svojim fizičkim prisustvom, bez osnovane namere ili plana. Primer je fenomen društvene interakcije, u kojem se performanse ljudi menjaju samo prisustvom drugih ljudi. Dok se performanse povećavaju sa jednostavnim zadacima, smanjuju se sa složenim zadacima. Međusobna interakcija je nenamerna, neplanirana i može biti van znanja zainteresovanih.

Frindte (2001) smatra da je „Komunikacija društveni proces tokom kojeg uključeni ljudi podstiču jedni druge da grade stvarnost“. Da bi mogli da komuniciraju jedni s drugima, potreban je zajednički skup simbola, koji je uobičajeno stvoren kroz sistemsku formu koja je povezana sa društvenim i kulturnim strukturama (Theis, 1994). S druge strane, društvena interakcija se može odvijati nezavisno od toga. Ako se jezičke i društvene strukture razvijaju u obliku ponavljajućih sekvenci interakcije, te strukture se nazivaju komunikacionim pravilima (Blickleu, 2004). Ukoliko svaki čin komunikacije dovodi do uticaja na drugu osobu, komunikacija se može posmatrati kao podskup interakcije (slika 1).

Slika 1. Komunikacija kao podskup interakcije

Izvor: Nikole, 2013

Proces komunikacije je planirani proces sa osnovnom namerom ostvarivanja određenog cilja. Međutim, ako interakciji nedostaje namera ili čak znanje o uticaju, tada interakcija nije nužno komunikacija (Blickleu, 2004).

Funkcije poslovne komunikacije

Termin poslovna komunikacija u osnovi uključuje bilo koji oblik komunikacije, a time i komunikaciju između preduzeća i kupaca i dobavljača, kao i sa drugim spoljnim subjektima. Poteškoće u definisanju poslovne komunikacije proizilaze iz raznovrsne upotrebe pojma u različitim naučnim disciplinama i složenosti fenomena komunikacije i poslovanja. Prvo i najvažnije, ovaj termin podrazumeva pretpostavku da se radi o komunikaciji u preduzeću.

Zaposleni u preduzeću koji mogu da komuniciraju osećaju se povezani sa napretkom poslovanja i razumeju kako svojim postupcima mogu da podrže taj posao. Novi zaposleni se brzo povezuju sa kulturom takvog preduzeća i bolje se nose sa promenama koje menadžment zahteva u određenim situacijama. Drugim rečima, preduzeća sve više komuniciraju, ali s obzirom na tehnološki napredak, preferiraju brže i modernije načine slanja i primanja poruka. Efikasna i efektivna poslovna komunikacija je osnova na kojoj se grade i drugi ključni faktori preduzeća: investicije, menadžment, ljudski resursi, nove ideje, kao i njihova inteligentna upotreba(Coman, 2001).

Koje funkcije komunikacije su dodeljene u preduzeću u potpunosti zavisi od organizacionog razumevanja i perspektive. Za Theisa(1994) „Važnost komunikacije za preduzeća proističe iz njene kontrolne funkcije“. Formalne strukture preduzeća usklađuju delovanje zaposlenih sa osnovnim organizacionim ciljevima i tako dodiruju srž naučnog razmatranja ovog istraživačkog polja(Nerdinger, 2011). U razumevanju funkcija poslovne komunikacije, Walgenbach(2004) smatra da treba poći od Maxa Webera, koji se smatra osnivačem organizacione teorije. Njegova analiza birokratije je i danas relevantna. Prema Weberu, pojavu birokratije treba posmatrati u vezi sa sposobnošću ljudi da oblikuju životnu sredinu kroz intelektualno suočavanje sa njom. Ovaj proces se odvija na sledećim nivoima(Kieser, 2006):

· na nivou pogleda na svet,

· praktičnog načina života i

· institucija.

Prenoseći pojam birokratije na preduzeća, Weber(1972) ističe da su: „Velika, moderna kapitalistička preduzeća i sama modeli tesne birokratske organizacije“. U odnosu na značaj poslovne komunikacije Kieser(2006) navodi da se „Komunikacija između pojedinih zaposlenih odvija zvaničnim kanalima, uglavnom u pisanoj formi, putem pisama, obrazaca, beleški, itd.“ Pismena komunikacija osigurava dalje postojanje preduzeća bez obzira na promenu zaposlenih u preduzeću. Pisanje svih procesa koji se smatraju relevantnim i dalje je uobičajeni način rukovanja informacijama. Međutim, sa povećanjem složenosti, broja procesa i količine informacija, preduzeća se suočavaju sa novim problemima, kao što su preopterećenost informacijama, racionalno skladištenje i strukturiranje informacija koje zahteva brzi pristup. Formalizovane komunikacione strategije, zapisivanje administrativnih procesa, kao i de-individualizacija zaposlenih, karakteristike su većine preduzeća do danas. Ona se zasnivaju na pretpostavci da menadžment preduzeća poseduje sve relevantne informacije i prosleđuje ih operativnim organizacionim jedinicama kroz definisane komunikacione kanale nadole.

Formalna komunikacija

Formalno definisana komunikacija je ograničena i oblikovana izborom strukture, pravilima i specifikacijama. Ovaj zvanični oblik komunikacije odnosi se na razmenu informacija o preduzeću i učinku. Komunikacione strukture i procesi su potpuno odvojeni od pojedinca koji zauzima odgovarajuću poziciju. Formalna komunikacija je deo komunikacije koji je direktno uočljiv i usmeren na ostvarivanje organizacionih ciljeva. Prema Maxu Weberu, dokumentacija je karakteristična suština formalne komunikacije. Pomoću nje, sve važne informacije o procesu ostaju u preduzeću bez obzira na službenika ili nosioca posla i generalno su dostupne svim zaposlenima u preduzeću. Međutim, kvantitet dostupnih informacija je skoro neograničen. To znači da je centralni zadatak formalne komunikacije u dostavljanju relevantnih informacija pojedinim funkcionalnim oblastima na adekvatan način, istovremeno izbegavajući informativni deficit(Barreto, 2011).

Klasični instrumenti kojima se formalna komunik1acija institucionalizuje su cirkulatori, oglasne table, radni sastanci, pisma sa informacijama o upravljanju, intervjui i časopisi za zaposlene. Tokom elektronskog razvoja uspostavili su se elektronski zasnovani instrumenti: e-mailovi, forumi, veb konferencije, blogovi, intraneti, mrežni bilteni, trenutne poruke, usluge društvenih mreža i video konferencije.

Ključne poteškoće formalne komunikacije ogledaju se, na primer u pogledu dokumentacije, koja se smatra teškom, zbog obilja dokumentovanih radnji i zbunjujućom. Takođe, u oblasti dokumentacije, zbog brze promene tokova procesa, javljaju se teškoće u kontinuiranom ažuriranju i održavanju aktuelnosti formalizovanih postupaka i procesa.

Neformalna komunikacija

U opštem smislu, neformalna komunikacija uključuje sve komunikacione procese koji se odvijaju izvan organizaciono regulisanih procesa. Zbog toga nije direktno uočljiva i nije predmet organizacione kontrole, već je izbegava. Kako se naglasak postepeno prenosio na ulogu socijalnih faktora u ljudskom radnom učinku, neformalni odnosi i time neformalna komunikacija, su došli u fokus nauke i prakse. Zato Schreyögg(2003) konstatuje „Ono što se decenijama posmatralo kao nepredvidiva promenljiva, kao poremećaj, emocionalnost, odjednom je proglašeno presudnim faktorom produktivnosti“. Zašto ljudi traže neformalne odnose u formalnim radnim situacijama? Najvažniji razlog postojanja takvih odnosa i mreža leži u činjenici da pojedinci u preduzećima i dalje ostaju društvena bića tokom svog rada. Potreba za neformalnom razmenom proizilazi iz socijalne i psihološke funkcije komunikacije(Katz and Kahn, 1978). Motivi povezivanja, identitet i samopoštovanje, društvena stvarnost, odbrambeni mehanizmi i smanjenje rizika identifikovani su kao psihološki razlozi za postojanje neformalnih mreža(Baker, 1981). Sadržaj neformalne komunikacije, budući da se ne radi o informacijama vezanim za rad i učinak, zasniva se na privatnim temama i samim tim temama koje „potiču iz privatne sfere zaposlenog ili utiču na njega“.(Barrreto, 2011)

Waldstrøm(2001) je glavne sadržaje neformalnih mreža diferencirao u četiri kategorije:

1. Afektivni – poput prijateljstva, poverenja i bliskih odnosa

2. Produktivni – kao što su saveti, razmena tehničkog znanja i inovacija

3. Politički – kao što su uticaj, moć i autoritet, i

4. Kulturni – komunikacija i protok informacija

Ove prilično nesvesne razloge za postojanje neformalnih mreža prate svesni razlozi za njihov nastanak, kao što su potreba za znanjem, saveti ili politički manevri. Kao deo želje za pripadanjem, zaposleni pored formalnog ugrađivanja traži i socijalno ugrađivanje u preduzeće. Privatni događaji, poput rođendana člana preduzeća ili rođenja deteta mogu igrati značajnu ulogu na radnom mestu. Ovo jača osećaj pripadnosti grupi. Egalitarni kvalitet neformalne komunikacije ima obavezujući efekat na zaposlene u preduzeću i jača grupnu koheziju(Kraut et al., 1990).

Odvajanje formalne od neformalne komunikacije ne remeti svakodnevni život preduzeća. „Formalne i neformalne mreže postoje istovremeno, a dvoje ljudi koji imaju formalne veze u jednoj situaciji mogu imati neformalne veze u drugoj. Dalje, iste osobe mogu imati nekoliko formalnih i neformalnih veza međusobno, a istu neformalnu mrežu mogu motivisati različiti faktori“( Waldstrøm, C. 2001). Ima više smisla integrisati sve komunikativne procese koji se odnose na sadržaj rada i osigurati postizanje organizacionog cilja. Prelaz između dva oblika komunikacije u preduzećima može biti fluidan, kao što Schreiogg(2003) ističe: „nijedno preduzeće ne može bez spontanih napora svojih zaposlenih. Često, formalne strukture nisu ništa drugo nego odobreni nalozi koji su se razvili u spontanim procesima“.

Globalizacija svetske privrede

Globalizacija nije novi koncept. On se tokom vekova razvijao i mutirao da odražava prioritete i ambicije različitih generacija. Globalni doseg nacija za geopolitičke, ekonomske, vojne i trgovinske benefite prevazišao je vekove i obuhvatio gotovo sve države na svetu. Globalizacija danas predstavlja jednu od najvažnijih tekovina ekonomskog razvoja i modernizacije. Velike promene u svetskoj ekonomiji, karakterišu se uspostavljanjem kompleksnih veza i odnosa između država i preduzeća na globalnom nivou, i nizom globalnih neravnoteža koje se javljaju kao direktne posledice ekonomskih međuzavisnosti nacionalnih ekonomija u svetskoj privredi. Širom sveta, zemlje su povezane u multidimenzionalnu mrežu ekonomskih, socijalnih, i političkih veza i odnosa. U meri u kojoj su te veze značajnije i kompleksnije, pojedine nacionalne ekonomije osećaju više ili manje sve pozitivne i negativne efekte opštih kretanja u svetskoj privredi.

Neki teoretičari globalizaciju ističu kao kvalitativno novi nivo razvoja ljudskog društva, koji se u opštem smislu sastoji od tri dimenzije – ekonomske, socijalne i političke. Iako se globalizacija prvenstveno posmatra kao ekonomski fenomen, teoretičari iz različitih naučnih oblasti sve češće ističu da je to složen kulturni proces koji pokreće temeljno restrukturiranje ljudskog života u postmodernom svetu. Složeni socijalni, ekonomski i politički procesi se preklapaju, prepliću i stvaraju nove margine koje čine nove institucionalne strukture. Tradicionalni pojmovi, kao što su država i nacija, iz ove perspektive smatraju se istorijskim konstrukcijama, koje predstavljaju fiksiranje bivših uslova, koji su se ugradili u stabilnije strukture, kako u unutrašnjem tako i u međunarodnom pogledu(Granovetter, M . 1992). Uloga nacionalne države u eri globalizacije bitno se razlikuje od njene uloge u eri merkantilizma, dok podsticaji za globalizaciju preduzeća dolaze kako od ekonomije veličine tako i od ekonomije širine, odnosno od širenja poslovnih aktivnosti. Za Friedmana(2012): ,,Globalizacija je proces privrednog, socijalnog, kulturnog i političkog delovanja koje nadmašuje granice nacionalnih država“. Stiglic(2002) globalizaciju vidi „...kroz uklanjanje barijera slobodnoj trgovini i čvršću integraciju nacionalnih ekonomija“. Pojam globalizacije je postao naročito aktuelan 60-tih godina prošlog veka, iako su već tada brojni autori i istraživači smatrali da bez osnova ima preveliko značenje, navodeći kao argumente ograničenje globalnih procesa na razvijene zemlje koji doprinose marginalizaciji zemalja u razvoju.

Mnogi autori ističu brojne pozitivne aspekte globalizacije. Na primer, kako se više novca uliva u zemlje u razvoju, veće su šanse ljudi u tim zemljama da ekonomski uspeju i povećaju svoj životni standard.Vlade bolje rade zajedno na zajedničkim ciljevima kada postoji prednost u saradnji, poboljšana je sposobnost interakcije i koordinacije, kao i globalna svest o problemima. Veći je pristup stranoj kulturi u vidu filmova, muzike, hrane, odeće i dr. Ukratko, svet ima više izbora. Međutim, svi prodori u ovim pravcima nailaze na nepotpunu liberalizaciju ekonomija razvijenih zemalja. Delimična priroda ovog procesa i sama je odraz protekcionističke prakse koja i danas dominira u svetu. Takođe, zemlje u razvoju suočavaju se sa izazovom prilagođavanja svojih politika institucionalnim mehanizmima koje nameću razvijene zemlje. Eksplozivan tempo globalnog finansijskog razvoja stvorio je mogućnosti za finansiranje i zaštitu od finansijskog rizika, ali je otvorio velike probleme uzrokovane asimetrijom koja postoji između snage tržišnih sila i slabosti institucionalnih okvira koji ih regulišu. Koegzistencija finansijske globalizacije i nacionalnih makroekonomskih politika, koje su i dalje formulisane na osnovu domaćih interesa i konteksta, stvara značajne tenzije za zemlje u razvoju. Takođe, zemlje u razvoju su ugrožene globalizacijom finansijske nestabilnosti, koja ima negativne efekte na ekonomski rast i socijalnu ravnopravnost(Rodrik, 2001).

Finansijska nestabilnost je najjasnija, ali ne i jedina manifestacija progresivne asimetrije između snage tržišta i nedostatka adekvatnog ekonomskog upravljanja. Ostale manifestacije uključuju značajnu ekonomsku koncentraciju u celom svetu i višestruke distributivne tenzije izazvane procesom globalizacije između i unutar zemalja. Ovi fenomeni su deo niza starih i novih pretnji ekonomskoj i socijalnoj sigurnosti stanovništva, čiji položaj postaje sve nesigurniji progresivnim slabljenjem čitavog niza mreža socijalne sigurnosti. Jedan od problema su jake tenzije koje nastaju između homogenosti i kulturne raznolikosti. Drugi je ogromna udaljenost između simboličke integracije u globalizovani svet i nedovoljnog kapaciteta za stvarnu integraciju usled oštrih nejednakosti koje postoje u današnjem svetu. Mnogi od ovih problema potiču iz nepotpune i asimetrične prirode politike koja je povezana sa trenutnom fazom procesa globalizacije. U brojnim raspravama koje se vode poslednjih godina, traži se nova međunarodna arhitektura za globalno doba zasnovana na širokom programu i reprezentativnom i pluralističkom pregovaračkom procesu. Takva globalna agenda trebalo bi da obuhvati ispravljanje međunarodnih nejednakosti i asimetrije(Kaul, 2013).

Proces globalizacije je u uslovima velikih promena i dinamičnog razvoja ljudskog društva, doneo velike promene u tehnologiji, poslovanju, politici, kulturnom i javnom životu svih zemalja. Došlo je do ujednačavanja tehnoloških, organizacionih i kulturoloških standarda informisanja, komuniciranja i sveukupnog poslovanja na planetarnom nivou. I pored brojnih protivrečnosti proces globalizacije ne može da se izbegne, jer je globalizacija nerazdvojni proces razvoja međunarodnih odnosa i političkih, kulturnih i ekonomskih interakcija da današnjoj svetsko-globalnoj sceni.

Konsekvence procesa globalizacije na sistem poslovnog komuniciranja

Za uspešan i efikasan nastup u dinamičnom, promenljivom i konkurentnom globalnom svetu, države i preduzeća moraju da preispitaju svoje uloge i da se prekomponuju, kako bi sigurno i produktivno poslovali na globalnom tržištu. Savremeno poslovanje zahteva nove radne prakse i fleksibilnu radnu snagu. To znači da zaposleni u širokoj lepezi novih poslovnih aktivnosti moraju direktno da komuniciraju jedni s drugima, pri čemu se uspeh u poslu u velikoj meri oslanja na to koliko kvalitetno zaposleni mogu da komuniciraju. U oblasti modernog poslovanja, komunikacija je prodrla u gotovo sve aspekte profesije: od marketinga do proizvodnje, od osiguranja kvaliteta do održavanja nakon prodaje(Grin, 2001). Devedesete godine prošlog veka pojačale su trend ubrzanog razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija, i brisanja granica između vremena i prostora. Ubrzani razvoj masovnih komunikacija uticao je na smanjenje vremenske distance, približavanje dalekih zemalja i stvaranje globalne kulture(Robertson, R. 1992).

U prvoj fazi razvoja, proces globalizacije se najintenzivnije manifestovao na polju informatike i komuniciranja, da bi se potom uzročno-posledično, reflektovao i u ostalim oblastima ljudskog stvaralaštva. Pogrešno je smatrati da je proces globalizacije isključivo fenomen tehničko-tehnološkog karaktera. Refleksija procesa globalizacije na ljudsko rasuđivanje i ponašanje, kako u poslovanju, tako i u ličnom i društvenom životu, je znatno šira, i ima različite dimenzije i sadržaje ispoljavanja. Ljudsko ponašanje je uslovljeno novim informaciono-komunikacionim tehnologijama i globalnim društvenim promenama. Globalno društvo je pojavom novih tehnologija promenilo način poslovanja i komuniciranja na daljinu, i ubrzalo protok informacija primenom novih medija. Stvarni kontakti u realnom svetu sve više se zamenjuju virtualnim kontaktima. Unutar globalnog sistema temeljni resursi su informacije, znanje, mreža, upravljanje na daljinu i komunikacija.

Interesantno je Kaplanovo(2003) viđenje refleksije globalizacije na poslovno komuniciranje: „...globalizacija ne predstavlja samo dobre vesti, već aktuelne vesti. A vesti mogu sve više da zabrinjavaju, jer donose sa sobom znatno veće komplikacije, nego što mogu da pruže stabilnost“. Način komuniciranja u digitalnom dobu potpuno se promenio, pre svega zbog trendova i izazova koje nameću Internet i digitalni mediji u savremenom poslovanju. Potreba za globalnim jezikom inicirana je elektronskom komunikacijom, koja je promenila način upotrebe jezika. Pojavili su se novi komunikacioni i jezički oblici koji su nužni u komunikaciji putem novih medija.

Značaj poslovne komunikacije i njen uticaj na uspeh preduzeća, postao je kritično istraživačko područje globalne komunikacije. Postoje tri ključna faktora koji su podstakli i ubrzali razvoj poslovnog komuniciranja u procesu globalizacije:

1. Rastuća integracija ekonomija sveta

2. Razvoj i širenje informacione tehnologije

3. Eksplozivan rast interneta.

Situacija u poslovnoj komunikaciji je internacionalizovana tendencijama globalizacije. Sa intenzivnim vezama između lokalnih i multinacionalnih kompanija primenom novih informaciono-komunikacionih tehnologija, uloga komuniciranja u poslovnom svetu je podignuta na jedan kvalitativno znatno viši nivo. Problem odnosa globalizacije i komunikacije u sferi poslovanja predstavlja samo fragment celokupnog procesa. Očigledno je da će se globalizacija komunikacije odvijati u različitim zemljama, regionima, različitim tempom i u različitim oblicima.

Tehnologije komuniciranja u savremenom poslovanju

Revolucija informaciono-komunikacione tehnologije duboko je promenila strukturne parametre i modus-operandi većine nacionalnih ekonomija. Transformacija iz industrijskog u informatičko doba rezultirala je restrukturiranjem radnog okruženja, stvaranjem novih ekonomskih institucija i rekonfiguracijom makroekonomskog sistema. Informaciono-komunikacione tehnologije predstavljaju raznovrsnu kolekciju tehnološke opreme i resursa koji se koriste za komunikaciju, kao i za generisanje, distribuciju, prikupljanje i administriranje informacija. Sastoje se od hardvera, softvera, mreža i medija za prikupljanje, čuvanje, obradu, prenos i prezentaciju informacija, kao i srodnih usluga. Mogu se podeliti u dve komponente:

1. Komunikaciona infrastruktura – odnosi se na fizičke telekomunikacione sisteme i mreže (ćelijska, emitovana, kablovska, satelitska, poštanska) i usluge koje ih koriste (Internet, glas, pošta, radio i televizija), i

2. Informaciona tehnologija – odnosi se na hardver i softver za prikupljanje, skladištenje, obradu i prezentaciju informacija.

U srcu informaciono-komunikacione revolucije je vitalni proces komercijalizacije naučnih otkrića i novih izuma, jer je put od pronalaska do inovacija dug i prepun prepreka. Spisak pronalazaka koji se pripisuju globalnoj ekonomiji još uvek je u povojima, ali već uključuje računare, internet i telekomunikacione uređaje. Uloga informaciono-komunikacione tehnologije u razvojnim procesima globalizacije bila je ključna. Moderna komunikaciona sredstva, osim sopstvenog napretka, neposredno utiču i na kompleksnu razmenu znanja između drugih oblasti društvenog stvaralaštva, podstičući neposredno ili posredno njihov razvoj. Kolaps vremena i prostora primenom informaciono-komunikacionih tehnologija izmestio je fizičko sa virtuelnim tržištem Interneta za poslovanje između preduzeća i poslovanja sa potrošačkim transakcijama.

O doprinosima koje moderna informaciono-komunikaciona tehnologija pruža ljudima u oblasti savremenog poslovanja, ne treba posebno isticati. Ne samo poslovno informisanje i komuniciranje, koje se zahvaljujući modernoj tehnologiji sve brže odvija između poslovnih subjekata, već i obavljanje poslova završnog tipa, kao što su zaključivanje poslovnih ugovora, isporuka robe, kao i plaćanje, danas se u modernim poslovnim sistemima obavlja isključivo elektronski. Treba međutim istaći da sve u navedenom domenu nije tako pozitivno i društveno korisno, kao na prvi pogled. Moderni i tehnološki usavršeni informaciono-komunikacioni sistemi, stvaraju uslove za obavljanje tzv. virtuelnog poslovanja, koje postaje sve masovnije i razuđenije. To je biznis zasnovan na raznolikim i misaono promišljenim špekulacijama, posebno finansijskog karaktera. Svakako da biznis realnog tipa trpi zbog ovakve primene savremene informaciono-komunikacione tehnologije, i podređen bankama, investicionim kompanijama, finansijskim fondovima i dr., dolazi u inferioran položaj u odnosu na biznise virtuelnog tipa. Na ličnom planu prevelika upotreba kompjutera u cilju poniranja u izazovan ali problematičan Sajber prostor, već je stvorila nove bolesti zavisnosti, koje neoprezne korisnike odvlače u ozbiljne probleme i bolesti.

Kada se posmatra integracija informaciono-komunikacionih tehnologija za podršku u postizanju ciljeva poslovne komunikacije, može se reći da nakon skoro deceniju korišćenja za podsticanje razvoja poslovne komunikacije, ona još uvek nije u potpunosti integrisana u komunikacioni sistem i još je potrebno podizanje svesti kod zaposlenih.

Političke implikacije razvoja informaciono-komunikacionih tehnoligija

Zahvaljujući ubrzanom razvoju informaciono-komunikacionih tehnologija, politički odnosi između država i njihovih vlada i drugih političkih subjekata, postaju sve neposredniji i direktniji. Pravilo je da su zemlje sa razvijenijim informaciono-komunikacionim sistemima superiornije i u drugim domenima posebno tehnološkim, ekonomskim, vojnim i političkim, u odnosu na države koje su, u odnosu na njih, inferiorne u tom pogledu. Nadređenost i podređenost između pojedinih zemalja, na planetarnom nivou i po komunikološkoj osnovi je izrazito vidljiva. Moderni informaciono- komunikacioni sistemi kreiraju političku mapu i veoma utiču na odnose političkih snaga i unutar pojedinih država. Zahvaljujući medijima sa kvalitetnim vizuelno-auditivnim eksplikacijama, poznati političari, sa njihovim  javnim  nastupima  danas  faktički  ulaze  u  svaki  dom,  što  o navedenima stvara drugačiju sliku, u odnosu na raniju situaciju, kada biračka javnost nije mogla tako neposredno da ih upozna.

Ekonomske posledice razvoja informaciono-komunikacionih tehnoligija

Najveći uticaj savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija reflektuje se u sferi globalizovanog svetskog biznisa. Kako poznavaoci razvojnih zbivanja maštovito ističu „Svet je postao jedno veliko selo“, u kome se dobro zna ko šta proizvodi i radi. Upravo u ovom domenu najviše dolazi do izražaja međusobna superiornost i inferiornost pojedinih država i privrednih društava, u pogledu informaciono-komunikacione opremljenosti i ekonomske moći, koja se u svakoj pojedinačnoj poslovnoj situaciji neposredno oslikava. Drugim rečima, zemlje koje imaju tehnološki razvijenije informaciono- komunikacione sisteme i komunikacionu prohodniju poslovnu infrastrukturu, nalaze se u znatno povoljnijem i superiornijem ekonomskom položaju, u odnosu na zemlje koje su u međusobnim komunikacionim i poslovnim interakcijama i odnosima, skromnije sa navedenim resursima. Šta više, u mnogim ekonomskim izveštajima komparativnog karaktera, kao objektivan pokazatelj privredne i uopšte društvene razvijenosti, navodi se tehnološki nivo napretka informaciono-komunikacione infrastrukture, sa kojom pojedine zemlje, raspolažu.

Kulturološki aspekti globalizacije informaciono-komunikacionih sistema

Sve donedavno svaka država i narod je imao svoju, originalnu nacionalnu kulturu života i rada, koja je od zemlje do zemlje reflektovala svoje specifičnosti. Na kulturološkom planu, pod uticajem globalizacije, poslednjih decenija se odvijaju ubrzane promene. Sve nacionalne kulture više/manje gube svoj nacionalni i regionalni identitet. Ukoliko se neke osobenosti neguju i zadržavaju, reč je uglavnom o tzv. reliktima prevaziđene prošlosti, koji imaju isključivo turističku vrednost. Jasna refleksija jednog naroda, nije više snažno izražena nacionalna kultura, već ekonomska, vojna i politička moć sa kojom se navedeni narod predstavlja u međunarodnim komunikacionim, ekonomskim i političkim odnosima. Evidentno je da se različite nacionalne i regionalne kulture, pod uticajem globalnog sistema informisanja i komuniciranja, mešaju i sažimaju, i daju produkt nove tipizirane, standardizovane i unificirane planetarne kulture Novog doba. Naivno je misliti da svi narodi i sve nacionalne kulture imaju podjednak uticaj i dejstvo na stvaranje globalne planetarne kulture. Ova kultura se kreira i širi prevashodno sa kulturološkog područja SAD i donekle Velike Britanije, i kao potapajući kulturološki talas preplavljuje sve narode i zemlje savremenog sveta. Zahvaljujući globalizovanim medijima masovnog informisanja i komuniciranja, svi ljudi na planeti se, ukoliko im finansijske mogućnosti to dozvoljavaju, slično hrane, odevaju, obrazuju, na sličan način se zabavljaju i na sličan kulturološki način obavljaju i sve druge funkcije svoga rada i života.

Socijalne posledice globalnog komuniciranja

Na osnovu navedenog, stiče se utisak da globalno-uobličeno komuniciranje i socijalna dešavanja na nacionalnom i planetarnom nivou, nisu u praktičnoj vezi. Ovakav utisak je pogrešan, jer ova veza postoji, i preko usvojenog globalnog sistema privrede i ekonomije direktno utiče na socijalne procese koji se odvijaju u savremenom svetu. Bazična odlika socijalnih procesa, izražava se kroz ubrzan proces socijalnog raslojavanja sveukupne populacije u celom svetu, kako na nacionalnom tako i na svetskom nivou. Drugim rečima, sve manji broj ljudi postaje sve bogatiji, dok istovremeno sve veći broj ljudi postaje sve siromašniji. Uloga medija masovnog informisanja i komuniciranja je u osnovi izuzetno manipulativna. Na neposredan ili posredan način ovi mediji šire ideju da čovečanstvo, u istorijskom smislu, živi u demokratski najboljem ideološkom, ekonomskom i socijalnom poretku, i da ovaj poredak nema alternativu, odnosno da je sistem tzv. korporativnog kapitalizma, koji sada dominira, nešto najbolje što su ljudi u ekonomskom i socijalnom smislu mogli, do sada, da ostvare. Velika obmana koja se plasira preko medija masovnog informisanja i komuniciranja, bezrezervno se prihvata, što je samo dokaz činjenice da nema ozbiljne ideološke kritike ovog sistema.

Zaključak

Navedeno izlaganje ukazuje na činjenicu da savremeni sistemi poslovnog i ličnog komuniciranja u globalizovanoj civilizaciji Novog Doba, dobijaju potpuno drugačije oblike i sadržaje, u odnosu na vreme, od pre nekoliko decenija. Menjaju se, ne samo sredstva i oprema za izvođenje komunikacionih interakcija, već i interesi i ciljevi komunikatora (pošiljalaca poruka), koje imaju u odnosu na svoje recepijente (primaoce poruka). Ekonomski profil globalne ekonomije vođen je tehnologijom, podstaknutom inovacijama i preduzetničkom inicijativom, a zasnovan je na novim idejama, perspektivama i novim poslovnim strategijama. Istovremeno, globalna ekonomija je promenila ekonomski pejzaž i poravnala veze između različitih sektora ekonomije. Ukratko, tehnološke inovacije i preduzetnička inicijativa obeležavaju život u globalnoj ekonomiji 21. veka. Globalna ekonomija je značajno transformisala strukturne parametre ekonomskog pejzaža i umanjila prizmu za vreme i prostor. Ekonomsko srce nove ekonomije je globalni preduzetnik. Pri tome, ni neposredno interpersonalno komuniciranje između ljudi nije više kao nekada. I ovaj oblik komuniciranja se sve više obavlja preko mehaničkih posrednika, pri čemu se kao pošiljaoci ili kao primaoci poruka sve više identifikuju mehanički posrednici. Kakva će biti budućnost čovečanstva sa ovakvim modernizovanim i tehniciziranim sistemima komuniciranja, može samo da se pretpostavlja.