Exchange of goods and services is the most important domain of economic cooperation between the Republic of Serbia with the world and is crucial for faster growth of gross domestic product (and thus expected economic growth rates and faster social development and rising living standards) in the coming period. Due to this, paper analyses the degree of involvement of the Republic of Serbia in total world exports, its most important foreign trade partners, the degree of openness of the economy and the share of exports in gross domestic product, analyzing the period from 2008 to 2017. The aim of this paper is to study specific relations between the Republic of Serbia and its most important foreign trade partners and their interdependence with the integration processes through multilateral and bilateral cooperation with the European Union, Eurasian Economic Union, World Trade Organization and Central European Free Trade Agreement. Based on the updated statistical research and analysis of the content of the basic determinants of bilateral agreements, recommendations were given for the future development of integration processes within the European Union and the Eurasian Economic Union.

Uvod

Sam početak XXI veka obeležen je integracionim procesima kao dominantnom karakteristikom međunarodnih odnosa i glavnim globalnim trendom. Ovi procesi uspešno započinju u Zapadnoj Evropi 50. godina XX veka, da bi u različitim integracionim formatima danas postojali i unapređivali se gotovo na svim kontinentima. Usko povezana sa navedenim trendom je pojava i oživljavanje blokova regionalne ekonomske integracije (Vassileva, Talović, Stojadinović, 2018). Termin integracija potiče od latinske reči „integratio“, što znači spajanje određenih delova u koherentnu celinu. Sa aspekta sfere delovanja međudržavnih odnosa, ona predstavlja dobrovoljnu i uzajamno korisnu integraciju odvojenih delova tj. subjekata, u neku vrstu nezavisnog integriteta tj. zajednice. Istovremeno, integraciona asocijacija nije samo aritmetička suma njenih sastavnih delova, već daje sinergetski efekat, jer je u svom obimu mnogo veća i smislenija.

Ekonomska i monetarna unija (EMU) čini najsloženiji oblik međunarodne ekonomske integracije sa visoko razvijenim, snažnim i dugoročnim vezama. Kada integracije dostignu nivo ekonomske unije, sporazumi o slobodnoj trgovinskoj zoni, carinskoj uniji i zajedničkom tržištu, dopunjeni su sporazumom o vođenju zajedničke ekonomske politike, uključujući i oblasti energetike, transporta, industrije, poljoprivrede, monetarne i finansijske oblasti; pri sastavljanju monetarne unije, zemlje članice se dogovaraju o uvođenju zajedničke valute sa zajedničkom monetarnom politikom i jedinstvenim emisionim centrom (Petrović, Bjelić, 2018).

Najistaknutiji predstavnici ekonomskih integracija su Evropska unija (EU) i Evroazijska ekonomska unija (EAEU), prema kojima Republika Srbija sprovodi multilateralnu ekonomsku politiku (Knežević, Pavlović, 2014). U ovom periodu, nakon dve decenije dvadeset prvog veka, posle EU, najvažniji ekonomski partner Srbije je Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini (Central European Free Trade Agreement – CEFTA), na koje zajedno otpada šest sedmina srpskog izvoza i oko dve trećine domaćeg robnog uvoza (Kovać, Ristanović, 2011). Zajedničko tržište ekonomski sličnih zemalja može da posluži kao poligon za testiranje spremnosti da se uđe u otvorenu tržišnu utakmicu koja vlada na tržištu EU. Mada, teoretski, subregionalni aranžmani kao što su na primer CEFTA, Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom, Turskom, skori ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju imaju komplementarnu ulogu u procesu opšteevropskog povezivanja, pozicija iz srpske perspektive izgleda malo drugačije. Balansirajući između dva različita geopolitička koncepta, odnosno evroatlantizma i evroazijstva, Republika Srbija pokušava da održi neutralnu poziciju u pogledu institucionalnih obaveza, integracionih aranžmana i spoljnotrgovinskih odnosa (De Grossouvre, 2015).

Metodologija

Metodologija rada se zasniva na nizu opštih i specifičnih metoda naučnog istraživanja kao što su analiza i sinteza, apstrakcija i generalizacija, indukcija i dedukcija, kvantitativno-kvalitativni metode kao i komparativna analiza. Glavni izvori informacija su normativni dokumenti, dokumenti EU, EAEU, CEFTA i STO, akademska literatura, članci, itd. U radu korišćeni su publikovani podaci Zavoda za statistiku Republike Srbije. Vremenski period istraživanja je od 2008. do 2017. godine i isti je uslovljen raspoloživim dokumentacionim materijalom. Analizirani su tekstovi sporazuma o slobodnim trgovinskim zonama Srbije, opšti diskurs oko ovog pitanja i glavni pokazatelji trgovine. Za posmatranje, prikazivanje podataka kao i analizu, tumačenje podataka i prezentaciju rezultata korišćene su statističke metode. Vrednosti dobijene korišćenjem statističkih metoda grafički su predstavljeni tabelom i grafikom.

Primenjuje se naučni i istovremeno praktično orijentisani pristup u oceni sadašnjeg stanja spoljnotrgovinskih odnosa Srbije sa EU, CEFTA i EAEU. Identifikovana su moguća scenarija za razvoj projekata integracije Srbije u odnosu na EU i EAEU. Kao rezultat analize i s obzirom na to da scenarij formiranja srpske privrede kao svojevrsnog mosta između EU i EAEU postaje sve verovatniji, date su preporuke u vezi sa razvojem ekonomske saradnje.

Pozicija Republike Srbije u međunarodnoj trgovini

Učešće izvoza Republike Srbije u u ukupnom svetskom izvozu iznosi 0.07% (prosek za period 2008-2017. godina), dok je učešće ukupnog srpskog uvoza u ukupnom svetskom uvozu nešto značajnije i iznosi 0.11% . Kako bismo što šire sagledali spoljnotrgovinsku razmenu Republike Srbije i stekli uvid u obim spoljnotrgovinske razmene i najznačajnije spoljnotrgovinske partnere, analizirani su njeni odnosi sa EU, CEFTA i EAEU. Najznačajniji spoljnotrgovinski partnet u tom Republike Srbije je EU, [to su mnoge ekonomske analize nesumljivo dokazale. Sa ovog tržišta uveze se roba čije učešće u ukupnom srpkom uvozu iznosi 63% (odnosno 11740.14 miliona USD – prosek perioda 2008-2017). Na drugom mestu, po nivou značajnosti nalaze se zemlje članice EAES saveza, sa prosečnom vrednošću uvoza od 2432.57 miliona USD (za period 2008-2017), što čini 13% ukupnog srpskog uvoza.

Dok se sa tržišta zemalja članica CEFT-e uveze roba sa prosečnom vrednošću od 970.79 miliona, što čini 5.2% ukupnog srpskog uvoza. Na osnovu toga možemo da pretpostavimo da na tržište EAES postoji neiskorišćen izvozni potencijal.

Stepen zavisnosti neke zemlje od spoljne trgovine meri se pomoću indikatora pod nazivom stepen otvorenosti ekonomije. Stepen otvorenosti privrede pokazuje uključenost zemlje u međunarodnu podelu rada i izražava koji deo razmene određena zemlja ostvaruje sa drugim zemljama i kolika je zavisnost od drugih zemalja. Ekonomska otvorenost se može posmatrati kroz nekoliko dimenzija: kao opšta otvorenost zemlje da trguje sa svetom, kao stepen otvorenosti u odnosu na zemlje sa kojima će se deliti zajednička valuta, kao odnos razmenjive i nerazmenjive robe i usluga u proizvodnji i potrošnji, kao marginalna sklonost za uvoz (Aničić, Barjaktarović, Đurković, 2016).

Grafikon 1. prikazuje neke od najznačajnijih pokazatelja otvorenosti jedne privrede i to: učešće uvoza, izvoza i spoljnotrgovinskog deficita u bruto domaćem proizvodu (BDP-u). Pokazatelji učešća izvoza i uvoza u BDP-u u posmatranom desetogodišnjem periodu pokazuju kontinuirani rast.

Vrednosti koeficijenta koji prikazuje odnos izvoza prema BDP-u se iz godine u godinu povećavaju, što pokazuje da je stepen povećanja uključenosti Republike Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni sa svetom u porastu (World Bank, 2020.). Poredeći vrednost ovog koeficijenta iz 2008. godine sa vrednošću iz poslednje posmatrane godine (2017.), zaključuje se da je nivo uključenosti privrede Republike Srbije u svetsku privredu nominlno porastao gotovo dva i po puta. Vrednost koeficijenta od 38.43% u 2017. godini, ukazuje da Republika Srbija ima još dosta prostora za unapređenje svoje pozicije u svetskoj privredi. Unapređenje konkurentnosti proizvodnje i stvaranje jačih veza međunarodne saradnje su primarni faktori povećanja ovog koeficijenta.

Vrednost koficijenta koji pokazuje učešće uvoza u BDP-u, nije rasla istom dinamikom kao koeficijent odnosa izvoza i BDP-a. Poredeći prvu i poslednju posmatranu godinu dolazimo do zaključka da je da je učešće uvoza u BDP-u porastao za svega 1,6 puta. I pored sporijeg rasta učešća uvoza u BDP-u, Republika Srbija je i dalje zemlja sa spoljnotrgovinskim deficitom jer je vrednost uvoza veća od vrednosti izvoza. Glavna posledica sporijeg rasta uvoza je smanjenje spoljnotrgovinskog deficita. Na grafikonu 1. slikovito je prikazano učešće spoljnotrgovinskog deficita u BDP-u, koje je značajno manje poslednjih godina (tj. u periodu 2013-2017).

Grafikon 1. Učešće spoljnotrgovinske razmene Republike Srbije u bruto domaćem proizvodu, u %.

Napomena: Obračun autora na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku.

Spoljnotrgovinska kretanja Republike Srbije u posmatranom periodu bila su praćena značajnim stopama rasta BDP-a, što se može videti iz tabele 1. Nizak nivo eksterne komponente BDP-a Republike Srbije, koji se meri učešćem izvoza i uvoza dobara i usluga u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti, ima za posledicu mali stepen otvorenosti privrede. Republika Srbija je u prvim posmatranim godinama imala prilično nizak koeficijent otvorenosti (46.31% u 2008. godini), sa svim negativnim posledicama koje iz toga proističu – nemogućnost većeg korišćenja međunarodnih komparativnih prednosti, nedovoljno jačanje konkurentnosti, otežano korišćenje prednosti ekonomije obima proizvodnje (smanjenje troškova po jedinici proizvodnje) kao i otežano regulisanje finansijskih obaveza prema inostranstvu. Međutim, poredeći poslednju (2017.) i prvu posmatranu godinu (2008.) uočava se da je vrednost koeficijenta gotovo duplirana i da Republika Srbija iz godine u godinu ima konstantan, poslednjih godina, prilično ujednačen rast ovog koeficijenta. Zaključak je da je potreban još veći stepen otvorenosti da podstakne specijalizaciju i ekonomiju obima i ujedno olakša pristup savremenim tehnologijama posredstvom stranih direktnih investicija, što je nesumnjivo od značaja za razvoj zemlje.

Tabela 1. Robna razmena i otvorenost privrede Republike Srbije u periodu 2008-2017.

Nakon analize obima ukupne spoljnotrgovinske razmene Republike Srbije, njenih najznačajnijih spoljnotrgovinskih partnera i nakon prikaza njene pozicije na međunarodnom tržištu (stepena otvorenosti), u nastavku će biti sagledana ekonomska i bilateralna saradnja kroz prizmu integracionih procesa.

Međuzavisnost integracionih procesa Republike Srbije

Na početku dvadeset prvog veka (tačnije od 2005.godine) pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) je jedan od ciljeva integralne spoljne politike Republike Srbije (Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, 2015). Prijem u STO doneo bi niz koristi u spoljno-trgovinskoj razmeni. Uspešno pristupanje Republike Srbije za članstvo u STO može se posmatrati kao unapređenje trgovinskih odnosa sa svim članicama STO (ukupno 164 zemlje), što uključuje SAD, Rusiju, Kinu i EU. Smatra se da bi Republika Srbija članstvom u STO unapredila saradnju u okiru sva četiri stuba svoje spoljne politike i to u jednoj sferi te saradnje – trgovinskim odnosima. Proces pridruživanja STO zahteva što otvoreniju, liberalizovanu, transparentnu i predvidljivu trgovinsku politiku za svaku zemlju članicu. Takva politika, smatra se, umnogome je trasirala put i prema EAES kao značajnoj regionalnoj integraciji (Knežević, Pavlović, 2014). Od početka funkcionisanja STO (1996- 2019) ima ukupno 164 članice, od čega je 36 zemalja odnosno carinskih teritorija postalo člnica u tom periodu (WTO, 2019). Zahtev Republike Srbije za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju, po kome se vode tekući pregovori, zvanično je podnet 10. decembra 2004. godine (Jelisavac-Trošić, 2015; Jelisavac-Trošić, 2018). Članstvo Republike Srbije u STO je neophodan uslov za pregovore koje Republika Srbija vodi za pristupanje Evropskoj uniji. Ključno poglavlje 30 i njegovo zatvaranje je uslovljeno pristupanjem zemlje u STO, a datum pristupanja otežava pripremu planova za ispunjavanje evropskih standarda u pregovorima sa EU. Osim ovog poglavlja, činjenica da nisu završeni pregovori za pristupanje STO otežava i pripremu pregovaračkih pozicija u kojima se definišu rokovi i načini prilagođavanja sa EU u Poglavlju 29 o carinskoj uniji, jer članstvo u STO i EU, ali i u EAES utiče na srpske carine, kao i poglavlje 11 o poljoprivredi i ruralnom razvoju i Poglavlje 12 o bezbednosti hrane, veterinarskoj i fitosanitarnoj politici. Utoliko i pristupanje STO za Republiku Srbiju predstavlja veoma važno pitanje i u velikoj meri utiče na sadržinu i brzinu odvijanja procesa sa Evropskom unijom i poslednično sa Evroazijskom ekonomskom unijom. Naime, procesi su gotovo identični: država članica STO mora smanjiti svoje carine, eliminisati ili smanjiti izvozne subvencije i necarinska ograničenja, ograničiti ili smanjiti svoje poljoprivredne subvencije i otvoriti sektor usluga. Za uzrat, ona dobija tretman najpovlašćenije nacije, nacionalni tretman, niske carine i otvorene sektore usluga koje ostale članice STO već imaju. Najveći deo svetske trgovine odvija se u okiru članica STO i veoma je nezahvalno ostati van tog procesa i obavljati trgovinu pod nepovoljnim uslovima (Jelisavac-Trošić, 2015). Članstvo u STO daje mogućnost malim zemljama, kao što je Republika Srbija, da prihvatanjem opštih pravila u trgovini pod okriljem te organizacije zaštite i svoja prava i robu plasiraju na druga tržišta (kao što je EAES) pod jednakim a ne pod lošijim uslovima.

Evropska unija predstavlja snažnu ekonomsku integraciju sa preko 448 miliona stanovnika (World Bank, 2020) i sa veliki značajem za Republiku Srbiju ne samo u pogledu spoljnotrgovinske razmene nego i sa aspekta ekonomskog i opštedruštvenog razvoja. Osnovni aspekt ekonomske saradnje Republike Srbije sa zemljama EU je robna razmena, i tu Republika Srbija beleži pozitivne tendencije poslednjih godina (RZS, 2019). Dobijanjem statusa kandidata za EU, a i ranije primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (Međunarodni ugovori, 2007, br. 103) Republika Srbija je fazno otvorila tržište za robe iz EU. Porast razmene roba sa EU i povećanje učešća u ukupnoj razmeni dovelo je do poboljšanja strukture ukupnog izvoza kao posledice unapređenja evropske uvozne tražnje (trenuto učešće izvoza iznosi preko dve trećine). Bazična pretpostavka za rast izvoza na zahtevno tržište zemalja EU je, pored promene strukture, i porast proizvodnje, uzimajući u obzir visoku međuzavisnost tendencija domaće proizvodnje i izvoza. Republika Srbija povećava uvoz iz EU ne zato što je kupovna moć u zemlji jača, već iz razloga što velike investicije zahtevaju uvoz opreme i mašina koje velikim delom dolaze iz Nemačke i Italije. Struktura srpskog izoza u EU je nepovoljna, ali se ostvaruje blagi pomak kroz pad udela resursno intezivnih proizvoda. Robni izvoz u EU je, u većoj meri nego ukupni izvoz, zasnovan je na nižoj fazi finalizacije; njegovu osnovu čine sirovine i reprodukcioni materijali, što je karakteristika izvoza nedovoljno razvijenih zemalja. Republika Srbija bi trebalo da aktivnije koristi inpute za proizvodnju jer sada izvozi, uglavnom, intermedijarne proizvode (niski troškovi inputa bi, u određenim privrednim granama, mogli biti komparativna prednost Srbije).

Republika Srbija ima strateški ekonomski interes da neposredno i u što većem obimu, u dugom roku, razvija direktnu saradnju, ne samo sa pojedinim zemljama Evroazijske integracije nego i sa Zajednicom kao regionalnom integracijom (Maksakova, 2018; Simić, Vassileva, 2019). Nesumnjivo Sporazum sa zemljama Evroazijske integracije može privredi Republike Srbije i njenim spoljnotrgovinskim odnosima doneti niz koristi. Republika Srbija ima slične potpisane sporazume sa Ruskom Federacijom (Međunarodni ugovori, 2001, br. 01), Republikom Belorusijom (Međunarodni ugovori, 2009, br.11.) i Republikom Kazahstan (Međunarodni ugovori, 2010, br. 11). Međutim, pojedini eksperti ističu da su nam male šanse da iskoristimo potencijale ovog sporazuma o slobodnoj trgovini, Republika Srbija ima potpisane mnogobrojne ugovore o povlašćenoj trgovinskoj saradnji, ali da nema kapacitete da ih koristi (Vlahović, 2019). Sa druge strane, evidentno je povećanje spoljnotrgovinske aktivnosti Republike Srbije i članica EAEU, posebno u agrarnom sektoru. Sektor agroindustrijskih proizvoda zauzima značajnu poziciju u izvozu na zahtevno tržište EAEU i jedina je grana privrede koja ostvaruje suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni (Simić, Vassileva, 2019). Ostvareni porast izvoza predstavlja posledicu unapređenja saradnje sa Ruskom Federacijom kao i korišćenje pozicije međusobnih sankcija Ruske Federacije i EU.

Zaključak

Republika Srbija neguje dugi niz godina političku i ekonomsku saradnju koja se sve više širi i produbljuje na sve sfere privredne saradnje. To ima odraza i na nastojanje Republike Srbije da unapređuje ekonomsku saradnju sagledavajući ne samo mesto i ulogu u EU i EAEU nego i gledajući u kojoj su meri ove regionalne integracije međuzavisne, odnosno koliko utiču jedna na drugu i koliko to ima efekta po integralni razvoj privrede. Neosporno je da potpisani bilateralni i multilateralni sporazumi doprinose sve većoj uključenosti Republike Srbije u međunarodne trgovinske okvire. U analiziranom periodu (2008-2017) pokazatelji učešća uvoza i izvoza u BDP-u pokazuju kontinuirani rast. Vrednosti koeficijenta koji prikazuje odnos izvoza prema BDP-u se iz godine u godinu povećavaju, što pokazuje da je stepen povećanja uključenosti Republike Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni sa svetom u porastu. Ono što treba očekivati do sredine tridesetih godina XXI veka su blage promene u pogledu izvoznih destinacija Republike Srbije. Udeo EU trebalo bi da se povećava, kao i EAEU, a udeo CEFTA da se smanjuje. Rast udela izvoza u EU bila bi posledica rasta intraindustrijske trgovine, dok će verovatni pad udela zemalja CEFTA pri očekivanom visokom rastu vrednosti izvoza, biti posledica relativne zasićenosti tržišta postojećim nivoom razmene (Nikolić, 2018). Pored toga, neophodno je uzeti u obzir moguće međusobne odnose evropske i evroazijske integracije za Srbiju, što takođe zahteva koordinacija ovih procesa između EU, EAEU i Republike Srbije.

U svetlu aktuelne situacije, vredi se fokusirati na ideju da je Republika Srbija dobila šansu da formira nezavisniju i uravnoteženiju ekonomsku politiku, pozicirajući se kao „most“ između EU i EAEU (Lisovolik, Chimiris, 2016), s obzirom na realne perspektive za integraciju u evropskom pravcu u bliskoj budućnosti (Maksakova, 2018). Međutim, treba imati u vidu da sa članstvom u Evropskoj uniji svi ugovori koji zemlja ima prestaju da važe, a prihvataju se ugovori o slobodnoj trgovini koje ima EU sa trećim zemljama.