The success and competitiveness of modern companies depends on their intellectual capital. Intellectual capital is an intangible asset that can be viewed through three basic sub-levels: human, structural and relational capital. The aim of this paper is to research structural capital and its basic components: systems and programs, research and development, and intellectual property law. A pilot study in this area was conducted from June to August 2020. The research was conducted with an anonymous questionnaire on a sample of 102 respondents employed in companies in the ICT sector of the Republic of Serbia. The results showed that employees in this sector rated systems and programs as the most important factor of structural capital. These results should serve as a guide in the management of structural capital in ICT companies in order to create a working environment that contributes to the overall growth and development of the company, both in national and international environment.

Uvod

U savremenim uslovima poslovanja na izuzetno zahtevnom tržištu preduzeća u sektoru informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) dobijaju sve značajniju ulogu. Poslovne aktivnosti preduzeća sve više su usmerene na mogućnosti razvoja i implementacije IKT u poslovni proces, kroz primenu tzv. „pametnih rešenja“ koje IKT preduzeća pružaju preduzećima drugih industrijskih grana (https://www.srbija.gov.rs/dokument/45678/strategije-programi-planovi-.php). Na taj način ovaj sektor postaje jedan od nosećih stubova društvenog rasta i razvoja. Uporedna analiza zaposlenosti u računarskom programiranju, savetovanju i povezanim aktivnostima ukazuje da je u periodu od 2010. do 2020. godine Republika Srbija zabeležila najveći rast zaposlenosti (14,21%) u IKT sektoru u poređenju na odabrane zemlje Dunavskog regiona (Kleibrink et al., 2018). Prema podacima Narodne banke Srbije (2020) u poslednjih pet godina izvoz IKT usluga beleži permanentan rast od preko 20% godišnje. Ako posmatramo indeks profitabilnosti on je u IKT sektoru šest puta veći u odnosu na prosečan indeks profitabilnosti za celu ekonomiju (Matijević, Šolaja, 2020). Sve veća inostrana tražnja za radnom snagom utiče na povećanje zaposlenih u ovom sektoru. U 2018. godini u Republici Srbiji poslovalo je 2.349 informatičkih preduzeća sa pojedinačnim godišnjim prihodom od preko milion dinara. U odnosu na delatnost najviše je bilo programerskih preduzeća (1.483) što čini 63% ukupnog broja. Ako posmatramo po veličini programerska preduzeća, u ukupnom broju IKT preduzeća dominiraju mikro firme (manje od 10 zaposlenih) kojih je bilo 1.086 (73,2%), malih preduzeća je bilo 322 (21.7%), srednjih 68 (4,6%), a u samo 7 velikih preduzeća (0,5%) bilo je više od 250 zaposlenih (Matijević, Šolaja, 2020). S obzirom da mala i srednja preduzeća predstavljaju pokretačku snagu IKT sektora trebalo bi ići na povećanje njihovog broja. U prvih osam meseci 2019. godine osnovano je 229 programerskih preduzeća, a da bi mikro firme prerasle u velika preduzeća najuspešnijim domaćim firmama potrebno je u proseku više od 10 godine (Matijević, 2019). Osnovni nosioci rasta domaćeg IKT sektora su izvoznici softvera. Analiza srpskog izvoza kompjuterskih usluga u periodu od 2007. do 2018. godine pokazuje da je izvozna osnovica u 2007. godini bila niska (62 miliona evra), dok je u 2018. godini izvoz premašio milijardu evra (1.016 miliona evra), što rezultira prosečnim godišnjim rastom od 30%.

Uporedo sa jačanjem trendova globalizacije i značaja IKT-a povezan je pojam nove ekonomije u kojoj znanje postaje „najvažnija sirovina, najvažniji izvor nove vrednosti, najvažniji proizvod i ključ upravljanja poslovanjem“ (Stewart, 1998). Učenje i znanje su direktno povezani – proces učenja rezultira znanjem. Učenje se može definisati kao „proces unapređenja delovanja zahvaljujući boljem znanju i razumevanju relevantnih pojava“ (Đuričin et al., 2018). Pod znanjem se podrazumeva „sistematizovano, logičko i organizovano, provereno i prerađeno iskustvo, u čiju smo ispravnost opravdano uvereni“ (Trebješanin, 2008). Učenje je kontinuiran proces, pri čemu se od zaposlenih zahtevaju brojne promene koje su determinisane zahtevom za uvećanjem fonda znanja. Organizacija koja uči može se definisati kao „organizacija u kojoj ljudi neprestano proširuju svoje sposobnosti kako bi ostvarili rezultate koje zaista žele, u kojoj se neguje novi i prošireni model mišljenja, u kojoj je oslobođena kolektivna težnja i u kojoj ljudi neprestano uče kako da rade zajedno“ (Sengi, 2003). Ove organizacije sposobne su da stvaraju i obezbeđuju nova znanja i nove koncepte. Na taj način postaju fleksibilnije što im omogućava da mogu pravovremeno da reaguju na zahteve poslovnog okruženja, kao i da ostvare postavljene organizacione ciljeve. Rezultati pokazuju da su za zaposlene u javnim preduzećima u Srbiji novčana stimulacija i visina zarade nezamenljivi faktori motivacije, što pokazuju i rezultati istraživanja o organizacionoj posvećenosti zaposlenih u poslovnim bankama (Lekić, Vapa-Tankosić, 2018). Rezultati istraživanja (Lekić et al., 2019) o zadovoljstvu poslom zaposlenih u javnom sektoru su pokazali da zarada, saradnja sa najbližim saradnicima, mogućnost napredovanja, politika nagrađivanja, saradnja i dobri odnosi sa nadređenima i priroda posla su direktno povezani sa ukupnim zadovoljstvom poslom. Mogućnost učenja na radnom mestu, kvalitet timskog rada i nadzor rada tima pozitivno utiče na ukupno zadovoljstvo poslom u bankama (Lekić et al., 2020).

Razvojem IKT-a stvorene su brojne baze podataka koje omogućavaju brzinu i jednostavnost u obezbeđenju potrebnih znanja i informacija. Intelektualni kapital u preduzeću predstavlja osnovni pokretač inovacija i konkurentske prednosti u ekonomiji zasnovanoj na znanju kroz primenu sistema upravljanja znanjem, kao i ključni faktor kreiranja strategijske prednosti organizacije. Brojne studije ukazale su na značaj intelektualnog kapitala i njegov uticaj na poslovne performanse preduzeća. Ljudski, strukturni i relacioni kapital su međusobno povezani i ne mogu se izolovano posmatrati. Sprovedena istraživanja pokazuju da se ovim komponetama svuda ne pridaje isti značaj. To je podstaklo potrebu da se u ovom radu analizira strukturni kapital sa aspekta srpskih IKT preduzeća i sagleda međusobni odnos njegovih podkomponenti kako bi se moglo delovati na unapređenje nivoa, kako strukturnog, tako i intelektualnog kapitala.

Koncept intelektualnog kapitala

Intelektualni kapital može se definisati kao „proizvod tokova znanja u preduzeću, odnosno organizacionog učenja koga čine ljudski, strukturni i kapital odnosa sa klijentima i drugim stejkholderima“ (Bontis, 1998), odnosno „kao imovina koja uključuje ljudski kapital, informaciono-komunikacione tehnologije, poslovne procedure i nematerijalnu imovinu koja može biti pretvorena u materijalnu i nematerijalnu vrednost“ (Lentjušenkova, Inga, 2016).

U poslednje dve decenije razvijeni su brojni modeli intelektualnog kapitala koji određuju njegove osnovne komponente. Najčešće korišćena i citirana je podela intelektualnog kapitala na ljudski, strukturni i relacioni. (Sveiby, 1997; Bontis, 2002) Ljudski kapital odnosi se na „sposobnosti ljudi – profesionalno iskustvo, nivo obrazovanja i veština, metode obuke i obrazovanja menadžera i sposobnosti učenja, što podrazumeva razmenu znanja, sposobnost rešavanja problema, sposobnost upravljanja, grupe za uvežbavanje, preduzetništvo, liderstvo, podatke o razvoju i usavršavanju“ (Petty, Guthrie, 2000). Strukturni kapital nastaje transformacijom ljudskog kapitala obuhvatajući raznovrsne neopipljive elemente kao što su organizaciona struktura, procesi i rutine, običaji, baze podataka, sistemi i intelektualno vlasništvo (Edvinsson, 1997). Relacioni kapital kreira se kroz specifične odnose sa eksternim stejkholderima (investitori, kupci, dobavljači i kreditori). Ispoljava se kroz brend, reputaciju, odnose sa klijentima, saradnju sa partnerima, licence i kanale distribucije. (Janošević, Dženopoljac, 2012)

Zbog izuzetnog značaja za savremene organizacije, intelektualni kapital je bio predmet brojnih istraživačkih studija u različitim zemljama i sektorima poslovanja. U najvećem broju studija, polazna osnova za kreiranje istraživačkog upitnika bio je Bontisov upitnik o intelektualnom kapitalu (1998). Bontisovo prvobitno istraživačko okruženje bila su kanadska preduzeća i to: sedam iz finansijskih usluga, četiri iz hemijske industrije, četiri iz osiguranja, tri iz IKT sektora i dva koja su obavljala kurirske usluge. Cilj studije je bio da utvrdi koje varijable utiču na ljudski, strukturni i relacioni kapital i kak one utiču na poslovne performanse. Rezultati su ukazali da je ljudski kapital beskorisan bez podržavajuće strukture, odnosno strukturnog kapitala koji može da koristi i neguje njegove veštine.

Pomoću upitnika prvobitno primenjenog u Kanadi, Bontis et al. (2000) sproveli su empirijsko istraživanje u dva industrijska sektora u Maleziji ispitujući uticaj ljudskog, strukturnog i relacionog kapitala i njihovu međusobnu povezanost. Glavni zaključci ove studije su: ljudski kapital je značajan bez obzira na granu industrije; ljudski kapital ima veći uticaj na struktuiranje preduzeća u neuslužnoj industriji; relacioni kapital ima značajan uticaj na strukturni kapital bez obzira na industriju; razvoj strukturnog kapitala ima pozitivan uticaj na poslovne performanse preduzeća bez obzira na industriju.

Seleim et al. (2004) svojom studijom prvi istražuju prirodu ljudskog, strukturnog i relacionog kapitala u egipatskim softverskim preduzećima. Cilj ove studije bio je da se sagledaju ključni indikatori intelektualnog kapitala kako bi se dobile smernice za izgradnju jake baze znanja za budući razvoj intelektualnog kapitala. U istoj industriji Seleim et al. nastavili su istraživanje (2007) u pravcu analize odnosa između ljudskog kapitala i poslovnih performansi preduzeća na uzorku od 38 softverskih preduzeća koja su činili 107 članova Komore softverske industije u Egiptu. Korišćenjem odgovarajućih statističkih metoda, rezultatima je dokazano da postoji pozitivna i statistički značajna vezu između pojedinih komponenti ljudskog kapitala i poslovnih performansi preduzeća.

Wang et al. (2005) pomoću regresije metodom delimičnih najmanjih kvadrata (PLS) istraživali su uticaj intelektualnog kapitala na poslovne performanse u IKT industriji na Tajvanu. Dobijeni rezultati pokazali su da elementi intelektualnog kapitala direktno utiču na poslovne performanse preduzeća, osim ljudskog kapitala koji ima indirektan uticaj kroz kapital inovacija, kapital procesa i kapital kupaca. Takođe, postoji uzročno-posledična veza između četiri elementa intelektualnog kapitala. Ljudski kapital utiče na kapital inovacija i procesni kapital. Inovacioni kapital utiče na procesni, a procesni na kapital kupaca. Kapital kupaca doprinosi boljim poslovnim rezultatima. Ove uzročno-posledične veze između osnovnih komponenti i podkomponenti daju implikacije kreiranje modela za upravljanje intelektualnim kapitalom u preduzećima IKT industrije.

Moslehi et. al. (2006) u svojoj studiji istraživali su komponente intelektualnog kapitala u iranskim osiguravajućim preduzećima u odnosu na 110 indikatora i specifično poslovno okruženje. Anketirani su menadžeri različitih nivoa. Najmanji značaj pridaju strukturnom kapitalu, što negativno utiče na ukupni nivo intelektualnog kapitala. Ignorisanje značaja intelektualnog kapitala može dovesti do monopola javnih preduzeća. Autori daju preporuke za unapređenje upravljanja poslovnim procesima i bolje odnose sa eksternim stejkholderima.

Sharabati et al. (2010) svoju studiju usmerili su na istraživanje odnosa između pojedinih komponenti intelektualnog kapitala i poslovnih performansi u farmeceutskom sektoru Jordana. Uticaj intelektualnog kapitala sagledan je ne samo kroz njegove komponente (ljudski, strukturni i relacioni) već i njihove podkomponente. U istraživanju je anketirano 132 menadžera najvišeg i srednjeg nivoa iz svih 15 članova Udruženja farmaceutskih proizvođača. Sprovedena je korelaciona i regresiona analiza da bi se utvrdila validnost mera i postavljenog modela. Koeficijenti su pokazali da relacioni kapital ima najznačajniju povezanost sa intelektualnim kapitalom.

Dženopoljac et al. (2016) su sproveli istraživanje koje je imalo za cilj da analizira uticaj intelektualnog kapitala i njegovih ključnih komponenti na finansijske performanse izabranih IKT preduzeća kroz povraćaj kapitala, povraćaj imovine, povraćaj uloženog kapitala, profitabilnost i obrt imovine. Istraživanje je sprovedeno u tokom 2009-2013. godine na uzorku od 13.989 srpskih IKT preduzeća. Za merenje intelektualnog kapitala korišćen je koeficijent dodatne vrednosti (VAIC).

Metodološki okvir istraživanja

Predmet istraživanja je strukturni kapital kao jedna od komponenti intelektualnog kapitala u IKT preduzećima Republike Srbije. Cilj rada je da se analizom podkomponenti strukturnog kapitala utvrdi njihov uticaj na strukturni kapital. U istraživanju se polazi od osnovne hipoteze da sistemi i programi, istraživanje i razvoj i pravo intelektualne svojine utiču na ukupni strukturni kapital. Stoga je neophodno detaljnuje analizirati njihove podkomponente. Ovo pilot istraživanje izvršeno je u periodu od juna do avgusta 2020. godine i deo je šireg istraživanja koje se odnosi na uticaj intelektualnog kapitala na poslovne performanse preduzeća. U posmatranom periodu anketirano je 102 ispitanika zaposlenih u srpskim IKT preduzećima u više gradova Republike Srbije (Beograd, Novi Sad, Zrejanin, Niš, Užice).

Prikupljanje podataka izvršeno je anonimnom on-lajn anketom kreiranom prema Bontisovom upitniku (Bontis, 1998), a prilagođenoj specifičnosti IKT sektora Republike Srbije. Merenje strukturnog kapitala izvršeno je primenom modela merenja ukupnog strukturnog kapitala za nivo preduzeća koji se bazira na tri podkomponente strukturnog kapitala: SP – sistemi i programi, IR – istraživanje i razvoj i PIS – pravo intelektualne svojine. Suština je u pronalaženju proseka relativnih ocena koje zaposleni kroz anketu daju o pojedinim dimenzijama ukupnog strukturnog kapitala sagledanih kroz njihove podkomponente. U oceni navedenih parametara u istraživanju je korišćena petostepena Likertova skala (1 – izrazito se ne slažem, 2 – ne slažem se, 3 – neodlučan sam, 4 – slažem se i 5 – izrazito se slažem).

Rezultati i diskusija

Sistemi i programi (SP) kao deo strukturnog kapitala analiziraju se kroz uticaj deset parametara: sp1 – preduzeće ima programe obuke u cilju obučavanja internih resursa u vidu potencijalnih naslednika za nosioce viših i glavnih pozicija; sp2 – kultura i atmosfera preduzeća je podsticajna i prijatna; sp3 – programi regrutovanja zaposlenih preduzeća su usmereni ka zapošljavanju najboljih raspoloživih kandidata; sp4 – preduzeće ima dobro razvijen sistem nagrađivanja vezan za performanse; sp5 – preduzeće kontinuirano podržava svoje zaposlene u usavršavanju njihovih veština i obrazovanju kad god je to potrebno; sp6 – zaposleni ima uticaj na odluke koje donosi preduzeće: sp7 – preduzeće nije „birokratska noćna mora“; sp8 – sistemi i programi preduzeća utiču na produktivnost preduzeća; sp9 – sistemi i programi preduzeća utiču na profitabilnost preduzeća, i sp10 – sistemi i programi preduzeća utiču na tržišnu poziciju preduzeća. Rezultati istraživanje u odnosu na parametre sistema i programa prikazani su u Tabeli 1.

Na osnovu prikazanih rezultata istraživanja u Tabeli 1, uočava se da je najznačajniji parameter sistema i programa podsticajna i prijatna kultura i atmosfera preduzeća (sp₂). Prosečna ocena ovog parametra je najviša i iznosi 4,28 (Std. Dev 0,746), a koeficijent varijacije 17,41%. Uticaj sistema i programa na tržišnu poziciju preduzeća (sp₁₀) prosečno je ocenjen sa 4,26 (Std. Dev. 0,839), a koeficijent varijacije je 19,68%, dok prosečna ocena uticaja na produktivnost preduzeća (sp₈) iznosi 4,22 (Std. Dev. 0,762), a koeficijent varijacije 18,08%. Uticaj zaposlenih na odluke preduzeća (sp₆) je parametar sa najnižom prosečnom ocenom 3,82 (Std. Dev. 1,216), a koeficijent varijacije iznosi 31,80%.

Istraživanje i razvoj (IR) kao deo strukturnog kapitala posmatra se kroz uticaj deset parametara: ir1 – preduzeće se smatra liderom na polju istraživanja; ir2 – preduzeće kontinuirano razvija radne procese; ir3 – preduzeće se kontinuirano razvija i reorganizuje na osnovu rezultata istraživanja i razvoja; ir4 – preduzeće prati i usvaja najnovija naučna i tehnička dostignuća širom sveta; ir5 – sistemi i procedure preduzeća podržavaju inovacije; ir6 – preduzeće utvrđuje odgovarajući i adekvatan budžet za aktivnosti istraživanja i razvoja; ir7 – top menadžment preduzeća podržava i znatno se oslanja na odeljenje za istraživanje i razvoj; ir8 – istraživanje i razvoj preduzeća utiče na produktivnost preduzeća; ir9 – istraživanje i razvoj preduzeća utiče na profitabilnost preduzeća, i ir10 – istraživanje i razvoj preduzeća utiču na tržišnu poziciju preduzeća. Rezultati istraživanje u odnosu na parametre istraživanja i razvoja prikazani su u Tabeli 2.

Analizom rezultata istraživanja iz Tabele 2, uočava se da je najznačajniji parameter istraživanja i razvoja podsticajna i prijatna kultura i atmosfera preduzeća (ir₄). Prosečna ocena ovog parametra je najviša za tvrdnju da preduzeće prati i usvaja najnovija naučna i tehnička dostignuća širom sveta (ir₄) i iznosi 4,17 (Std. Dev 0,841), a koeficijent varijacije 20,19%. Uticaj istraživanja i razvoja na profitabilnost preduzeća (ir₉) ocenjen je istom prosečnom ocenom (Std. Dev. 0,940), pri koeficijentu varijacije 22,56%, dok prosečna ocena da sistemi i procedure preduzeće podržavaju inovacije (ir₄) iznosi 4,16 (Std. Dev. 0,860), a koeficijent varijacije 20,07%. Preduzeće se smatra liderom u polju istraživanja (ir₁) je parametar sa najnižom prosečnom ocenom 3,99 (Std. Dev. 1,142), i koeficijentom varijacije 28,62%.

Pravo intelektualne svojine (PIS) kao deo strukturnog kapitala sagledan je kroz uticaj deset parametara: pis1 – preduzeće ima jasne strategije i procedure za upravljanje intelektualnim kapitalom; pis2 – preduzeće prati svoj portfelj PIS-a; pis3 – preduzeće sprovodi strategiju licenciranja PIS-a, pis4 – preduzeće aktivno ohrabljuje i nagrađuje stvaranje u cilju maksimiziranja prihoda od PIS-a; pis5 – PIS predstavlja ključnu intelektualnu imovinu za top menadžment, za koju se smatra da stvara vrednost preduzeća; pis6 – preduzeće maksimalno koristi PIS; pis7 – preduzeće ima visok broj PIS-ova godišnje u poređenju sa konkurentima; pis8 – PIS utiče na produktivnost preduzeća; pis9 – PIS utiče na profitabilnost preduzeća, i pis10 – PIS utiču na tržišnu poziciju preduzeća. Rezultati istraživanja u odnosu na parametre prava intelektualne svojine prikazani su u Tabeli 3.

Na osnovu rezultata istraživanja prikazanih u Tabeli 3, uočava se da su najznačajniji parameter prava intelektualne svojine jasne strategije i procedure za upravljanje intelektualnim kapitalom (pis₁) sa prosečnom ocenom od 4,03 (Std. Dev 1,043), a koeficijent varijacije 25,88%. Prosečna ocena uticaja PIS-a na profitabilnost preduzeća (pis₉) iznosi 3,95 (Std. Dev. 1,042), a koeficijent varijacije 26,37%, dok je prosečna ocena uticaja PIS-a na tržišnu poziciju preduzeća (pis₁₀) 3,91 (Std. Dev. 1,020), a koeficijent varijacije 26,37%. Preduzeće ima visok broj PIS-ova godišnje u poređenju sa konkurentima (pis₇) je parametar sa najnižom prosečnom ocenom od 3,75 (Std. Dev. 1,142), a koeficijent varijacije 28,62%.

Ako izvršimo rangiranje pojedinih komponenti strukturnog kapitala u odnosu na iznose njihove prosečne vrednosti, na prvom mestu je parametar sistemi i programi (4,10), sledi istraživanje i razvoj (4,09) i pravo intelektualne svojine (3,88). Rezultati analize pojedinih komponenti strukturnog kapitala dobijeni ovim empirijskim istraživanjem pokazuju da anketirani ispitanici zaposleni u IKT preduzećima smatraju da sistemi i programi i istraživanje i razvoj značajno utiču na strukturni kapital, a da pravo intelektualne svojine ima znatno manji uticaj. Strukturni kapital značajno utiče na ukupni intelektualni kapital preduzeća. Prosečna vrednost strukturnog kapital u ovom istraživanju iznosila je 4,02. Istraživanja drugih autora u 

ovoj oblasti, sprovedena prema sličnoj metodologiji, pokazuju da je u Kanadi na uzorku od 20 preduzeća različitih sektora strukturni kapital ocenjen sa prosečnom ocenom 4,08 (Bontis, 1998), iranskim osiguravajućim preduzećima prosečnom ocenom 2,23 (Moslehi et al., 2006), jordanskim preduzećima iz farmaceutskog sektora prosečnom ocenom 3,06 (Sharbati et. al, 2010). To pokazuje da se ocena strukturnog kapitala razlikuje u odnosu na posmatrene zemlje i sektore poslovanja.

Zaključak

Rezultati analize komponenti i podkomponenti strukturnog kapitala dobijeni ovim empirijskim istraživanjem pokazuju da zaposleni u IKT preduzećima smatraju da sistemi i programi i istraživanje i razvoj značajno utiču na strukturni kapital, a pravo intelektualne svojine ima znatno manji uticaj. Strukturni kapital je direktno povezan i sa ljudskim i sa relacionim kapitalom. Upravo ovaj zaključak ukazuje na važnost podsticajne i prijatne kulture i atmosfere, fleksibilne organizacione strukture koja može da odgovori na promenljive zahteve tržišta, regrutovanje novozaposlenih na osnovu njihovih znanja, kompetencija i veština, usmeravanje na istraživanje i razvoj poslovnih procesa, primenu najnovijih naučnih i tehničkih dostignuća i sklonost promenama i inovacijama. Jasno definisane strategije i procedure upravljanja intelektualnim kapitalom su performanse koje doprinose višem nivou strukturnog kapitala i koje dalje treba unapređivati.

Posebnu pažnju treba usmeriti na: programe i obuke zaposlenih u cilju njihovog napretka u hijerarhijskoj strukturi organizacije, transparentan sistem nagrađivanja na osnovu ostvarenih performansi, veću participaciju zaposlenih u procesu odlučivanja, što će se pozitivno odraziti i na lidersku poziciju na polju istraživanja i razvoja IKT preduzeća. Analiza komponenti i podkomponenti treba da omogući menadžerima IKT preduzeća da uoče koje to performanse doprinose višem nivou njihovog intelektualnog kapitala jer samo na taj način mogu da obezbede svoj budući rast i razvoj i konkurentsku poziciju na tržištu.